AnaM

Čestitam svim macama Svetski dan mačaka.
Nemamo kamene lavove na ogradi
pa moramo same stajati na stubovima...




Za Anaboni, mačak na krovu...

Letnji dan...
Dan je počeo oko 4 ujutro kad se prvi petlić oglasio.
Ubrzo mu se pridružio drugi, treći, kvartet... Kod nas se ne bore kokice za rodnu ravnopravnost, nego petlići...i to u ovećem horu.
Ne znam da li je padala noćas, najavljena kiša, trava je bila vlažna kao da je neki vrabac pljunuo. Bori se za opstanak. Što ne pokljuckaju kokice, mačori izgaze, a sunce dokrajči. Ipak se stidljivo zeleni.
Idem u grad.
Komarci šalju poljupce za sretan put, mačor se zario kandžice, namirisao nešto primamljivo u torbi. Koke podigle krila, svoje prirodne ventilatore, pa ne znam da li mašu meni, ili se samo rashlađuju.
Grad.
Nigde žive duše. Sve se zavuklo u stanove, spustilo roletne i dahče. Ispred solitera prašnjavo, žuto, ono što je nekad bila trava. Sused negde iznad mene pustio klimu kojoj nešto nedostaje, a možda tako i treba, uglavnom čuje se kao boing osam da poleće. Razlika je što ovaj boing ne odleće nego tandrče celi dan.
Držim se onog starog između 11 i 16h leti se ne izlazi, ali gladna sam. Izjurim iz kuće opremljena kao za safari u Africi. Tresnu me vanjska vrelina. Gledam psa i isplazim jezik. Gleda on mene i šapice pokušava zaštiti gurajući ih u zdelicu sa vodom. Beton se usijao pa se čini da je sunce manje vrelo.
Ulazim u radnju, a tamo temperatura blizu nule. Rashladim se i trpam u korpu i što treba i što ne. Ne da mi se van.
Kad pomislim, leto mi je najdraže godišnje doba

Telefon...
Sećate li se vremena kad si sastanke ugovarao danima unapred??
Verovali ili ne, nije se šetalo sa mobitelom po celi dan.
Ako si u gradu i nešto je baš, baš, važno ili iznenadni pljusak, uleteo bi u ovu kućicu i...??
Telefonirao.
Nedostaje mi, više volim šetati sa nekim živim nego buljiti u tu kutijicu...

Dobila sam poruku:
Koristi svoj osmeh da izmeniš svet. Nemoj da ti svet izmeni osmeh…
Bilo je još dalje kilometarsko, sve sam preskočila. Glavno je da se na svaku stvar koja se dogodi osmehneš.
To nije teško, hajde da menjam svet i počnem se kesiti na sve.
Spadam u osobe koje se dosta osmehuju, ali nisam nešto primećivala da menjam svet. Dobro, treba to drastičnije.
U pekari me je čudno pogledala kad mi je dala zagoreli burek i kifle od jučer splasnute kao da je celu noć neko na njima sedeo, a ja se vedro osmehnula.
Na kasi posle mog osmeha se blagajnik počeo izvinjavati, i vraćati mi novac, karticu, račune, neke markice I ko zna što već. mucajući da se zabunio u kucanju.
U busu kontrolor je pomislio da imam falsfikovanu kartu pa ju je gurao u neki aparat, zvao pojačanje, a svi putnici su me gledali kao da sam gangster.
Prijateljica mi je pričala najnoviji trač neke starlete, a na moj vedar, mislim zarazan, osmeh, upitala da li to imam neki tik.
U prolazu sam čula kako jedan kaže drugom
-Šta se smeješ k’o lud na brašno?-
Mora da je i ovaj dobio tu poruku.
Izmenio se svet ili ne, više neću da mu pomažem, neka se sam snalazi.
Dobro me nisu spremili u onu bolnicu zbog osmeha na svet.
Shvtila sam, takav kakav je, svet nije za osmehe, nije ni za plakanje, svet je svet…

Zove me prijateljica euforično.
-Gde si ti?? Odmah dolazi, poslao mi sin veš mašinu iz Nemačke. Fantazija.
-Krećem. Volim fantazije.
Sin joj radi u Nemačkoj pa pokupi stvari koje Nemci odbace kupujući nove. Donese ovde i zaradi.
-Može sve. Moraš i ti nabaviti. Ima program za svilu.
Od svilenih stvari imam jedne gaće koje ne nosim jer me žuljaju. Imam i prekrasnu svilenu posteljinu kupljenu po savetu reklame da je odlična za one male slatke bezobrazne stvari. Probala, nije da nisam, ali kliziš po krevetu kao da si na toboganu. Više si na podu nego među zvezdama.
-Ima razne programe. Sve nacrtano, ne treba prevod. Leptiri se peru na 30 stepeni. pa program za ovce, pa za ručno pranje, mašina svaštara. Postoji funkcija pare, to baš ne znam kako ide i za što služi. Vrhunac je što sve sama radi. Sama uzme prašak, omekšivač, sama sortira rublje. Videćeš.
Veš mašina digitalna. Ima onu pipkalicu kao televizor.
Mora da ima i radio program, pa ne tandrče nego peva. Nema centrifugu da skače po kući, nego voda nestaje na misteriozni način. Moja, kad završi sa pranjem doskakuće da mi javi.
Za prilog ne znam da li da dam papirnatu maramicu, da vidim gde ona spada u leptire, rublje koje se pere ručno ili u otpad, sigurno ima i to kad je tako pametna.
Prijateljica uzima pipkalicu, menja baterije, koje padaju na pod, traži druge i sve je tu.
Krećemo.
Sad očekujem da mašina ode do korpe za veš, pokupi ga, sortira, ode na livadu po ovce i leptire, u radnju po praškove.
Ništa od toga.
Nešto očito nisam shvatila. Ljubim ti moju veš mašinu u oko. Malo skačem ja dok kupim veš, neki put vodu, jer kad stavim omekšivač, ona pljucne napolje zaostalu vodu, pametnica. malo igra twist ona, dok centrifugira. Posle skupa popijemo kavicu, ja pijem, ona zadovoljno mrmolji, nema dara za muziku pa ne peva.
Mora da smo obe mnogo staromodne.

Jedan dan...
Posle ugodne noći ni vrele, ni hladne, svanuo je dan.
Nije pokazivao kakav će biti,
Očekivala sam nešto spektakularno.
Bezbrižno sam ustala i tuširala se kao da će nestati vode na svetu. Popila sam čajuljku bez ruma, ipak, jutro je, bez limuna da mi ne zakiseli dan.
Čvrknula sam televizor da mi peva, ali pojavile su se namrgođene spikerke, srednjevekovno obučene (da li kostimografi uopšte vide kako se ljudi sad oblače??)
Počele su pričati o bolestima, pa sam se isplazila na ekran i ugasila ton.
Dan je krenuo.
Svi aparati u kući funkionišu.
Nije bilo novog rata, ni sudara planeta. Niko nije otputovao na Jupiter, ni došao sa Marsa (bar mislim)
U saobraćaju tek poneko čuknuto vozilo veselog nacvrckanog vozača.
Vreme uobičajeno, kao nikad do sada temperatura, kao nikad do sada vetrovi, kao nikad do sad poplave.
Prošetala sam pored Dunava, mahnula labudu koji je razočarno gledao u moje prazne ruke, sela u kafić i skoro popila sok dok je došla prijateljica. Ne znam kako smo dobre, ona uvek kasni, ja uvek dođem pet minuta ranije.
Ručala sam nešto što sam jučer zabrkala za dva dana.
Posle ručka dremka, razgovori telefonom čak i mobitelom iako moj ima neki ton da svaki put mislim da sam gluha.
Smijala sam se dogodovštinama jedne prijateljice i brzo je došla večer, nogomet, dosadan, pa TV bez filmova momentalno ne pratim nijednu seriju.
Zaspala sam rukama dignutim u zrak sa osmehom na licu.
Kakav običan dan, i sad ti meco napiši post.

Neko kaže godine su samo brojevi.
Ne znam, ali meni su ove sada baš antipatične pa ma bile samo i broj.
Mnogo su simpatičnije one sitnije godine....