AnaM

srijeda, 12.12.2018.

Greška...

Grešiti je ljudski, zar ne??

- 09:25 - Komentari (28) - Isprintaj - #

nedjelja, 09.12.2018.

Volim te...

Volim te…
Reći ili ne te čarobne reči, volim te??
Treba li ih govoriti svaki dan, svaki sat, ili se to nekako samo po sebi podrazumeva i ne treba ga uopšte izgovarati?? Možda od prevelike upotrebe postanu obične reč, reči kao dobar dan.
Drago mi je čuti, volim te, sramežljivo prošapćem, volim te.
Ko može, može, ko ne može te „strašne“ reči prevaliti preko usta može pokušati i na drugi način.
Dobar je i samo jedan topli, čvrsti zagrljaj koji će reći te slatke tri reči, ja te volim…



- 17:44 - Komentari (38) - Isprintaj - #

srijeda, 05.12.2018.

Carpe diem...

Danas si cvet


Sutra uvela ruža...

Zato, carpe diem...
Ko hoće hoće, ko neće u šareno cveće,
a dan će proći pa ti čekaj do sledeće prilike.

- 13:13 - Komentari (66) - Isprintaj - #

nedjelja, 02.12.2018.

3.12...svetski dan...


Probudila se sa osmehom, mazno protegla i skočila pod tuš. Zapevala je iz sveg glasa dok joj sused nije zalupao o zid, dreknuvši.
-Tišina došao sam iz treće.-
Samo je popila kavicu, navukla traperice kolebajući se da li da uzme i pulover, a onda se isprsila, navukla jaknu i izašla. Dan prekrasan. Sneg se otopio, samo neka zaledjena barica svedoči o noćašnjoj hladnoći. Šetala je bez cilja razgledajući radnje. Do sastanka sa prijateljicama ima vremena. Onda ih je ugledala. Par cipela sa vrtoglavo visokom petom ju je pozivao. Zastala je, neodlučno. Prebirala je u glavi koliko novaca ima, koliko je minus na kartici, obaveze. Cipelice su joj mahale. Mora ih imati.
-Molim vas one iz izloga, da probam, zatražila je od prodavačice.
Prodavačica je pitala za broj, izgubila se u magacinu i donela joj kutiju.
-Ove su kao stvorene za vas.
Gledala je cipele, gledala prodavačicu, cipele su bile bez peta, ravne, cipele za štrapac.
Bacila pogled na ogledalo koje joj je vraćalo odraz.
Izletela je iz radnje. Uletela u kuću i stala pred ono ogromno ogledalo koje je vikalo, to si ti, to si ti. Nagla se malo, ne vidi najbolje, i tad joj je istina skočila u lice. Ona ima bore… ima bore… ima bore. Ona je najnesretnija na svetu. Brodovi su potonuli, njen život je završen. Satima je utučeno sedela, gledala prazno u daljinu i tugovala…
Mobitel joj je dugo zvonio. Kad se odazvala bio je to neki tudj, neprepoznatljiv glas. Prijateljica je samo viknula.
-Dolazi, Nora je stigla.-
Pokušala je da odbije, ali je bila apatična, pa je bezvoljno rekla
-Dolazim.


Smeh je dopirao iz kavane. Neko je nešto pričao, svi su se smejali i upadali jedan drugom u reč. Naravno, Nora, ona uvek da štimung. Ona ju je prva i ugledala.
-Dolazi, gde si do sada, sedi, umrećeš od smeha kad ti ispričam šta mi se dogodilo. Moram ti se i pohvaliti, znaš… Bujica reči, radostan smeh i čula je reči Nore
-Život je predivan. Danas mi dodje da zagrlim celi svet. Pomislim neki put, kome sam toliko dobro učinila da sam toliko sretna.
Prilazila je polako, gledala Noru koja joj je dobacila.
-Daj ne gnjavi, o’ladi se kava. Sedi pored mene, samo malo da pomerim kolica. Napravite malo mesta, moja kolica traže više prostora.-
Spretno manevrušući, Nora uglavi svoja invalidska kolica izmedju susednog stola i stolica i nastavi priču. Salve smeha su je prekidale.
Nismo svesni šta imamo, tugujući za izgubljenom mladosti, partneru koji nas je prevario napravivši nas magarcem, novcu koji nam je neko ukrao ili nekom materjalnom stvari koju si ne možemo priuštiti… Ne pomislimo koliko smo sretni sa onim što nam je dato.

3.12 Medjunarodni dan posvećen osobama sa invaliditetom
Post posvećujem mladiću iz Splita koji je vozeći motor zakočio da ne udari u kolica sa majkom koja je prelazila na crveno. Ostao je paralizovan. Njegov smeh i viceve čujem kad mi se učini da želim nešto što ne mogu imati ili što je zauvek prošlo…
Hvala mu što me je naučio da cenim život.

- 11:50 - Komentari (38) - Isprintaj - #

srijeda, 28.11.2018.

Metronom…


Nešto razmišljam pod hitno ću nabaviti metronom, ako može džepno izdanja. Ima da mi kucka tik…tak…
Nosiću ga gde god krenem. Kad neko počne da me ubedjuje u razne teorije nadajući se da ću promeniti mišljenje, uključim ga. Nema više gubljenja takta u diskusiji, nema izliva besa, niti bespomoćnog prevrtanja očiju.
Tik tak.. sve je kako treba.
Pri svakom dijalogu, bio on politički ili obično brbljanje u kavani, na stol obavezno metronom.
Ne znam da li je tehnički moguće ugraditi ga i na blog.


Slika je sa neta, još ga nisam nabavila.
Gde god kreneš tu metronom posadi, tik… tak…
Gubimo često takt u diskusijama koje su bespremetne. Mizantropi da vas vidim sad, tik… tak…
Volim da volim, tik… tak…
Ne može se preterati sa ljubavlju tik… tak…
Da li je to negde požar ili samo neko bljuje vatru?? Tik… tak…
Možda jednog dana, ćemo svi imati usadjen taj metronom… Možda… u dalekoj budućnosti. Tik…tak…

- 09:25 - Komentari (24) - Isprintaj - #

subota, 24.11.2018.

Muško-ženska ravnopravnost...


Sijalica, žarulja ili kako hoćete. To je onaj visuljak, obično u sred sobe koji i ne primećujete celi dan. Navečer čvrknete i obasja vam život, ili krepano lice od celodnevnog štrapaca.
Oni carevi, kraljevi, plemići i uopšte plava krv koja je stanovala u ledenim dvorcima bez centralnog grijanja imala je te visuljke u obliku kristalnih lustera sa svećama. Verovatno im je kapao na glavu vosak, ali lepo je izgledalo. Mislim da nisu to i palili, sem one u američkim filmovima gde je sve imitacija, jer ko bi menjao svaki čas te sveće??
U sred moje dnevne sobe natandrmoljen je luster (dar) sa tri sijalična mesta.
Pre mesec dana cvrc, ode jedna, nije baš otišla, tu je, ali ne svetli. One dve preuzeše njenu ulogu, malo žmirkavo, ali vidi se.
Pre dva dana onoj prvoj, pridruži se još jedna. Nije da nisam romantična, ali volim da vidim po svojoj kući. Pomažu one sijalice sa strane, neka stojeća, pa neke koje blješte pravo u oči, ali nije to to.
Diskretno sam svima koji nose hlače o tome pričala. Niko se nije upecao.
I danas krenem.
Pre mene je neko menjao, pa zavrnuo one šrafove kao da ima sijalice od pre dvadeset godina, a ne ove koje traju pet dana, ako imaš sreće. Pentram se na čuvenu, stopedeset godina staru, stolicu, jedinu koja je sigurna.


Probam prstima odvrnuti šarafe. Ne može.
Penjem se ponovo, odvrtač na fotelji, predaleko.
Spuštam se, penjem se, odvrćem, jedan šaraf, drugi, treći… Pokvarena sijalica dole, ja za njom. Nova sijalica, pentram se, otvaram kutiju (što je ne otvorih dok sam bila dole) prazna.
Silazim, uzimam novu sijalicu, pentram se zavrćem sijalicu, sad kugla, šaraf prvi ide dobro, drugi, pade na pod. Odvrćem prvi šaraf i skidam kuglu, skidam i sebe sa stolice. Tražim šaraf…otkotrljao se u Svemir ili pod kauč. Uf, dobro je samo je pod foteljom. Sklanjam svemoguću stolicu, guram fotelju. Uraaaa, evo šarafa. Pobedonosno se penjem sa šarafom, odvrtač??. Ha, tu je, zabila sam si ga u luster da bude pri ruci. Vučem šrafciger, zaglavio se, luster se opasno ljulja.
Dobro je tu smo svi čitavi.
Šrafciger radi svoj posao, jedan drugi, treći, i… dobro je i četvrti šaraf je na mestu. Sve je više nego odlično. Silazim sa stolice pobedonosno, pritiskam prekidač, ne radi. Skidaj sve, pa ponovo.

Ima još jedna sijalica da se promeni, ali za post je dosta i ovo. Dosta je slika koja govori više nego tri, pet, koliko ono beše reči??
Volim što smo ravnopravne sa muškićima pa sve možemo same, čak i tu famoznu sijalicu zameniti bezbolno.

- 09:11 - Komentari (40) - Isprintaj - #

utorak, 20.11.2018.

Tras-bum...



Čekam da predam neki paketić na pošti.
Opustila sam se i razmišljam ko zna o čemu, možda i o pobuni buha na Himelajima. Šalteruša i stilu usporenog filma bode po kompjueru, pa onda prepisuje to na neki papirić, pa papirić zavodi u neku beležnicu, pa…
Odjednom osetim nešto me bode.
Neko me gura me u ledja. Namrštim se, okrenem i imam šta da vidim, čovek sa maskom a la Zoro.
Gledam levo desno, još dva, tri, maskirani kao za neki karneval. Mene ste našli, znam skrivena kamera. Oni počeše da poturaju neke ceduljke, ali u redu za isplatu stoje penzioneri, ne vide pročitati bez naočala. Stigla penzija, a u kartice nemaju previše poverenja.
Počeše da se deru, pare ili život.
- Ma koji život, mala mi penzija-, viče dekica.
- Bitango jedna, znaš koliko sam radio da dobijem ovu crkavicu, a nemam ni za lekove- dodaje drugi.


Setih se da kod kuće imam kimono za borilačke veštine, da znam dva tri zahvata, a u džepu dinare u vrednosti 10EU. Gledam levo desno, skrivene kamere nigde.
E nećeš ti meni ništa uzeti.
Učili me da je važno vikati da se zastraši protivnik. Stegnem pesnice, isprsim se u stilu Brus Lija, dreknem kao da mi je neko stao na žulj. Odabrah jednog, podigoh kolena u visini svoje brade. Sve me zabole, ali bum bum u mesto za koje muški misle da im je najjače, ali nažalost najslabije je i udarih ga. Jeknu jadan čovek, vidi naišao na budalu koja ne zna da se u takvim situacijama ne sme usprotiviti.
Šalteruša udari pečat iz sve snage u stilu tras-bum, i ja se probudih u svom krevetu, a kako mirno spavam ritnula sam onaj kineski sat kad je u dva noću počeo da svetli menjajući boje i peva…

- 18:04 - Komentari (25) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 19.11.2018.

Brrrrrrrrrrrr…

Brrrrrrrrrrrr…


Gde je trava??


Šta je ovo belo, hladno, antipatično??

Ljudi kažu da je to romantično.

Meni je romantičnija hranilica puna kukuruza i žita, a dole zelena trava.

O ukusima se ne raspravljava, ali stvarno, ovo je…
Jesi li čuo, naši dvonošci se spremaju na skijanje, sankanje, ili već na neki takav užas.

- 12:12 - Komentari (34) - Isprintaj - #

srijeda, 14.11.2018.

Vrhunac sreće...

Sreća
Šta li je vrhunac sreće, najvažnije u životu??
U virtuelnom svetu svi tvrde da je to ljubav. Cvrkuću ptičice, cvetići, srculenca, zvezdice, sunce koje upada ili ispada iz mora. Možda, ne kažem da nije.
Neki su sigurni da je sreća novac, onako puno, puno. Ne možeš sve za njega kupiti, ali možeš skoro sve, pa i zdravlje. Važan je, ali da li je najvažniji? Oni koji tvrde da novac nije bitan i da im nije potreban mogu ga poslati meni.
Kad smo kod zdravlja, svi će reći da je ono najvažnije na svetu, jer kad si zdrav imaš stotine želja, kad si bolesetan imaš samo jednu želju, da ozdraviš. Fraza. Važno je to zdravlje, naročito starije polulacija to tvrdi. Ne znam zašto. Važno je ali nije najvažnije.
Šta je vredilo onima u Titaniku što su bili zaljubljeni, bogati, zdravi. Sve to su mogli da okače mačku o rep kad je onaj kapetan zabio brod u santu. Spasili su se samo oni koji su sretni.
Rodi me sretnu pa me na smeće baci.


Slika je sa Googla, ja nemam takve cipele...
Znači najveća je sreća, ali šta je vrhunac sreće??
Poenta je u onom osećaju kad ti se čini da je celi svet tvoj i još nekoliko zvezda i sazveždja. E, tu je ono, vrhunac, kad nema više ništa bolje ugodnije, lepše, ne treba ti ništa. Ko nije okusio to, otkriću mu tajnu.
Dug teški dan, jurnjava, a navečer neko društvance koje nikad da se rastane. Smiješ se, cupkaš, pijuckaš, brbljaš, a cipele sa visokom petom žuljaju li žuljaju. Stisle ti one noge u kalup, pa svaki korak kao kod male Sirene kad je dobila noge, kao nož da se zabada. Ulaziš u svoj stan, na vratima bacaš cipele, i… taj osećaj blaženstva…
To je to.
Hm…ispade vrhunac sreće su tesne cipele.

- 13:20 - Komentari (44) - Isprintaj - #

srijeda, 07.11.2018.

Nakit, unikatni...

Nakit...
Ništa vas ne čini da se osećate i izgledate lepše kao pažljivo odabran komad nakita.
Pronađite savršeni modni dodatak I budite još lepši.
Ne znam zašto ženske vole zlato I dijamante??


Ova ogrlica je korisnija, donosi zdravlje, a i vampire drži na rastojanju…

- 09:05 - Komentari (36) - Isprintaj - #

utorak, 06.11.2018.

Kazalište…


Gde idu ljudi kad su prehladjeni umesto da sede doma, piju čajeve i tuširaju se ledenom vodom??
Zna se, idu u kazalište.
Prehlada mi je već prolazila, kašljucnem tek reda radi svaka dva sata, nešto kao ke ke.
Iskrsla mi karta za pretstavu koja me je u ovoj izvedbi privlačila. Da ne propadne, krenem to veče na svečanu premijeru. Snob sam, volim ili premijeru ili ništa. Ono u stilu, prva se računa, sve ostalo je samo ponavljanje…
Drugi red, parter, samo na bini što nisam. Glavni glumac se zaneo, najvažniji monolog (ono kad umire i priseća se koje čega iz prošlosti, a nikako da umre). Svi se uneli u pretstavu, a mene nešto stegnu u grlu, pa poče da me škaklja.Taman mislim sad će da umre kad ti se on razdere iz punih pluća. Dišem duboko, oči na feder, samo da zaustavim nalet, ali što kažu ljubav i kašalj se ne mogu sakriti. Niti on umire niti ja kašalj mogu zaustaviti.
Scena na vrhuncu, publika u zanosu, a ja ne dišem, ima da umrem načisto ako čekam pauzu. Setih se ronjenja, ali niko me nije naučio da ne dišem pola sata koliko ima do tog famoznog scenskog umiranja i pauze. Kašalj ili da dignem pola reda i izletim napolj?? Kažu glumci ne znaju šta im je gore.
Onaj glumac koluta očima, najradje bi zadavio, prostaču, koja mu je upropastila scenu. Diže ruke u zrak, valjda da spuste zavesu dok se ja iskašljem.


Bilo je biti ili ne biti.
Umireon ili ja??
Atletika je nadvladala ronjenje i gazeći po publici izleteh napolje. Jao lepote, kad sam se zakašljala u holu… Činilo mi se kao da sam na lutriji dobila.
Moj pratioc izlete takodje (nikad me više neće pozvati tužno mislim i kašljem). Otrča po cveće. Bila je to neka ogromna korpa sa krinom i nekom zelenjavom, delovalo mi je kao pogrebni buket ili korpa povrća sa placa, drugo nisu imali. Načvrka nešto na cedulji i posla iza zavese…
Čekali smo društvo u foajeu za barom, do koga je dopirao urnebesni aplauz…
Dobro je, mislim…
Pijem vruću limunadu (grozna je) i osetih dodir ruke na ramenu.
-Izvinite, da li ste vi bili u drugom redu?
Klimnuh glavom, što sam drugo mogla.
-Zovu vas u bekstejd.
Dočekao nas je glavni glumac sa društvom. Malo umoran ali nasmejan
-Dopala mi se poruka na vašem cveću, Vašu veličanstvenu izvedbu nije mogla pokvariti ni kašljačica- zadovoljno se smeška, a ja osmeh od uha do uha.
U zemlju sam skoro propala, ali sve je dobro prošlo, jer glumac ne može biti veliki glumac ako nije i veliki čovek koji razume ljudske slabosti…
I da sam bila potpuno zdrava nikad ga ne bih upoznala. Ovako se pravim važna kad god je na TV neka scena sa njim … Kažem ja, nikad ne znaš zbog čega je to dobro…

- 07:43 - Komentari (33) - Isprintaj - #

četvrtak, 25.10.2018.

Splićanin…

Splićanin…
Imam auto još iz doba jure, ili tu negde kad je pronadjen točak. Jeste da više ne postoji ni fabrika u kojoj je sastavljen, ali odličan je, registriran, ima 5 litra benzina, prva liga.
Teška srca rešim da ga prodam.
Pojma nemam koliko vredi, ali da vredi, meni vredi. Eh kad bi znao da priča.
Prvi kupac, ostavio broj na autu i ponudu, 50 EU. Skoro sam pala u nesvest od tog bezobrazluka.
Hm… mene je našao… ali imam orjentir tražim 500EU.
Drugi kupac, daje 150EU. I njega sam otpilila glat.
U prodaju se umešali svi poznati i nepoznati, kao da prodajem državu, a ne auto. Saveti na sve strane, pare ni sa jedne.
I nadjem se sa jednim susedom. Svako u svom stilu, ja, kao garažiran, malo vožen, ja prvi vozač (ne znam da li mu je to mana ili vrlina). On, star auto, dosta vožen (nisam ga kupila da mi stoji u garaži), uzeće ga za svoj „novi“ samo zbog delova. Okreni, obrni, nadjosmo se na 400EU. Svi mi se dive kako sam dobro prodala, a ja tužna. Sem dogovora ništa ne napreduje.


Nije ovakav auto, ali ovaj mi se dopada...
Posle novog pregovaranja, najavi se da će doći po auto.
Pitate se gde je tu Splićanin??
E, on je u zajedničkoj garaži, i nema auto nego slona od auta koji je pregradio izlaz i moj ne može van. Guraj levo, guraj desno. Nadjoh splićanku, suprugu, ali ona ne sme da pipa auto bez muža, a muž nestao sinoć na nekom splavu… Lumpuje.
-Što staviste auto u garažu-pitam je, još pomirljivo.
-Čitali smo u Večernjem listu kako je postupio Kinez u Splitu, potura mi ona pod nos članak.
Večernji list
"Molim vas, nemojte mi ukrasti registraciju. Molim vas. Iz Kine sam, žao mi je, iznajmio sam automobil u Srbiji", piše na cedulji na engleskom jeziku, javlja "Večernji list".
Šta reći?? Kupac se još malo predomišljao i onda nestao u vidu lastinog repa.
E, sad, ako ima Splićana na blogu, odmah da ste mi sakupili 400EU, i poslali. Po auto može doći i pretstavnik nekog drugog grada, neću da zakeram. Požurite, registracija vredi samo do kraja meseca, a onda nova cena.
Za sad je post u rubrici humor, a ako auto prodam prebacujem post u rubriku Umjetnost...

- 08:44 - Komentari (38) - Isprintaj - #

utorak, 23.10.2018.

Smokva i ja...


Smokva se ne vidi jer još nije svanulo.
Ja se ne vidim jer držim foto aparat.
Tu smo negde, obe. Ko hoće da gleda vidi...

- 22:00 - Komentari (33) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 22.10.2018.

Kamo vodi ovaj put…

Kamo vodi ovaj put…


Vodi do gloga, za one sa malo pokvarenim srcem.
Ljubavne jade ne leči…

Ali nikad se ne zna, može se probati.


- 10:42 - Komentari (32) - Isprintaj - #

subota, 20.10.2018.

Nikakva sam…

size=3>Nikakva sam…
Red je najaviti se kad nekom kreneš u posetu.
Tako se i taj virus meni najavio. Nije poslao SMS, nego je dojava bila u vidu kašlja koje je, kao trudovi kod žene, postajao sve učestaliji dok nije prešao u non-stop trudove, pardon kh kh kh celih pluća koja su htela negde ni sama ne znaju gde.
Guglujem virus i kaže Google, a mora da je tako kad kaže, da je virus prcoljak koji se ne vidi ni ultra mikroskopom , nego nekim elektronskim, eventualno. Kog vraga ima da piljim u njega. Dosta što mi nje došao.
Ja ženskica i pol, a on nema ga šta videti…ih. Što mi može??Ni jačih se nisam boja. Ti malešni su kaže dobri tehničari. Lomi on mene dve noći, lomim i ja njega, pa ko pobedi.Poveo je sa 2:0, pa sa 3:0.
Iz porodice sam gde je mama bila agronom ili kako smo je zvali krompir inžinjer i sve je rešavala čajevima i toplo hladnim tušem. Tata kao veterinar lečio nas je konjskim dozama. Ako gadjaš muvu topom sigurno ćeš je pogoditi, ili, ako uzmeš antibiotić koji navodno ne deluje na viruse (ko ih je pitao??) ozdraviš brže ili bar nema komplikacija.
Krenem ja čajevima sve dok nisam brbotala kao fontana u parku. Zabila sam mu gol 3:1



U kupaoni prvo pustim mlaku vodu. Zažmirim i hrabro pustim ledenu, na prvi stepen zahladjenja zaurlam i okrenem na vrelo, ali izjednačila 3:3. Iskočila sam iz kupaonice jedva me je virus stigao…
Dobiti antibiotike ovde je ravno podvigu dobijanja olimpijske zlatne medalje. Prvo treba naći i dočepati se nekog doktora, onda treba slomiti njegov otpor prema dotičnom izabranom leku i na kraju on kaže ne može, treba antibiogram. Ovaj se sprema da mi zabije četvrti gol i to iz penela, ih doktore doktore… Dok to stigne u stilu ne lipši mago do zelene trave, ostadoste vi bez postova. Ha… pomislim ja, Balkan je ovo, sve možeš nabaviti na crno. Navučem kapu na glavu, podignem kragnu, šal preko nosa, tamne naočale, šljampave cipele i široke traperice. Sačekam mrak, pogled levo, desno. Nema nikoga. Odvažno upadam u apoteku na kraju uličice, omiljeno sastajalište pijanca i drogera. U rukama držim savijenu ceduljicu sa imenom leka i novac.
-Dva-. Prošapućem.
Apotekarica poče da trepće kao svraka na jugovini, ali ja ne odustajem. Zaklanjam kameru i prstima pokazujem dve kutije. Šta će, dade mi. Nestadoh u vidu lastinog repa, sa plenom. Pojedoh onaj antibiotić, Ne dobih gol, ali spremam se ja njemu da pokažem Boška Boškovića. Navijači su uz mene sa juhicama, kompotićima, čajevima i nekim neindentifikovanim vrućim tekućinama. Polomih se još jednu noć i evo me… ja došla.
Za dalje videćemo…

- 18:14 - Komentari (34) - Isprintaj - #

četvrtak, 11.10.2018.

Otrov ili ne??

Nama ne daju hemije pa smo malo manje nego one koje su škropili desetak puta ...
No, svi na kraju završimo na nečijem stolu.
Pozdrav od zdravog voća i povrća.


Slika iskočila zahvaljujući pomoći mojih dragih blogera. Ljubim ih u o
ko

- 08:32 - Komentari (40) - Isprintaj - #

utorak, 09.10.2018.

Navali narode...

Sveže tek ubrano.
Ko voli nek' izvoli...




Polako, ne gurajte se, ima za sve...
Nema kupaca, ali biće nada se prodavačica.

Dodatak za kupus i "vrednije" domaćice, gotov ajvar

- 08:29 - Komentari (38) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 08.10.2018.

Kartica…


Zvoni neko na vrata, lupa, zove.
- Da nije smak sveta- vičem i otvaram.
-Hitno mi je, slikaj mi ovo i ovo, pa prebaci kompom tu i tu…
-Gde gori?? Polako, sad ću.
-Ne gori, ali proćiće mi rok.
I šta ću, prijatelj je prijatelj, pojurim u sobu, pa u ladicu gde stanuje foto aparat. Jureći se sapletoh o neki tepihić koji ničemu ne služi, ali kao lep je.
Škljoc škljoc… ništa. Tu je aparat, tu sam i ja, tu je i predmet koji treba biti ovekovečen, ali ništa. Napisa se nešto da je kartica error. Našla je kad će se erroljati.
Panično kmečim na blogu. Stižu saveti, dobri verovatno, ali upućeni pogrešnom čoveku. Vadim ja i stavljam onu karticu, prekidač sam zamislila kao onaj za struju, nema ga. Okreni obrni, ništa.
Sledeća stanica prenemaganja, selo.
Tamo je kartici ustanovljena dijagnoza.
-Istrošila je svoje, kupuj novu. Dijagnoza je postavljena i na blogu od V, ali sam se nadala da je promašila.
U selu karticu možeš kupovati jedino kod Kineza. 10 EU, i kartica se nadje u mom posedu. Ne lipši mago do zelene trave, sad na aparatu piše da je loking što bi reklo zaključano. Srećom Kinez preko puta.
-Kinez, razumeš li se ti u ovo?
-Zna ja sve.
Posle pola sata, pita može li da prebaci na kineski.
-Može, što da ne.
Pojaviše se ona slova, sad na kineskom i on postavi svoju dijagnozu.
-Ponedeljak ti dodje ovde.
-Ne može sada??
-Ti dodje ponedeljak.
U ponedeljak, Kinez izjavi.
-Ti uzme pare, kartica ne dobar.
Ne treba novac, treba kartica.
-Ti uzme pare, zdravo…
I sad opet ću morati u selo po aparat, pa negde po karticu, pa kartica da se uglavi…
Eto zato me nema na blogu da blistaju moje fotografije.
Kad vidim onaj svet što non stop bocka i pipka po mobitelu i sve zna, dodje mi da sama sebe tresnem nepismenica jedna der Nepismenica.

- 12:05 - Komentari (28) - Isprintaj - #

utorak, 02.10.2018.

Savet…


Kada vam automobil ostane zaključan, a ključ je ostao unutra - ne paničite, ne stojte bespomoćno gledajući ključeve kroz staklo, ne očajavajte!
Znate li engleski?
Normalno da znate, svi kažu da znaju.
To je to.
Kad smo birali jezik u školi, rekli su nam. Učite engleski i sva su vam vrata otvorena.


- 18:05 - Komentari (44) - Isprintaj - #

nedjelja, 30.09.2018.

Čudna šuma...


Preko sedam mora i sedam gora bila jedna velika, velika, šuma. Neko ju je zvao i sajt, blog, ili tako nešto tandrmoljasto.
Do nje se dolazilo čudnim putem koji se zvao WWW.
Mnogi su upali slučajno, neko je došao iz slične šume, a bilo je i vernih koji su došli i ostali zauvek.
Čudni su stanovnici te šume.
Ima ih sa rasutih po celom svetu, a opet svi kao da su potekli baš iz te šume.
Svaki je imao svoju kućicu, svoju slobodicu i iz nje gtvirkao u tudje kuće. Često su se podjapali stanovnici oko toga čija je kuća lepša, sadržajnija ili posećenija.
Poneki stanovnik šume se smrtno zaljubilio za celi život i na oltar ljubavi stavio mnoge svoje tajne. Koji cirkus je tek nastao kad su se odljubili ne vredi ni pričati. Manje više, ostali stanovnici najviše su uživali u njihovom napucavanju posle toga.
Ha, znaju ti stanovnici za zvrčku, pa kad se nešto zabrlja, krenu kao otišli su, ali se pojave sa drugom kapom i haljinom, pardon, drugim imenom. I tu im se brzo doskoči, jer kažu postoji neki rukopis, i odmah se odaš svojim stilom ko si bio. Tu malo bolje prolaze oni bez stila.
Ima raznih ulica, kućica i stanovnika.
Ima i neki koji nadgledaju tu šumu. Oni su nabodeni na vrh četinara i lagano se okreću kao odojak na ražnju, jer i nad njima ima neko ko ih prati i brontola kad stanovnici padnu u vatru previše ili skrenu na pogrešnu stranu.
Jedna curica je stavila kapicu na glavu i krenula malo gvirkati po šumi.
Odmah je napravila podelu šumskih ljudi po svom ukusu. Kad to rade svi, zašto ne bi i ona.
U nekim kućicama su paćenici koje je život šutnuo. Pokušala im je objasniti da nije sve crno, da je svetlo na kraju tunela, ali su joj paćenici odmah zalupili vrata pred nosom, to jest zabranili su joj komentiranje.
Curica je onda otišla kod onih koji putuju. Ti su je zasuli prospektima putovanja, turističkim ponudama, slikama , svojim doživljajima… Pobegla je tek kad su shvatili da nema novaca ni za pišljive Havaje, a ne za kruzerska lucprdiranja po svetu.
Kod pesnika je malo odmorila dušu, predahnula pa krenula dalje.
Dve tri kućice imaju vlasnike koji jednim klikom naprave sliku kojom više kažu neko neko sa tisuću slika koji ne kaže ništa. Tu joj se dopalo, ali je ona smetala umetnicima da stvaraju pa su je izbacili van.
Okrenula se levo desno, ogladnila i svratila u kućice sa divnim receptima.
Greška, dalje nije išla, a kako je prošla, neka kaže slika.


- 16:53 - Komentari (30) - Isprintaj - #

četvrtak, 27.09.2018.

Sveža riba...

Sve vam je to domaća riba, a masline samo što jutros nisu ubrane. Kupite, nema šta da mislite.
Gledam ribara malo skeptički, geografija mi nije jača strana, ali ako čovek tako kaže…
Uostalom, svi smo mi na istoj planeti.


- 10:44 - Komentari (44) - Isprintaj - #

srijeda, 26.09.2018.

Put putuju cipeliše...

Kad bi one pričale gde su sve bile i što su videle...
Dok su hodale gledale su i slušale svašta.
One koje vole putovati gledale su napred. One koje bi se bavile politikom, levo desno, a mangupčići gore.
Čija li bi priča bila najinteresantnija??

- 07:12 - Komentari (43) - Isprintaj - #

petak, 14.09.2018.

Kruška...

Kruška
Sećam se tog jutra kad su došli po mene. Pitali su koje sam vrste, da li sam otporna, da li imaju mladicu… tek sam se odvojila od stabla mame kruške i mislila kako će lepo biti krenuti u svet.
Novi domaćin me je iskopao, vezao nekim krpama i uzeo malo zemlje. Bolelo je, malo, ali sam sva nestrpljiva čekala gde ću sada stanovati.
Vozili su me kolima koje su vukle neke životinje, i posle duge vožnje stigli smo u vrt koji će sada biti moja kuća. Odmah su me posadili prema ulici da vidim ko dolazi. Malo sam kunjala, mučila se dok se nisam navikla na zemlju, ali brzo je došlo proleće. Moj koren je postao sve dublji, grana je bilo sve više i listići su se zazelenili. Treperila sam ponosno. Prolaznici su pitali gazdu koja sam sorta, ali nisam razumela šta im odgovara. Rekao je da će me iduće godine pojesti…ma, sigurno se samo šalio.
Došla je hladna zima. Sneg je pokrio moje mlade izdanke i sačuvao ih od mraza. Čula sam da su neke moje drugarice promrzle i umrle te godine. Ja sam otporna, ništa mi ne može nauditi, preživela sam.
Iduće godine stidljivo se pojavio prvi cvetić, pa još jedan, pa još dva. Pčela je doletela i poljubila jedan pa drugi cvet. Brzo su se pojavile i prve kruškice. Kako sam bila ponosna…ali nisu izdržale. Grana je bila pretanka, pa ih je malo jači vetar otresao.
Sledeće godine bilo je više plodova, iduće još više. Svake godine grane su se razvijale, plodova je bilo sve više. Dečak, sin vlasnika, se peo na grane iako su ga grdili, da li zbog mene, ili su se bojali da će pasti, ne znam.
Živela sam sretno, i znala sam da ću dugo, dugo još živeti, a onda je palo seme lipe pored moje krošnje. Malena orašica sa pet karpova našla je zaklon u mom hladu. Nasmešila sam se njenoj borbi za život i nisam je dirala. Delile smo vodu, čuvala sam je svojim hladom…
Vreme je teklo.
Nema slike kruške...nestala je


Lipa je bila sve jača, ja sve slabija dok jednog dana nisam se sasvim osušila.
Dečak nije više našao plodove kruške u mojoj krošnji. Te zime mraz me je slomio, a do proleća sam potpuno nestala.
Lipa se raširila na mom mestu. Ljudi su neko vreme tražili moje plodove, ali brzo su me zaboravili i počeli su brati plodove lipe za čaj.
Neki stari čovek je rekao, u prirodi je večita borba.
Slabiji gube bitku, jači preživljavaju, sve dok ne dodje neko još jači.
Da li je momentalno čovek na najvišem stepenu prirode…ili pada, bolje reći strmoglavljuje se na tim stepenicama gde nema pobednika, samo smena?
Opominjem!!
Vreme će ubrzo pokazati.

- 11:10 - Komentari (53) - Isprintaj - #

četvrtak, 13.09.2018.

Gradske dogodovštine...dobitak


Pre nekoliko meseci ispred Merkatora prilazi mi fini gospodin i pita
-Molim vas znate li gde je Merkator?
-Stojite ispred njega-pokazujem mu rukom.
-Čestitam, vi ste naš sretni dobitnik, pođite samnom.
Ja natovarena kao da će smak sveta.
-Hvala, ne mogu da nosim torbe uz stepenice.
-Pomoćiću vam.
Zgrabi on moju torbu, ali ja se ne dam. Oteh mu torbe i odoh…


Posle nekoliko dana ispred pozorišta pita me neka devojka
-Izvinite, gde je Narodno pozorište??
-Stojite ispred njega-odgovaram i mislim, ova garant neće u pozorište.
-Čestitam, vi ste naš sretan dobitnik, pođimo niz stepenice da vam dam dobitak.
Što me spopadaju sa penjanjem i spuštanjem po stepenicama. Slatko se nasmešim
-Žurim, hvala, poklanjam vam moj dobitak.
Danas čitam u novinama, velike prevare naivnih prolaznika.
Eto ti ga sad, ništa od dobitaka, sve mislim baš sam budalasta što ne uzeh to što dele badava, a ispade da bih ja bila davalac, a ne primaoc dobitka…

- 17:19 - Komentari (32) - Isprintaj - #

srijeda, 12.09.2018.

Izabrati pravo zanimanje...

Zanimanje...
Čudan je život, naročito kad biraš kojim ćeš se poslom baviti.
U neka davna vremena, legenda kaže, ljudi su završavali šklole da bi postali profesori, doktori, inžinjeri, majstori zanata. U ta zaostala vremena nisi mogao samo kupiti diplomu i postati naučni radnik. Ti primitivci su godinama učili, i nikad ne završe nego se usavršavaju.
Želela sam biti kondukter u tramvaju, prodavati karte, otvarati ljudima vrata. Moja familija se na to šokirala i naterala me da učim godinama... Izabrala sam neku glupu školu sistemom odbacivanja i nikad kraja učenju i dan današnji. O kupovini pameti tada nije bilo reči, a ni novaca.
Tako sam se godinama gnjavila sa latinskim nazivom obične tratinčice, sa nekim glupostima o šečeru, mastima, da ne gnjavim...
Sve to je ušlo u moju glavu još koješta o hemikalije i postala sam neki stručnjak...
Nije kraj.
Imala sam sreće.
Bavila sam se tom profesijom uspešno. Šta sam mogla davali su mi za to novac, a ljudi me voleli, ne zbog lepih očiju, struka, prsiju... he he he, kako zvuči?? Slušali su šta im pričam i ko zna kako, to im je pomoglo.
Ipak, sudbina je sudbina. Naizad sam došla na svoje i ispunila si davnašnju želju. U bašti, dvorištu, milion vrata. Pre neki dan čujem mijauče Albi, ne prestaje. Potrčim, on me ljuto gleda i otvorim mu vrata da prodje. Malo kasnije dere se živina, najela se hoće van na travu, skočim, otvorim im vrata. Gledaju me svi strogo, šta gnjavim toliko...
I ko kaže da se želje ne ostvaruju??
Postala sam kondukter koji otvara vrata na bašti.
Pazite što želiti, često se ostvari...

- 09:40 - Komentari (38) - Isprintaj - #

nedjelja, 09.09.2018.

Mobitel...


Izabrati pametni telefon je kao i izabrati lepšu prijateljicu.
Nikad ne znaš kako će reagovati u kritičnim situacijama...



Hm...ne vidi ne čuje ne govori, ima mobitel, pa to je bloger!!t>

- 08:22 - Komentari (34) - Isprintaj - #

četvrtak, 06.09.2018.

Ljuti meca...

Ljutim se na celi svet i još jedno selo više
Ovako izgledam


Mogla bih nekog nabosti, ali mali toranj koliko me razljutili
...
Dobro, ne bojte se, neću nikoga sa bloga, a i sunce se nazire u daljini...

- 10:27 - Komentari (38) - Isprintaj - #

utorak, 28.08.2018.

Ćup…amfora...vazna...


Obični ljudi vide ćup.
Ako su ga dobili na dar i još imaju mali stan, najradje bi ga darodavcu tresnuli o glavu, ali oni bolje odgojeni, pristojini, bolje reći glupavi, će se zahvaljivati i staviti ćup u neki ugao gde će ovaj kupiti prašinu.
Romantičari će reći da ga život puni ljubavlju, srećom, nadom, dobrim namerama. Možda može, ali ja ne znam kako bih to izvela.
Oni sa neta će napisati odu o životu ćupa i onog što taj ćup sve sadrži.


Realniji će zamišljati kako u ćup odlažu stvari koje su za baciti, ali šteta, možda zatrebaju. Kako ih u tom slučaju izvaditi iz ćupa ne razmišljaju.
Dobila sam na dar takav ćup. Smeškala sam se, što sam drugo mogla??
Gvirnula sam unutra, možda je napunjen evrićima… Nije, samo je šuplje odzvonilo sudar moje glave i njegove unutrašnjosti.
Sad ga treba puniti.
Kako evrići se ne zadržavaju kod mene, ulje koje je nekad bilo u amforama, nekako mi ne paše u taj ćup, a već je i u bocama. Cveće?? Onako buket cveća ili neku ikebanu?? Odmah sam odustala. Za tu ćupetinu, metar i malo više visoku, treba pokidati celi park.
Molim za savet.
Što da stavim unutra??
Darodavac ostaje tu kao nadzorni organ dvadesetak dana, a posle znam šta ću.

- 07:21 - Komentari (38) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 27.08.2018.

Prognoza vremena…


Gledam prognozu vremena na TV.
Oblačići i sunce...
Neka vrc vrc cura smeškom od uha do uha blistavo lažnim zubićima trepće kao svraka na jugovini i oduševljeno javlja
-Sutra lepo vreme, iskoristite dan u prirodi.
Što da je ne poslušam.
Krenem u tu prirodu da iskoristim lep dan. Negde već oko deset sati sunce ucvrčalo, nema oblaka, ali neka sumaglica kao poklopac. I vrapci se ućutali. Travice davno nema ni veštačke, i ona prirodna posustala. Isplazih jezik do poda, dovukoh se do prvog kafića i dahćem uz neku mlaku limunadu odbijajući pokušaje vlasnika kafane da probam nešto sa roštilja. Pre mene su to probali rojevi muha, i nije im se dopalo…otišli.
Ona namiguša sa TV ekrana i ja očito imamo različita mišljenja o lepom.
Dovučem se u raj kuće, poljubim klimu i otvorim opet TV ekran. (Tako ja vikendom. Ko je mislio da pišem doktorsku disertaciju ili peglam veš, prevario se)
Ona namiguša nova, ne ona od jučer,ali isto se blesavo cereka.
-Sutra osveženje, moguća povremena kiša u višim predelima.
Google kaže mogućnost padavine 16%, vlažnost 100%. Prevodim na svoj jezik, možda kapne mala kišica, a ako skočiš u vodu 100% ćeš biti mokar.
Dobro je, sva blažena premeštam se sa kauča na fotelju. Nisam u višim predelima, biće to ugodno osveženje.


Piljim u zabavan program na TV i zaspim od silne zabave snom pravednika. Tras-bum, probudi me iz najlepšeg sna. Sanjam kako me vetrić miluje dok jedrim. Ono jedro iz sna bila je zavesa koja me je pljusnula po licu, a tras bum udar groma. Kad poče levati kao iz kabla, pa tutnji, treska, seva. Auuuu što je osveženje. Brzo zamandalim sve da mi osveženje ne porazbija celu kuću i kao u bunkeru čekam šta će biti.
Du du du du. Ko to igra tenis po ovakvom vremenu? Nije tenis, nego tuča koja se modifikovala pa svaki komadić leda kao omanja lubenica…
Niz ulicu juri bujica. Začepili se posle rekonstrukcije ulice svi kanali, pa sad svaka ulica ima vlastitu reku, a neki nezadovoljnici gundjaju i psuju gradjevinare, vlast i one gore. Šta si umišljaju, malo li je reka, hteli bi more.
Ona namiguša sa ekrana javlja da je pao sneg, i da je to normalno za ovo doba godine.
Okreni, obrni, nikad čoveku ugoditi.
Lepo su dali one oblačiće i sunce, pa biraj koje ti se dopada…

- 08:31 - Komentari (24) - Isprintaj - #

nedjelja, 26.08.2018.

Romantika…


Kad te neko voli, od ljubavi ne možeš pobeći.
Noć.
Mesec… zvezde…serenada…
Mesec je negde otišao, zvezde se ne vide od neromantične sumaglice, ali noć je tu. Nedostaje samo „serenador“ Aha, evo ga stiže. Nema gitaru, ali zato pevuši zzzzzzzzzz i to na samo uvce. Ne pita koja je moja pesma. E, nećeš, dreknuh i tableta u aparat, neka vodica u drugi i klima na duvanje. Kožu ću sačuvati, a prehlada može doći samo kao kolateralna šteta.
Preživeh noć.
Jutro
Senka smokve,ljuljaška, cvrkut ptice, zelena travica, doručak, pa kavica.
Smokva je tu, i ljuljaška, doduše sa nekim tragovima noćnih posetilaca koje treba oprati. Cvrkut ptice je borbeni poklič goluba i vrabaca u borbi za opstanak i otimanje hrane kokama. Za sada su uspešnije leteće vrste. Za doručak nema svežih jaja, koke štrajkuju zbog vrućine, a i ako snesu jaje uklopile su se u sadašnjost pa je to oko 15 sati kad svojom drekom izveštavaju uspeh kao da su dobile Nobelovu nagradu, a ne radile svoj posao.


Zelena travica je neka žućkasto smedja izraslina izmedju plemenite veštačke trave koja je poklekla pred domaćom prirodnom travom i korova koji ponosno se trudi da pokaže korisnost belog sleza, kamilice i nekog trnja. Čičak je bitku izgubio davno.
Ljuljuškam se pijuckam kavicu i romantično blenem u daljinu. Jutarnji trubaduri se javljaju. Moja politika ne diram te, ne diraj me, možda i prodje.
Aaaaaaaaaaaa, kavica se prosipa, skačem na noge lagane kao da sam na nekom atrletskom prvenstvu. Ništa od miroljubive politike. Osa je sa neukusne, bez šećera kave, gracilno skočila na mene, slatku, i zarila svoju žaoku…Stoji na nozi i bode li bode. Drečem kao da me kolju, mašem joj da ode. Ništa. Prekidam ubedjivanje i tresnem je svom snagom nekim štapom. Pogrešna taktika. Štap klepio mene, osa odletela veselo mašući krilima na smokvu. Da sam na moru sad bih skočila u vodu i sve bi prošlo, ovako oblozi hladni, kremice i patnja bar tri dana.
Šta da radim, slatka sam i bube me obožavaju.
Što bi rekli, ljubav je ljubav, daj što daš…

- 08:24 - Komentari (30) - Isprintaj - #

subota, 18.08.2018.

Pismo nekome...


Pismo nekom koga bih volela da dodje na kavicu.
Mir jutra letnjega.
Sedim u zamračenoj sobi koja više potseća na pećinu. Sve sam zamračila, klima na najjače I dišem na škrge…
Sa TV ekrana utešna vest, da nas leto napušta , za dvadesetak dana biće oko trideset stepeni, I žalićemo za ovom lepotom.
Albi I Sivi pojeli 30 deka jetre, mačije brikete I gledaju tužno kao da tri dana nisu jeli.Susjed dobacuje
-Što mučiš te životinje, daj im nešto za pojesti.
U kokošinjcu glavni petao se dere, gladan. Ne odgovara mu novo vreme restorana. Ćurkica zaljubljena u petla vrišti da ih sastavim. Ne shvata da nije kokoška. Ljubav je nekad blesava.
Sve u svemu obično jutro. Da,glavna vest, na moj poziv stigli gosti…mravi na prozor, a krtica iznedju dva bokora ruža.
Moja kavica stigla… Ko je za društvo??
party:



- 16:31 - Komentari (36) - Isprintaj - #