AnaM

Sposobni i oni drugi…
Sluišam neku reportažu dok se ujutro vrtim po kući. Žena sa 5$, biciklom starim četrdeset godina i velikom željom da živi život na svoj način, krenula na put oko sveta.
Uspela, usput napisala i pet šest knjiga.
Ljudi moji, ja kad otvorim oči dočekaju me neke obaveze. Sa 5$ ne mogu da živim ni jedan dan, bicikl znam voziti samo sobni, a sa njim nisam daleko odmakla.
Slažem se sa putnicom oko sveta da novac nije najvažniji na svetu, ali u to nikako da ubedim moju okolinu.
Na početku meseca dočekaju me računi za stan, ona blagajnica što kucka po stvarima koje bih da nosim kući, ne da bez novca da iznesem.
Daj pa daj čuje se celi dan, svaki dan.
Ko je amaterski izdao knjigu zna da je novca zaradio. tek da ode na put oko drveta.
Znači, stvar je u biciklu, koji kod mene meditira u uglu sobe... sad će on videti svog Boška Boškoviča, ima da ga zajašem i krećem na put oko sveta…
Ima da budu postovi blog da mi procveta.. Samo da obezbedim kapital, početnih 5$

Miaauuuuuu…
Mače, šta se buniš, šta se događe??
Petlovi zaboravili da pomere sat i kukuriču, pa sam ga ja gurnuo sa stola napred, ali on završio na podu, pao unazad… Da li je tako trebalo??

Zaboravio sam jutros da pomerim sat, pa sam prekasno razbudio spavače, tek u četiri

Ako te smene sa pozicije vođe, ne zaboravi da predložiš mene

Prošao dan, sat tamo, sat vamo, život teče evo, može i sad
Kukurikuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu

Danas je međunarodni dan sreće.
Znači, ako je međunarodni, što bi rekle razno razne misice, biće mir u svetu, niko neče biti gladan, bolestan, bez doma.
Što volim te međunarodne dane koji kao nešto potsećaju, a ništa ne menjaju, niti doprinose poboljšanju toga što pretstavljaju.
Šta je ustvari sreća?? Pesimista bi rekao odsustvo nesreće, ali ono stvarno, što znači biti sretan??
Pustimo zdravlje, porodicu ljubav, svako normalan podrazumeva da je to najvažnije a ne sreća.
Za mene sreća leži u malim stvarima, pozdrav tratinčice ujutro, miris vrele kave, petlić koji se uspavao i nije me probudio u cik zore.
I još nešto, sreća!!
Malo mi je samo jedan dan u godini. Svaki dan neka bude preplavljen srećom, osmehom toplim stiskom ruke…
Srećo, dođi, otvorila sam prozore, malo je hladnjikovo, pa požuri.

Turističko putovanje…
Prolećna putovanja su moderna. Da ne bih bila van sveta, u ponedeljak čim je granulo sunce, zubato, ali sunce krenula sam na izlet u baštu. Prognoza: toplo sunčano, moguća kiša vetar, u višim predelima sneg. Precizno, što jest’ jest’

Prvo sam obišla nekoliko ruža koje su pripremile listove

Ovo je izašlo iz lukovice zumbula. Meni ne liči na zumbul, čak ni na neku varijaciju mrazovca

Veštačko, na kilometar se vidi.

Mi smo prave, došetale smo sa brda veselo su se nameštale za slikanje

Pridružile su im se i bele ljubičice

Zanela se ja u lepotu,i ne gledam u nebo, slikam li slikam. Kad ti grunu kišetina i neka vetruština. Koke poleteše što svojom voljom, što nošene vetrom, ja uleteh u šupu mačak pojuri zamnom…
Nema slike
Romantika uz kišu kao da je neko izlio lonac vode nije fotogenična…
Nema putovanja bez nezgoda. Ustvari, ono lepo se odmah zabravi, a neprijatnosti se prepričavaju godinama…
Mačak i ja snuždeno izlazimo iz šupe, ni kišobran nismo imali. Gleda me pitajući šta ima da se jede.
Ljubičice zamirisale, ona jagorčevina presađena iz toplog plastenika klonula, a stara jabuka raširila svoje grane, upija željno kapljice kiše i smije se našem strahu od malo kišice.

Nije važno, opet ćemo na neko putovanje po bašti kad ruže procvetaju, a voćke rašire svoje cvetove…

Puž krenuo u život…
Proleće se šunja. Svi se dive rascvetalim voćkama, travom posutom cvetićima, plavim (dobro nije vedro, više kako tako) nebom.
Samo mene niko ne primećuje.

Narcis, da ili ne…
Anketo, anketo, narcisu jedan, šta mi radiš...
Pitanje da li postoje narcisi na blogu je suvišno.
Blog je deo života, istrgnut iz reale, svakodnevnica u kojoj se svi nalazimo.
Ako narcisi postoje u životu,onda nas tek ovde ima.
Volim cvet narcis, možda su mi zato i simpatični narcisoidni ljudi. Njima se ne moraš udvarati, laskati im, diviti se. Dovoljno je samo slušati ih, ili čitati postove.
Ko ne želi biti u društvu genijalca, naročito ako sam to nije. Ko ne želi imati pored sebe prekrasnu zavodljivu osobu koja sa istim nemarom uradi 2, 3, 5 stotine sklekova , kao što ja nemarno popijem drugu, treću kavicu.
Ako mogu birati između osobe koja ne pije ujutro kavu, jer izaziva žgaravicu, ne pije jer alkohol šteti organizmu, ne puši jer pluća moraju disati i osobe koja ujutro veselo namigne, popije žestinu pre kave, povuče duboko dim u pluća i ode odvežbati da se zagrije, šta mislite u čijem društvu je prijatnije.

Dobro, pustimo to.
Vratimo se narcisima i skromnim dušama, ta na blogu smo, pišemo. Ljudi koji, dragi blogeri, samo da znate kakve sam romane napisala, štampala, poklanjala, čak i prodavala. Koji Dostojevski, Mark Tven Agata Kristi, Jean Auel (obožavam je morala sam je pomenuti). Šapnuću vam, ali to je tajna, trć prć pisanija, kao većini, ali trenutak dok je nastajala knjiga mala mi je bila Nobelova nagrada.
Kako onda se ne diviti ljudima koji osećaju da su bolji u svakom pogledu od drugih. Imaju ogledalo, vide se, znaju šta rade i kako su za to plaćeni. Novac je još uvek merilo mnogih vrednosti hteli mi to ili ne.
Znaju, ali neće da znaju vide ali ne vide. Ostaje im da su iznad svih.
Zar to nije divno??
Ono skromnost je vrlina je čista glupost, narcisi vas pregaze…
Ne znam, možda se varam, ali sigurna sam da svaki post, baš svaki ima u sebi bar zrnce narcisoidnosti. Ne poznam blogera koji nešto napiše a ne pomisli, ovo mi ja baš dobro.
Za 8 mart sam dobila ljubičice od jedne osobe koju jedva poznam uz čestitku koja nešto pominje. Nebitno. Tog trenutka narcis je proradio u meni, sama sam se sebi divila.
Ljubičice su bile važnije od orhideje jer su zavijene u kompliment.
Zato si narcisi lepo dele komplimente, ne čekajući da to neko drugi uradi jer je taj drugi ljubomoran pa neće, misle si...
U svakom od nas spava narcis.
Kod nekog ima nesanicu, a većini, onim skromnima, noću pada u dubok san, ali danju dremka…

Otvorim ladicu gde držim čarape i zgranem se.
Našla sam nekoliko pari hulahopki, one što kao same stoje (stoje do prve stepenice, a onda se srozaju do kolena). Dalje, debele za ako bude hladno, vunene ako idem na skijanje, bele ako obučem belo, crne ako treba nekog zavesti, sa cvetićima ako obučem minić i gomilu kratkih čarapica za svaki dan ako obučem trenerku, ako imam traperice, ako treba čuvati noge da se vene ne upale.
Ako koliko voliš, ali sem hulahopki koje su u neraskidivom odnosu, svaka izgubila svog partnera. Raspustilo se to, ne vodi više računa niočemu.
Pod hitno sam sazvala sednicu, čarapalogiju, sa obaveznim prisustvom dotičnih. Prva i jedina tačka dnevnog reda:
Šta rade svojim partnerima pa ih oni napuštaju u tolikom broju??
Prvo su postiđeno ćutale, gurkale jedna drugu. Jedna se odvažila pa napala mene da sam joj bacila partnera jer mu je otišla neka žica. Druga je odmah se nadovezla da bacam poderane čarape ne vodeći računa o onima koje ostaju same. Mrko sam ih pogledala, pa su sve u glas zajedničkim snagama optužile perilicu.

Neke osobe jednostavno zrače. Uvek nasmijane, okružene su pozitivnom energijom koju neštedimice prosipaju oko sebe.
Sećam se curice, Tamare, koju sam upoznala u prvom razredu škole.Imala je predivnu loknastu kosu, ogromne, oči rupice na obrazima i širok osmeh.
Dobili smo zadatak da nacrtamo današnji dan. Padala je kiša, tmurni oblaci su se nadvili nad školu, bilo je hladno. Crtanje ne spada u moje jače strane pa sam narisala kišobran, okrugli reckast oblak i crtice, kiša..
Kritički se nagnula nad moj crtež
-To moraš popraviti.
Samo sam slegla ramenima i tužno gledala u sliku.

Uzela je žutu bojicu, i napravila veliko sunce iza oblaka. Škola je bila u kamenoj ulici, nacrtala je zelenu travu, suncu dodala osmeh i zrake, a one kapljice kiše crvenom bojom pretvorila u makove.
Prekrasno.
Predala mi je sliku, zadovoljno se osmehujući i dodala
-Ne razumem zašto bi bili tužni kad imamo toliko bojica, sunce će izaći brže kad mu se osmehujemo, a kiša će travici dati život.

Otoci…
Ako želite imati otoke,
Počnite uzgajati pčele…