AnaM

Zove me prijateljica euforično.
-Gde si ti?? Odmah dolazi, poslao mi sin veš mašinu iz Nemačke. Fantazija.
-Krećem. Volim fantazije.
Sin joj radi u Nemačkoj pa pokupi stvari koje Nemci odbace kupujući nove. Donese ovde i zaradi.
-Može sve. Moraš i ti nabaviti. Ima program za svilu.
Od svilenih stvari imam jedne gaće koje ne nosim jer me žuljaju. Imam i prekrasnu svilenu posteljinu kupljenu po savetu reklame da je odlična za one male slatke bezobrazne stvari. Probala, nije da nisam, ali kliziš po krevetu kao da si na toboganu. Više si na podu nego među zvezdama.
-Ima razne programe. Sve nacrtano, ne treba prevod. Leptiri se peru na 30 stepeni. pa program za ovce, pa za ručno pranje, mašina svaštara. Postoji funkcija pare, to baš ne znam kako ide i za što služi. Vrhunac je što sve sama radi. Sama uzme prašak, omekšivač, sama sortira rublje. Videćeš.
Veš mašina digitalna. Ima onu pipkalicu kao televizor.
Mora da ima i radio program, pa ne tandrče nego peva. Nema centrifugu da skače po kući, nego voda nestaje na misteriozni način. Moja, kad završi sa pranjem doskakuće da mi javi.
Za prilog ne znam da li da dam papirnatu maramicu, da vidim gde ona spada u leptire, rublje koje se pere ručno ili u otpad, sigurno ima i to kad je tako pametna.
Prijateljica uzima pipkalicu, menja baterije, koje padaju na pod, traži druge i sve je tu.
Krećemo.
Sad očekujem da mašina ode do korpe za veš, pokupi ga, sortira, ode na livadu po ovce i leptire, u radnju po praškove.
Ništa od toga.
Nešto očito nisam shvatila. Ljubim ti moju veš mašinu u oko. Malo skačem ja dok kupim veš, neki put vodu, jer kad stavim omekšivač, ona pljucne napolje zaostalu vodu, pametnica. malo igra twist ona, dok centrifugira. Posle skupa popijemo kavicu, ja pijem, ona zadovoljno mrmolji, nema dara za muziku pa ne peva.
Mora da smo obe mnogo staromodne.

Jedan dan...
Posle ugodne noći ni vrele, ni hladne, svanuo je dan.
Nije pokazivao kakav će biti,
Očekivala sam nešto spektakularno.
Bezbrižno sam ustala i tuširala se kao da će nestati vode na svetu. Popila sam čajuljku bez ruma, ipak, jutro je, bez limuna da mi ne zakiseli dan.
Čvrknula sam televizor da mi peva, ali pojavile su se namrgođene spikerke, srednjevekovno obučene (da li kostimografi uopšte vide kako se ljudi sad oblače??)
Počele su pričati o bolestima, pa sam se isplazila na ekran i ugasila ton.
Dan je krenuo.
Svi aparati u kući funkionišu.
Nije bilo novog rata, ni sudara planeta. Niko nije otputovao na Jupiter, ni došao sa Marsa (bar mislim)
U saobraćaju tek poneko čuknuto vozilo veselog nacvrckanog vozača.
Vreme uobičajeno, kao nikad do sada temperatura, kao nikad do sada vetrovi, kao nikad do sad poplave.
Prošetala sam pored Dunava, mahnula labudu koji je razočarno gledao u moje prazne ruke, sela u kafić i skoro popila sok dok je došla prijateljica. Ne znam kako smo dobre, ona uvek kasni, ja uvek dođem pet minuta ranije.
Ručala sam nešto što sam jučer zabrkala za dva dana.
Posle ručka dremka, razgovori telefonom čak i mobitelom iako moj ima neki ton da svaki put mislim da sam gluha.
Smijala sam se dogodovštinama jedne prijateljice i brzo je došla večer, nogomet, dosadan, pa TV bez filmova momentalno ne pratim nijednu seriju.
Zaspala sam rukama dignutim u zrak sa osmehom na licu.
Kakav običan dan, i sad ti meco napiši post.

Neko kaže godine su samo brojevi.
Ne znam, ali meni su ove sada baš antipatične pa ma bile samo i broj.
Mnogo su simpatičnije one sitnije godine....