AnaM

Jedan dan...
Posle ugodne noći ni vrele, ni hladne, svanuo je dan.
Nije pokazivao kakav će biti,
Očekivala sam nešto spektakularno.
Bezbrižno sam ustala i tuširala se kao da će nestati vode na svetu. Popila sam čajuljku bez ruma, ipak, jutro je, bez limuna da mi ne zakiseli dan.
Čvrknula sam televizor da mi peva, ali pojavile su se namrgođene spikerke, srednjevekovno obučene (da li kostimografi uopšte vide kako se ljudi sad oblače??)
Počele su pričati o bolestima, pa sam se isplazila na ekran i ugasila ton.
Dan je krenuo.
Svi aparati u kući funkionišu.
Nije bilo novog rata, ni sudara planeta. Niko nije otputovao na Jupiter, ni došao sa Marsa (bar mislim)
U saobraćaju tek poneko čuknuto vozilo veselog nacvrckanog vozača.
Vreme uobičajeno, kao nikad do sada temperatura, kao nikad do sada vetrovi, kao nikad do sad poplave.
Prošetala sam pored Dunava, mahnula labudu koji je razočarno gledao u moje prazne ruke, sela u kafić i skoro popila sok dok je došla prijateljica. Ne znam kako smo dobre, ona uvek kasni, ja uvek dođem pet minuta ranije.
Ručala sam nešto što sam jučer zabrkala za dva dana.
Posle ručka dremka, razgovori telefonom čak i mobitelom iako moj ima neki ton da svaki put mislim da sam gluha.
Smijala sam se dogodovštinama jedne prijateljice i brzo je došla večer, nogomet, dosadan, pa TV bez filmova momentalno ne pratim nijednu seriju.
Zaspala sam rukama dignutim u zrak sa osmehom na licu.
Kakav običan dan, i sad ti meco napiši post.