AnaM

Sretna Nova 2024...
Odlazi ti 2023 godino.
Donela si puno lošeg planeti, ljudima, meni...
U ponoć, pred dolazak 2024,
nazdravimo uz želju da sve bude bolje, drugačije...
Ptičice ne vrede ti sanke, nema snega



Maleni, neka tvoja belina dočara zimske čarolije



Živeli vi meni, budite zdravi, veseli, i pomalo nacvrckani .
Sretna vam NOVA 2024...

Neke osobe prođu kroz naš život i zaboravimo ih čim zatvore vrata
Neki ljudi izađu iz našeg života čineći ga boljim
a poneko, tek poneko, svojim dolaskom učini da živimo život...

Tako je I sa događajima, neke zaboravimo odmah,
mnogih se sećamo, jer su nas obeležili
ali za neke se moramo izboriti da bi živeli život…

Čestitam Božić svim blogerima
i onima koji vole i održavaju blog
Božić Bata se ispričava ako ove godine bude manje darova, postova i komentara.
Nema snega, pa irvasima to otežava brzo, klizajuće kretanje.
Ko misli da je lako obići celi svet za jedanu noć, neka proba.
Moraće da pređe na online dostavu...

Chrysanthemum, cvetaju u kasnu jesen nagoveštavajući zimu.
Ispred mog solitera, nebodera, uveliko cvetaju, ali I na selu.
Prednost grada, kazalište, bolnice, parkovi,
društvena zbivanja, kafići, splavovi…



Neke su “seljančice” pobegle od gradske verve.
Imaju društvo drugih ruža, lipe, ruža, trave.
Što će reći friški zrak i voda



Pa posle biraj gde ćeš živeti…

SREĆA

Šta li je vrhunac sreće, najvažnije u životu??
U virtuelnom svetu svi tvrde da je to ljubav. Cvrkuću ptičice, cvetići, srculenca, zvezdice, sunce koje upada ili ispada iz mora. Možda, ne kažem da nije, ali meni to miriše na sex, mislim kod manje romantičnih čiji cvrkut se probija kroz plejade zvezda, sunca, srebra, zlata, večita ljubav..
Neki su sigurni da je sreća novac, onako puno, puno. Ne možeš sve za njega kupiti, ali možeš skoro sve, pa i zdravlje. Važan je, ali da li je najvažniji? Oni koji tvrde da novac nije bitan i da im nije potreban mogu ga poslati meni.
Kad smo kod zdravlja, svi će reći da je ono najvažnije na svetu, jer kad si zdrav imaš stotine želja, kad si bolesetan imaš samo jednu želju, da ozdraviš. Fraza. Važno je to zdravlje, naročito starije polulacija to tvrdi. Ne znam zašto. Važno je, ali nije najvažnije.
Šta je vredilo onima u Titaniku što su bili zaljubljeni, bogati, zdravi. Sve to su mogli da obese mačku o rep kad je onaj kapetan zabio brod u santu. Spasili su se samo oni koji su sretni.
Rodi me sretnu pa me na smeće baci.
Znači najveća je sreća, sreća. ali šta je vrhunac sreće??
Poenta je u onom osećaju kad ti se čini da je celi svet tvoj i još nekoliko zvezda i sazveždja. E, tu je ono, vrhunac, kad nema više ništa bolje ugodnije, lepše, ne treba ti ništa. Ko nije okusio to, otkriću mu tajnu.
Dug teški dan, jurnjava, a navečer neko društvance koje nikad da se rastane. Smiješ se, cupkaš, pijuckaš, brbljaš, a cipele žuljaju li žuljaju. Stisle ti noge u kalup, pa svaki korak kao kod male Sirene kad je dobila noge, kao nož se zabada. Ulaziš u svoj stan, na vratima bacaš cipele, i… taj osećaj blaženstva…ta sreća, skinuti tesnu obuću...taj osećaj, ne može se ničim usporediti.
Ko ne veruje neka proba...
To je to.
Hm…ispade vrhunac sreće su cipele koje žuljaju...

Ako vam je dosadno, družite se sa ljudima.
Gde naći ljude koje ne bulje u mobitel i spremni su gledati i slušati vas?? Zna se u trgovini.
Krenem u snabdevanje.
Na vratima me dočeka susjeda koja zna sve tračeve koji se događaju i koji će se tek dogoditi. Šapuće mi nešto poverljivo. Ništa ne čujem, ali kimam glavom kao zgranjavam se. To je jedini način da krenem dalje, jer me ona šćapala za ruku i ne pušta. Srećom naiđe sledeća žrtva te ti ona ispusti mene, i uhvati nju.
Vešto izbegoh susjeda koji štipa ženske u liftu. Ako te štipa koji bezobraznik, ako ne štipa, ma na što ja njemu ličim kad ne obraća pažnju.
Prepreke sretno prošle.
U radnji nema velikh kolica, sklonili, znaju kakve su im cene, pa umesto kolica, i korpa je mnogo, dovoljna je torbica koja je uvek u tašni.
Trpam u vrećice limun i krompir, grožđe. Krećem ka kasi. Zveram po rafovima možda me još neki artikl pozove.
Tras bum…
Nije sudar svetova, nego neko uzeo velika kolica kojima popunjavaju rafove, zavozao se pravo u mene.
Dižem ruke u odbranu, hvatam se za policu sa juhama. Vrećice padaju, krompir pravi piruetu, limun ga sledi, a grožđe se rastavlja na sastavne delove, to jest svaka bobica pod drugu policu.
Juhe se predaju, razletele se na sve strane.
Ona ženskica sa kolicima se zajurila u ostatke samorazgradivih vrećica kao da je na avionskoj pisti, pa pravo na testeninu. Vrećice lelulaju, propuh, neko je otvorio vrata. Testenine svih vrsta, domaćih, uvoznih sa prozorčičima (te nam zagađuju planetu) specijalne po specijalnim cenama, kreću u kontra napad. Špagete se razlile praveći lepezu u koju upada ona raznobojna testenina.
Kupe trgovci one juhe, testenine, moje krompire, limune.
Grožđe sam šutnula, kao ne poznajemo se. Ko će jesti one bobe sa poda.
Nešto mislim, da sam u filmu ne bi bile te trgovkinje, nego Mister Univerzum, uzgred još i vlasnik jahte i palate negde tamo daleko gde se ljuljuškaju palme na obali mora, a sunce peče mozak da ti provri, ali romantično. Osmehom onih filmskih zuba pružio bi mi vrećice zaljubljen na prvi pogled i na belom konju odjahali bi do kase.
Ništa od konja, ni konjski melem protiv bolova. Još su mi rekli da sve što sam upropastila, moramo platiti. Dobro se ne uhvatih za policu sa viskijem.
I tako prođe ovaj dan, pa družite se ljudi...

Na tezgama kao da smo ptice,
Prodaje se uglavnom neko zrnevlje i plodovi

Inspiracija za post su prekrasni postovi koje piše TEATRALNI sa toliko pažnje i ljubavi opisujući čari klazališta.
Kazalište...
Neko voli, neko ne, neko ide da gleda pretstave, neko ne ide.
Sama po sebi ona, posebna atmosfera u dvorani kad svi šapuću, svečano obučeni osluškuju zvukove negde tamo iza zavese, uzbuđujuća je.
U zadnje vreme je važno da te vide da ideš u kazalište. Nije važno šta ćeš gledati, važno je da tebe gledaju.
Možda sam snob, ali volim premijere. Tu se vidi ono što nigde ne bi. I volim biti prva.
U foajeu pred pretstavu je užurbano.
Došli su kolege, glumci, da vide suparnike ili prijatelje. Oni će pažljivo pratiti svaki gest, izgovorenu reč i pri tome značajno klimati glavom. Koga osude nekad je stradao u glumačkim krugovima, više ne. Žuta štampa jedva dočeka neki gaf, a reklama je reklama.
Dolazi i „krem“ novokomponovanih zvezda, glumaca pevača, raznoraznih voditelja, čitatelja vesti, prognoze vremena i slično.
Ti se šepure pokazuju novo perje potpisano ili ne. Procurila vest iz dobro obaveštenih krugova, da neki izvikani, dubokih džepova, kupuju kineske kopije.



Za svaku pauzu su u foajeu, a često i ne uđu u dvoranu, glavno da je neki novinar zabeležio njihovo prisustvo, da je zapažena najnovija plastifikacija pojedinih delova tela, usne posebno, Moraju biti kao u patke kljun, bez toga nema pevanja, ni priznavanja, ma kako je izvikana pevaljka, pardon, estradni umetnik. Posle kazališne gnjavaže, zna se odahnu u nekom zadimljenom kafiću gde im se svi klanjaju i trpaju evriće gde god rupu nađu.
Kakva će pretstava biti može se lako oceniti i pre početka.
Dovoljno je pogledati koliko cveća je u garederobi i kakvo je. One korpe koje se iznajmljuju na nekoliko sati, povoljno, garantuju krah pretstave i protogonista.
Kad se prestava završi, dolazi najinteresantniji deo. Dok se glumci klanjaju i zahvaljuju na aplauzu brojeći koliko je ko puta pozvan pred zavesu, publika u štampedu juri u garderobe. Ne nije počeo treći svetski rat, samo se mora gurati za kapute. Kavalira nema, ko zakasni ima da čeka.
Ispred dvorane, kao hajduci u šumi, čekaju taxisti svoje žrtve...
Ko je došao automobilom, kilometar daleko parkiran, prezrivo samo odmahuje rukom.
Publika se polako razilazi, glumci skidaju šminku.
Do nekog novog gostovanja, ili nove premijere, vidimo se...

Inspiracija za post su prekrasni postovi koje piše TEATRALNI sa toliko pažnje i ljubavi opisujući čari klazališta.
Kazalište...
Neko voli, neko ne, neko ide da gleda pretstave, neko ne ide.
Sama po sebi ona, posebna atmosfera u dvorani kad svi šapuću, svečano obučeni osluškuju zvukove negde tamo iza zavese, uzbuđujuća je.
U zadnje vreme je važno da te vide da ideš u kazalište. Nije važno šta ćeš gledati, važno je da tebe gledaju.
Možda sam snob, ali volim premijere. Tu se vidi ono što nigde ne bi. I volim biti prva.
U foajeu pred pretstavu je užurbano.
Došli su kolege, glumci, da vide suparnike ili prijatelje. Oni će pažljivo pratiti svaki gest, izgovorenu reč i pri tome značajno klimati glavom. Koga osude nekad je stradao u glumačkim krugovima, više ne. Žuta štampa jedva dočeka neki gaf, a reklama je reklama.
Dolazi i „krem“ novokomponovanih zvezda, glumaca pevača, raznoraznih voditelja, čitatelja vesti, prognoze vremena i slično.
Ti se šepure pokazuju novo perje potpisano ili ne. Procurila vest iz dobro obaveštenih krugova, da neki izvikani, dubokih džepova, kupuju kineske kopije.



Za svaku pauzu su u foajeu, a često i ne uđu u dvoranu, glavno da je neki novinar zabeležio njihovo prisustvo, da je zapažena najnovija plastifikacija pojedinih delova tela, usne posebno, Moraju biti kao u patke kljun, bez toga nema pevanja, ni priznavanja, ma kako je izvikana pevaljka, pardon, estradni umetnik. Posle kazališne gnjavaže, zna se odahnu u nekom zadimljenom kafiću gde im se svi klanjaju i trpaju evriće gde god rupu nađu.
Kakva će pretstava biti može se lako oceniti i pre početka.
Dovoljno je pogledati koliko cveća je u garederobi i kakvo je. One korpe koje se iznajmljuju na nekoliko sati, povoljno, garantuju krah pretstave i protogonista.
Kad se prestava završi, dolazi najinteresantniji deo. Dok se glumci klanjaju i zahvaljuju na aplauzu brojeći koliko je ko puta pozvan pred zavesu, publika u štampedu juri u garderobe. Ne nije počeo treći svetski rat, samo se mora gurati za kapute. Kavalira nema, ko zakasni ima da čeka.
Ispred dvorane, kao hajduci u šumi, čekaju taxisti svoje žrtve...
Ko je došao automobilom, kilometar daleko parkiran, prezrivo samo odmahuje rukom.
Publika se polako razilazi, glumci skidaju šminku.
Do nekog novog gostovanja, ili nove premijere, vidimo se...

Prijateljstvo...
Događa se da sve u životu krene krivim putem.
Upravo je izbačen sa posla kao višak radne snage. Porodice nije imao,
žena ga je davno napustila.
Stanodavac mu je tog dana dao otkaz jer je neredovni platiša.
Voleo je Bruna koji mu je njuškicu stavio na kolena i tužno gledao kao da sve razume.
Nije imao novca ni za hranu psu. Pomilovao ga je, pružio ruku i rekao
-Idi...
Pas je i dalje ležao pored njega gledajući ga toplim, vlažnim, tužnim očima.
-Idi Bruno, ne mogu te više čuvati.
Pas se nije micao.
Nije znao šta da radi.
Planirao je da ode u drugi grad i tamo potraži posao, ali što sa psom.
I prelomio je, pas ostaje.
Otišao je do obližnjeg šumarka, nagnuo sa ka psu, zagrlio ga još jednom, i...
-Čekaj tu, neko će te uzeti
Drugi dan prolazio je tuda busom, pas je sedeo nepomično gde ga je ostavio.
Trećii dan je ponovo prolazio tim putem, tražeći posao, pas je ležao u šumarku.
Njuškicu je stavio na prednje šape, glavu malo povio gledajući na put.



Posao nije dobio, za dva dana mora napustiti i stan.
Što sad?? Izašao je iz busa u šumarku.
Svakave su mu se misli rojile u glavi.
Došao je do klupe seo, i utonuo u misli.
Čuo je neki zvuk, skičanje, obestan čovek dražio je štapom Bruna.
Bruno se nije branio, gladan, nije imao više snage, samo je glavu zaklonio šapom trpeći udarce.
Te noći ja padala kiša pa je bio mokar, blatnjav, ali se nije pomerao sa mesta gde mu je rečeno
-Čekaj.
Čovek nije izdržao, potrčao, je.
Bruno je jedva digao glavu, gledajući ga umornim očima kao da se oprašta, ne verujući da će doći spas.
Zajedno ćemo, pa kako nam bude reče grleći psa.
Sa Brunom se sve polako stabilizovalo,
nije izgubio stan jer je u međuvremenu dobio posao, privremen, ali posao.
Nikad sebi nije oprostio što je u teškim trenucima izdao svog najboljeg prijatelja,
a Bruno mu nije ništa zamerio, jednostavno ga je i dalje samo volio...

Priča je delimično istinita.
Izmenila sam mnogo jer je istina mnogo drastičnija,
i nema sretan kraj, a možda i ima,
ali nisam shvatila poentu...

Pronađite uljeza...

Jutros sam se probudila,
malo zastrašeno:
da li će Krampus stići Svetog Nikolu
i staviti šibe u vreću a uzeti darove??



Uf, dobro je, meca zadovoljan.
Ko slavi, posebno moreplovcima sve najbolje.
Ko ne poštuje, opominjem ga može doći Krampus sa šibama,
umesto darova koji su uvek poželjni...

Neke godine…
Male šale za velike i male.


upload image




Neke godine…
Male šale za velike i male.
Kako znate da ste u srednjim godinama ?
1. Sve vas boli... a ono sto vas ne boli - ne funkcionise .
2. Srednje godine se vide u struku... struk se ne vidi .
3. To su godine kada bi nešto hteli, ali se ne sećate šta .
4. Zelite ići na fitnes, a onda shvatite je je popodnevna dremka privlačnija
5. Gasite svetlo zbog ekonomije,a ne romantike .
6. Umesto frizure,menjate frizera ... neka je brz i jeftin.
7. U detinjstvu ste pravili grimase pred ogledalom, sad se ogledalo priseća.
8 . Prestajete da kritikujete svoju generaciju,sad kritikujete mlađu...
9 . Znate sve odgovore,ali vas niko nista ne pita ...

Što bi kazali, mladost ludost, starost još gora...

Da li je to vikend već prošao
ili tek dolazi??






Odgovor je u zavisnosti od toga
da li ste optimist ili pesimist...

Pozdrav iz vrta zadnjem mesecu 2023 godine




Veruješ li ti da će u nedelju sneg??