AnaM

Šifra...
U digitalnom svetu najvažnije je da imaš dobru šifru kako ti ne bi neko provalio nalog, ma što to značilo.
Ajmo po šifru.
Ne sme biti vlastito ime ni ime nekog bližeg ili daljeg iz familije. Nikako se ne poslužiti adresom, a najveći prestup su ime kućnog ljubimca, slova i brojevi.
Sastavljala, mozgala, zapisivala.
To zapisivanje je opsano da neko ne nađe papirić, pa je papir pojela ...neukusan, užas, verovatno zbog šifre.
Počela je velikim malim slovima, nastavila hijeroglifama promešanim sa kinesekim znakovima
-Imam te, pobedosno je uzviknula i ukucala tajno da tajanstvenije ne može bitinovu šifru.
Nema šanse da neko provali.
Pobedonosno je sela za komp, bacila se u opasan svet interneta i otkucala recept kako je napravila palačinke...
Sat kasnije objasnili su joj da se šifra mora menjati bar jednom nedeljno.

Ključ sreće leži u energiji tela.
Neko je vrhunski sportaš,
a nekom je dovoljna i lagana šetnja.
Neko uživa u popodnevnoj dremki posle dobrog ručka i čašice vina,
a nekom malo i olimpijska medalja.
Izbor je na nama...
Do cilja dolazi onaj ko krene ka njemu.

Planinarenje...
Posle mora velika pauza, pa izleti i pentranje po brdima i planinama.
Nema više onih romantičnih puteva kroz šumu sa planinskim potocima, gljivama, tajanstvenim drvenim kolibicama. Sad se juri autoputem kao da te neko goni. Svi putevi isti. Ne zna se da li je put kroz Kinu, Madagaskar ili si krenuo na Triglav.
Blogeri pišu da je to jako lepo, pa krenula i ja da uživam u lepoti.
Dođosmo do kafića u borovoj šumi. Ukusni kolači zamirisaše, kavica mmmm, i naravno udobne stolice-fotelje, klima... Sve kako treba.
Nisam ni pola kolača pojela, klima-vetrić pirka, guštam, kad
-Polazak.
To znači pravi izlet tek počinje.
Cilj nam je bio crkvica na vrh brda. Tužno se okrećem i opraštam od nepopijenog soka, hladne kave, ali kolač sam progutala i narvno zagrcnula se, u jednom zalogaju.
Do cilja vode dva puta, normalan asfaltiran i nešto nazovi put kroz šumu.
Vođi puta se nijedan nije dopao, nego nam podelio neke karte na kojima piše kako idemo. Lepo se sve videlo, ali ne, moraš kartu tumačiti. Karta šašava, sve ide po nekim rupama, grmlju, gore dole.
Manje više nikad ne možeš izabrati pravi put i kad ga dobro vidiš nego skačeš od prepreke do prepreke. Tako je zanimljivije, verovatno...
Pošteno sam krenula onim groznim putem, ali me srce potseti da skakanje nije poželjno, ne ono romantično, pesničko srce, nego ono koje svi imaju, a kradiolog pipa.
Klaj klaj i stigoh na cilj našeg izleta, crkvicu sa prekrasnim vidikom.
I oni diskfalikovani i oni koji su išli po kartama, razočarno su gledali u maglu koja se spustila upravo kad su svi uperili fotiće da ovekoveče svoj uspon.
Sve u svemu to planinarenje i nije loše, ićiću ponovo, a možda i sa onom antipatičnom kartom ako naučim što znače oni znakovi....