AnaM

Planinarenje...
Posle mora velika pauza, pa izleti i pentranje po brdima i planinama.
Nema više onih romantičnih puteva kroz šumu sa planinskim potocima, gljivama, tajanstvenim drvenim kolibicama. Sad se juri autoputem kao da te neko goni. Svi putevi isti. Ne zna se da li je put kroz Kinu, Madagaskar ili si krenuo na Triglav.
Blogeri pišu da je to jako lepo, pa krenula i ja da uživam u lepoti.
Dođosmo do kafića u borovoj šumi. Ukusni kolači zamirisaše, kavica mmmm, i naravno udobne stolice-fotelje, klima... Sve kako treba.
Nisam ni pola kolača pojela, klima-vetrić pirka, guštam, kad
-Polazak.
To znači pravi izlet tek počinje.
Cilj nam je bio crkvica na vrh brda. Tužno se okrećem i opraštam od nepopijenog soka, hladne kave, ali kolač sam progutala i narvno zagrcnula se, u jednom zalogaju.
Do cilja vode dva puta, normalan asfaltiran i nešto nazovi put kroz šumu.
Vođi puta se nijedan nije dopao, nego nam podelio neke karte na kojima piše kako idemo. Lepo se sve videlo, ali ne, moraš kartu tumačiti. Karta šašava, sve ide po nekim rupama, grmlju, gore dole.
Manje više nikad ne možeš izabrati pravi put i kad ga dobro vidiš nego skačeš od prepreke do prepreke. Tako je zanimljivije, verovatno...
Pošteno sam krenula onim groznim putem, ali me srce potseti da skakanje nije poželjno, ne ono romantično, pesničko srce, nego ono koje svi imaju, a kradiolog pipa.
Klaj klaj i stigoh na cilj našeg izleta, crkvicu sa prekrasnim vidikom.
I oni diskfalikovani i oni koji su išli po kartama, razočarno su gledali u maglu koja se spustila upravo kad su svi uperili fotiće da ovekoveče svoj uspon.
Sve u svemu to planinarenje i nije loše, ićiću ponovo, a možda i sa onom antipatičnom kartom ako naučim što znače oni znakovi....