AnaM

Moj atelje…
Uvek sam se divila slikarskim radovima.
To je bila veština koja ne stanuje u mojoj glavi, ruci, ili već gde,
pa kad mrdaš olovkom, ili oni bolji kistom, ispadne nešto više od čika Gliše.
Najveća maštarija mi je bila, kao imam atelje, palete, boje, pemzle...
Zamislila sam, mlataram sa tim i ispadne nešto kao izraz emocija,
moje viđenje stvari i događaja na nekom višem nivou.
Ustrajno idem na slikarske izložbe.
Posetila sam jednu izložbu, stala pred platno buljeći sigurno pola sata,
tako da sam skrenula pozornost nekog posetioca...
Došetao je do mene pitajući što vidim na slici.
Pomislila sam neki bezveznjak i počela da pričam besmislice.
Bila je to jedna crna tačka u desnom gornjem uglu, ostalo sve tamno crveno.
Počela sam sa unutrašnjim zbivanjima čoveka u prošlosti koji traži put u svemir.
Oduševio se.
Taman da pomenem bikove i koridu, on se pretstavi.
Pobegoh glavom bez obzira, pretpostavljate, slikar lično.
I dalje mislim, postaću jednom slikar.
Ako baš ni na šta ne liči, mogu izjaviti da je to moj performans.
Zvuči efektno.
Kad nešto želiš jako, mora se ostvariti.
Zid kuhinje mi je postao kao slikarsko platno, a kuhinja atelje…
gde se nazad stvorilo moje remek delo
Pržila sam krompiriće, pa kobasice…