Košljun…
More je blistalo na jutarnjem suncu, sa neba se smešili oblaci. Jesen je došla.
Lagano sam šetala obalom. Sa barke je zvao barba Ive na zadnju šetnju do Košljuna, malog ostrvca sa manastirom. Čitavu večnost gledam to ostrvce I uvek kažem da jednom moram da ga vidim, ali uvek je bilo vremena za neki drugi put.
-Šjorica, idemo
-Drugi put
-Ma hajte danas, možda drugog puta neće biti.
(Barba Ive nije bio prorok, nažalost, ovaj put je pogodio.)
Nasmeših se i skočih u barku. Brodić je sekao more, jurio ka Košljunu, a ja sam se kao dete radovala.
Na izlazu napravih gužvu. Svi su skakali kao koze po onoj daščici, a ja stala pa ni makac. Činilo mi se da je daska kao trščica I da ću pasti u more.
Kao u nekom filmu, čvrsta ruka uhvati moju I skočih na molo.
Ruka je I dalje držala moju, smešim se I zahvaljujem, ali ruka ne pušta…. Malo se kiselo nasmejah I pa bilo mi je dosta romantike, mora, I te ruke. Možda je on I bio moja sreća, ali Sreća je lepa samo kad se čeka, a kad te šćapi za ruku I nije baš nešto. Nakomrštih se I već se spremih da dreknem, kad to bio moj sused koji se smeškao uvek … Plave oči, mariner kao iz snova…
Šta je dalje bilo ostavljam mašti blogera…
I sad se pitate gde je kamenčić.
Mogao je biti briljant na mom prstu koji mi je poklonio, ili smaragd u naušnicama, ali ništa od toga. Kamenčić je bio kamenčiina koja se uvukla u moje cipelice I nažuljala me…
Post je objavljen 02.11.2023. u 12:48 sati.