AnaM

Prelazimo preko ničije zemlje dolazimo pred EU. Mislila sam sad će fanfare, muzika vatromet.
Ništa.
Obična granica.
Ulazi carinarnik. Pokupi pasoše, moj odvaja. Svi me sažaljivo gledaju i vide već kako na ničijoj zemlji razapinjem šator i čekam da se političari dogovore što će samnom. Vraća se carinarnik.
Nisam ga interesovala. Pazi sad kad se opišem, dugonoga plavuše zelenih očiju i nenapumpanih nego prirodnih oblina od usta do onog nepristojnog dela tela. Mađari više vole male pa debeliškaste, a bujna mašta stvara svašta. Samo mi se pristojno nakloni, dotakne šešir (ili već kako se zove ono što muškići nose na glavi) i vrati putovnicu. Nastade „trkeljisanje“ grupnjaka, to jest onih sa grupnim pasošem. Ne gledam ih sažaljivo, znam kako im je. Svi položiše taj ispit što se pokazalo kasnije kao potpuno pogrešna procena carinarnika.
Dolazimo u Slovačku.
Pola autobusa sedi u kafiću, druga polovina gricka sendviče u parkiću.
Svi čvrkaju foto aparatima, svi, pa i ja.
Selfi nije još u modi. Ljudi su tada imali nekoga ko će ih slikati. Solista, kao ja, slika sve što vidi, i onda guram nekom aparat u ruke, kesim se kao da sam pokupila svu sreću sveta, i teram dalje. Ponovo se smešim, zube treba pokazivati dok ih imaš, ali i da uplašiš protivnike.

Buljim u zgrade, slikam, slikam. Skoro padoh preko ovoga simpatičnog, što gvirka.

Da li ste znali da se Česi i Slovaci vole?? Isto kao i Hrvati i Srbi.

Nastaviće se… nadam se, putopisi mi ne leže…Prag…

Prag… ili ono što sam ja videla.
Ne pišem putopise jer kod mene uvek neki cirkus. Drugi lepo putuju, slikaju, gledaju, uživaju...
Ali, da probam.

Da li ste nekad negde sami putovali??
To se ne da sa ničim porediti. Nešto se dogodilo i meca kakav je brzoplet, kaže sebi
-Nećeš ti sedeti ovde i buljiti u zid, TV, knjigu ili neki takav tandrmoljak, kao zabavan.
Rečeno učinjeno. Juriš pešadija naći to gde bilo. Turističkih agencija na sve strane. Ohrid, jezero koje nikad nisam videla. Obraćam se agentu i naivno tražim put na tu destinaciju.
-Može za tri nedelje, sami obezbeđujete prevoz i hotel.
-Šta vi radite??
-Mi vas osiguramo.
-Vi ste osiguravajuće društvo??
-Ne, ne, kako ne razumete, samo platite kod nas i možete putovati. Javićemo vam kad sredimo sve.
Prošlo je 10 godina, još čekam da se jave.
Sledeće je bilo put za Prag autobusom. Ide se za tri dana. Uletim i prstom kažem hoću to.
-Može za dve nedelje.
-Ja bih ovaj za tri dana.
-Ne može treba viza da se vadi, kolektivna.
Kako sam imala normalni pasoš, ubaci me za tri dana. Te moje sreće. Prođoše tri dana, Pristojan autobus, ja sama kao siroče, ali sretna.
Klaj klaj, dođosmo do granice.

Što je sad ovo??
Ima dosta za sve, ali ne može da se kljuca.

Matorci su ovo već videli, ali mladima zima...

Šta kažeš puranu, to se pije??Voda je?
Hm...jesi velik, ali ne verujem ti

Stara koka, sakrila se iza klupe gde nema propuha.
Gleda kako bi pobegla u toplotu zimskog legla...

Dok si dlanom o dlan, meca pobegla u civilizaciju, a koke u šupu.
Nema slike, svi se sakrili od zime.

Kratka kriminalna priča

Drži mobitel on, drži mobitel ona. Drži cigaretu on, šminka se ona.
Gleda on nju, gleda ona njega. Smeši se on, smeška se ona njemu.
Tras-Bum
Nađoše se na raskrsnici raja i pakla.

On je kriv, ne razgovara se dok voziš...

Na sve strane pomama za zdravim životom. Kud svi tu i meca.
Rešim, od sutra samo zdravo. Nema više spavanja posle ručka, grickanja čokolade posle kolača, kožicu od pečenja bacam, vežbe će biti moje drugo ja.
I krenem sa prijateljicom, istomišljenikom, u šetnju, brzi hod pored reke.
Zdravlje napred, ostalo stoj.
Reka se valja, zrak povoljan srednje zagađen. Dominantni zagađivač PM 2.5:64, ma što to značilo.
Magla na Dunavu nam ne smeta.

SINKI priča

Volela ga je i on je voleo nju. Bila je sigurna u to.
Nije htela vezati se papirima, nešto što bi je primoralo da zauvek bude sa njim. Tako joj se činilo jedino normalno. Oboje su bili slobodni.
Znali su satima da šetaju po parku, da trče morskom obalom, pa da se bace u vodu i plivaju.
Nabavljala mu je najukusniju hranu, i to je bio jedini trenutak kad nije gledao u nju.
Voleo je njen miris, prepoznavao njen hod, podnosio njene prijatelje. Radovao se kad mu je dolazila u susret.
Ona nije volela obaveže prema njemu, a njegovo mišljenje i nije bilo važno.
Prijatelji su joj govorili da ne bude luda, važan je papir i mogućnost da uvek zna gde je. Nije htela da ga muči. On mi je prvenstveno prijatelj, govorila je. Za to ne treba papir.
I dogodilo se ono što se dalo slutiti. Jednog dana je otišao i nije se vratio. Patila je tražila ga, društvene mreže su bile pune njenih preklinjanja..
Prolazili su dani.
Nema ga.
I onda, kad je izgubila svaku nadu da će ga ikad videti, neko je pozvonio na vrata. Nepoznat čovek se malo stidljivo osmehivao.
Pred vratima je stajao i on. Skočio je na nju .Grlila ga je ljubila, govorila mu tisuću reči od milja, a on je samo stavio svoju glavu na njeno rame, i gledao je onim svojim pogledom obožavanja.
-Dobro da je imao na ogrlici adresu. Vidim da je vaš. No, i da li ćete ga sad čipovati i sterilisati??-Pitao je čovek koji ga je doveo, jer to je bio Bruno, njen verni, obožavani pas

Oznake: Sinki priča

Odlučan…
Kažu nije lako ostaviti cigarete. Potrebna je čvrsta volja.
Nije istina.
Gledam po kući, ostavio cigarete, na stolu, u kuhinji, u bašti…

Ja sam miran mačak.
Volim spavanje, dobru hranu, red i mir.
Ovi pobesneli hormoni u veljači i kao kruna svega Valentinovo, urnisali su me.
Pogledajte na što ličim.

Dosta mi je jurenja za mačkama, tuča sa ostalim mačorima i dokazivanje ljubavi.
Da li je najzad sve gotovo??

Novac obično podižem iz bankomata, ali morala sam platiti neki račun pa sam sve planirala završiti na jednom šalteru.
Ulazim u banku pritiskivajući one gumbiće. Naravno zaglavim se između vrata pravljenih za LIliputance, a ne moje torbe, tašne, šešire, šalova a la Isidora Duncan.
Na šalteru pružam ceduljicu sa tačno napisanom svotom koju podižem jer nikad nemaju sitno za vratiti, a u banci ne možeš dati bakšiš. Za njih je to uvredljivo, za frizere i kelnere nije. Malo čudno, ali to su neka pravila.
Račun, novac, broji ona mašinica zvvvrrrr, i uz budalasti osmeh predaju mi novac. Strpam ga u torbu ne gledajući i pravac kuća.

Izlazim…
Stan, razbaškarila se u fotelji, srkućem bazgin sok i buljim u TV ekran, više bockam po pipkalici, nego nešto gledam.
Na ulici neka graja, pište, zavijaju sirene. U sebi pomislim bolje da je to policija nego prva pomoć.
Neko zvoni na interfon. Baš me briga, nikoga ne očekujem. Minut dva kasnije neko lupa na vrata. Da ti ne otvorim, srknem sokić i podignem noge na kauč.
-Otvaraj policija.
Ne obraćam pažnju, ali neki uporan, razvaliće mi vrata. Doskakućem slonovskim galopom do one gvirilice na vratima. Treskam stolicom. Ako je neki manjik ili lopov pobećiće. Stavarno policaj.
Otvaram
Ne jedan, dva i treći u civilu. Oni prvi pod punom ratnom opremom kao da su pošli na paradu.
Gledam belo, a nešto se i ne plašim. Sad ću da im pokažem onu moju sliku u kimonu i pozi odbrana-napad.
-Bili ste u XY banci malo pre.
-Jesam.
-Uzeli ste novac??
Mrdam potvrdno glavom.
-Gde je??
-U torbi-pokazujem na torbetinu koja mirno sedi na stolici ne znajući da ima glavnu ulogu. Otvaram torbu, i kuvertu sa novcem. Kad šalteruša, nije isplatila dinare, nego evriće. Ljudi moji koja gomila para.
I uzeše mi, a mogla sam privatnim avionom u Veneciju na maskenbal.

Kod onog crvenog Izlazim, bilo bi tako da je film. Akcija, reakcija, i CIA.
U zbilji je puno drugačije. Jeste, isplatili su gomilu evrića umesto one bedinje koju sam dobila na kraju.
Ali…
Ali, curi sreću kvari.
Ali…
U banci na sve strane kamere snimaju i šalter. Snimili i moje ceduljče.
Odmah sam bila sumnjiva, pa je sva pozornost bila na meni.
Kad sam htela izaći iz banke sa onom punačkom kuvertom koju sam samo ne gledajući strpala u torbu, počelo je da pišti kao na filmu.
I uzeše mi evriće na onim glupim vratima što se zaglavljuju…
a kakve bih postove pisala iz Venezie…

Čitam namagnetisani post, to jest piše neki Magneto. Umesto lepo da fotografiše, ona me rasentimentalisala.
Ovo je nešto a la komentar postu.
Davno davno, još kad sam prvog psa dovukla kući, objašnjeno mi je da životinje nisu za stan, mogu biti ljubimci ili hrana.
Vreme je prošlo, imam mačka, jednog dana ću se izboriti za psa, samo da se Albi saglasi, koke i purani skaču, a ja sa njima. Kao Homo sapinica, što će reći najpametniji stanovnik ove planete, mislila sam da sam njihov gospodar. Mora da su umirali od smeha.
Mačak celi dan se izležava, ali

-Mijau, mijau-skoči na prozor
-Siđi dole, mašem mu
-Mijau, mijau,
-Silazi sa prozora, idi prošetaj
-Mijau mijau.
Ispostavilo se da je uhvatio neko čudo i hvali se. On razume šta mu govorim, dođe kad ga zovem, neće jesti ono što ne voli. Sad juri za macama i ne tretira me. Pokušao mi je objasniti, ne razumem njegov jezik, on moj razume.
I ko je tu pametniji??
Hranim ga, čuvam, pazim, mazim, dobro za garderobu se sam pobrine, a ja moram da zaradim da kupim za njega i za mene.
Da, da, homo sapiens je glavni na planeti.
Izgubila se jedna koka. Nema ih navečer na prebrojavanju pred spavanje.

Glavni petao maše krestom, na mene. Ja mu mahnem rukom da uđe. Neće,
-Ko ko ko ko ko,
-Ulazi na spavanje nema jedne koke, moram je tražiti.
-Kokokokko.
-Šta kokodačeš, ulazi kad ti kažem, mrak će.
On raširi krila, poskoči na kantu, sa nje na drvo, pa pravo u baštu. Vraća se sa kokom i sve je kljuca i grdi. Čekala sam i mene da izgrdi, ali dobro sam prošla.
Spremam im hranu, čistim njihove zdelice, prostorije, nabavljam im hranu, dovodim veterinara.
Kad me mačak pogleda onako umiljato, pa legne pored mene, kao čuva me rastopim se. Kad koku Pile neko pojuri, a ja viknem
-Pile-, a ona trči meni raširenih krila tražeći pomoć, sva se raznežim.
Sve u svemu ko je sluga, a ko gospodar??

Internet kao internet, otvorio je tisuću puteva.
Možeš zalutati na neke sajtove koji ti pašu, ali i na neke bež bež.
Kad skočiš u more društvenih mreža moraš plivati i naći što voliš.
Jedni nude milijune slika da postaviš i onda ti se kao divi celi svet. Ako misliš da si fotograf zato što si kupio foto aparat ili mobitel kojim snimaš, imaš problem.
U drugom sve neki fini ljudi, lepi, pametni, događaju im se sve spektakularne stvari. Naravno takvi su im i prijatelji. Ti ljudi jedu samo delikatese, piju samo uvozna pića, na odmor idu u fensi mesta. Oni misle da će se neko izlečiti ako objave njegovu sliku na svom zidu, a sportaš je dobio medalju jer je ovaj zakačio njegovu sliku.
Oni koji imaju sreće, zalutaju na blog, tu se nekako zaglave i ostanu dugu dugo. Blog ih gleda kao svoju dečicu. Pusti ih da se svađaju, mire, da uzdišu za starim, novim i budućim ljubavima. Pusti ih da objavljuju svoje slike. Brišu, rišu i uzdišu. Uživancija.
Na blogu sam kad sam tužna, kad sam ljuta, kad sam dobro raspoložena, kad moja menažerija napravi haos, kad siroti Albi pati zbog mace koja ga ignoriše, kad mi se nešto dogodi, a posebno kad mi se ništa ne događa.
Što će reći zdravstvo je sad uffff, privatni doktori skupi ahhhh, drž se blog doktora hihihihi

Zvoni mi telefon.
Sigurno neki davež zapitkuje. Zvoni mobilni
-Ko te šiša, gledam film.
Telefoni u duetu deru se… Pogledam onog izdajnika mobitel, na njemu piše ko zove. Susjeda.
Šta ću, film je film, ali možda ženi pozlilo.
Dižem slušalicu, pikam mobilni susjeda na oba plače, rida.
-Uf… što se dešava.
-Jesi li dobro??
-Što se ne javljaš, da mogu došla bih do vrata, ali nemam snage od suza.
Bacam one zvrndače i trk kod susjede. Ona sva raščupetana, suza suzu stiže, ne može da govori.
-Muž…
-Da li je živ?? Saobraćajka??
Odmahuje glavom.
-Muž…
-I što se dogodilo??

Ovi blagdani, jurišnici, jedan preko drugog kao da je neka rasprodaja, SALE, totalno mi bacili novčanik u depresiju.
Hoću, neću, rešim da uvedem strogu štednju. Nema više razbacivanja.
Počinjem sa štednjom električne energije. Jeftina struja je između pola noći i sedam, osam (nisam baš sigurna) ujutro. To je doba kad spavam snom pravednika. Ukidaju se pravednici, vampiri napred.
Bauljam po mraku.
Noć nastupila već u 16 sati. Meni za inat, da me pokolebaju u štednji, natandrmoljili se oblaci. Da kuham u pola noći i posle zagrevam ne isplati se.
Štedljive silalice pod kojima izgledam kao da sam preležala neku tešku bolest, ili lumpovala tri noći bez odmora, odmah sam odbacila.
Bojler ide na jeftinu struju. To je rešeno. Nisam patka da mi bude ceo dan uključen, a i tuširanje hladnom vodom je zdravo. Nisam probala, možda i može. (probala, ne može ijaaaooo iskočila sam ispod tuša brzinom munje)

Gledamo se u ogledalu kritički, te debela sam te premršava sam, kratke mi noge, preduge su, usta mi mala treba 1kg silikona, grudi da povećam ili smanjim??Frizura mi je nemoguća, kratka kosa, a predugačka, boja nemaštovita. Nemam šta da obučem preko zime se sve stislo u onom glupom plakaru.
Muškići su malo manje kritični, ali i oni imaju slične probleme.
Najzad sam se utešila kad sam našla ovo na netu.

Napravila sam preambiciozan plan za kupovinu i sad jurim sve to da postignem.
Jedno završavam, trčim na drugo.
Ostalo mi je samo majušno snabdevanje, zelena salata. Za to mi treba nepuna minuta.
Ulećem u nepozanti Maxi, pandan Konzumu, pitam čoveka u uniformi gde stoji salata
-Ja sam obezbeđenje.
-Jeste li obezbedili salatu??
Gleda me belo i otšeta. Minut, planiran, prošao.
Posle tri minuta nalazim salatu zabarikadiranu kao da je Marsovsko tajno oružje pripremljeno za osvajanje neke planete. Grabim je I jurim na kasu.
Ima deset kasa, ali samo dve rade. One druge služe verovatno za ukras. Brojim, na jednoj osam, na drugoj šestoro. Gde stati?? Koju god izaberem, kad stignem na red kasirica menja traku, ili joj se nešto zaglavilo ili ide proveriti cenu, ili joj koleginica šapuće da je kava gotova I da napravi pauzu. Cupkam, minute promiču, zatvoriće za šest minuta biblioteku, a onda mogu samo da vrtim palčeve.
Stojim sa onom salatom. Niiko da se našali da me propusti. Brza kasa, za dva tri artikla, ukinuta kao nepotrebna.
Tužno gledam, kako minute prolaze…

Nikad mi nije povijest bila jača strana, ako je to uopšte povijest.
Mislila sam da živim u kapitalizmu kao posledici socijalizma, komunizma ili već tako nešto.
U maštarijama sam u feudalizmu princ, konj, trubaduri, krinoline i parfemi.
Kad se kupiju i prodaju ljudi to mu dođe robovlasnički sistem. Robovlasnici uživaju, a robovi se zlopate. Što bi rekli astrašno ako si rob, ili diiivno ako si ona druga strana.
Ako može ja bih se pribeležila za onu stranu koja uživa.
Čitam u novinama ova pevaljka uzela 50, druga 20, treća 25, hiljada evrića.
Gledam je, ona onako zategnuta, silikonče tamo, silikonče vamo, napućila usta, baš ženska i pol.
Dere se onaj na TV komentator prodali nogometaša za 1,3, 10 milijuna evrića, a tek košarkaši. Baš bi mi jedan pasovao, onako za vikende.
Kupim jednu pevaljku Glavnokomandujućem,

Nogometaša meni, pa krenemo u život.

Nije problem koga izabrati, izbor veliki.
Potpišem ugovor na godinu dve, pa ako se pokaže dobro produžim, ako ne, nabavim novog.
Ima majušni problemčić koji može da mi pokvari vikende. Da i odbacim onu pevaljku, nemam evriće…
Uvek nešto kvari uživanja.