Marketing
Zgoda-nezgoda…
Novac obično podižem iz bankomata, ali morala sam platiti neki račun pa sam sve planirala završiti na jednom šalteru.
Ulazim u banku pritiskivajući one gumbiće. Naravno zaglavim se između vrata pravljenih za LIliputance, a ne moje torbe, tašne, šešire, šalova a la Isidora Duncan.
Na šalteru pružam ceduljicu sa tačno napisanom svotom koju podižem jer nikad nemaju sitno za vratiti, a u banci ne možeš dati bakšiš. Za njih je to uvredljivo, za frizere i kelnere nije. Malo čudno, ali to su neka pravila.
Račun, novac, broji ona mašinica zvvvrrrr, i uz budalasti osmeh predaju mi novac. Strpam ga u torbu ne gledajući i pravac kuća.
Izlazim…
Stan, razbaškarila se u fotelji, srkućem bazgin sok i buljim u TV ekran, više bockam po pipkalici, nego nešto gledam.
Na ulici neka graja, pište, zavijaju sirene. U sebi pomislim bolje da je to policija nego prva pomoć.
Neko zvoni na interfon. Baš me briga, nikoga ne očekujem. Minut dva kasnije neko lupa na vrata. Da ti ne otvorim, srknem sokić i podignem noge na kauč.
-Otvaraj policija.
Ne obraćam pažnju, ali neki uporan, razvaliće mi vrata. Doskakućem slonovskim galopom do one gvirilice na vratima. Treskam stolicom. Ako je neki manjik ili lopov pobećiće. Stavarno policaj.
Otvaram
Ne jedan, dva i treći u civilu. Oni prvi pod punom ratnom opremom kao da su pošli na paradu.
Gledam belo, a nešto se i ne plašim. Sad ću da im pokažem onu moju sliku u kimonu i pozi odbrana-napad.
-Bili ste u XY banci malo pre.
-Jesam.
-Uzeli ste novac??
Mrdam potvrdno glavom.
-Gde je??
-U torbi-pokazujem na torbetinu koja mirno sedi na stolici ne znajući da ima glavnu ulogu. Otvaram torbu, i kuvertu sa novcem. Kad šalteruša, nije isplatila dinare, nego evriće. Ljudi moji koja gomila para.
I uzeše mi, a mogla sam privatnim avionom u Veneciju na maskenbal.
Kod onog crvenog Izlazim, bilo bi tako da je film. Akcija, reakcija, i CIA.
U zbilji je puno drugačije. Jeste, isplatili su gomilu evrića umesto one bedinje koju sam dobila na kraju.
Ali…
Ali, curi sreću kvari.
Ali…
U banci na sve strane kamere snimaju i šalter. Snimili i moje ceduljče.
Odmah sam bila sumnjiva, pa je sva pozornost bila na meni.
Kad sam htela izaći iz banke sa onom punačkom kuvertom koju sam samo ne gledajući strpala u torbu, počelo je da pišti kao na filmu.
I uzeše mi evriće na onim glupim vratima što se zaglavljuju…
a kakve bih postove pisala iz Venezie…
Post je objavljen 12.02.2020. u 16:09 sati.