AnaM

Počelo je lepo, a, bu, pisanje, štampanje, promocije, divljenje, ma samo što me nisu nosili u fotelji kao genijalca.
Onaj osećaj iščekivanje, prvi dodir, miris.
Neopisivo.
To traje jedno dva, maksimum tri dana. Onda ostane gomila knjiga i pitanje šta sad??
Sa prodajom ide već malo teže. Ima neki izdavač, nije da nema, ali nije Amerika pa da on prodaje knjigu a ti si kupuješ vikendice.
Kaže mi susjeda
-Šta je sa vama, ništa ne pišete??
-Pišem, pišem, evo na blogu sam svaki dan, i vrapci me tamo znaju.
-Ma objavljujete li vi to, uzimate li novce .
-Kako da ne od novca sa bloga kupila vikendicu na moru, a od objavljenih knjiga najnoviji model auta.
Ulazim u stan besna na one knjige. Ako je knjiga najbolji prijatelj, puna sam tih prijatelja i to svojeručno napisanih.
Gledam onu gomiletinu kjniga. Gleda ona mene. Ja neprijateljski, ona bezazleno.
E, nećeš ti meni skupljati divljenje, prašinu, ovacije i zauzimati prostor. Ima sve da vas rasturirim.
I krenem.
Ponesem desetak knjiga, pa pravac u knjižaru. Dok prodavac gleda desno, ja brzo trurim dve tri knjige u raf među sportske knjige, pa kao nešto gledam. Prodavac ne obraća pažnju, pa dok se on vrti po radnji, brzo spustim knjigu u izlog. Niko ne gleda kad ulazite, a kad izlazim, olakšana, ne pišti.
To mi je najveći uspeh, bila je u izlogu nedelju dana. Dobro je bilo dok neki baksuz nije hteo da kupi knjigu, a nje nema u kompjuteru. On navalio kao nezdrav, zvali dobavljače, arhivu, prodaju, ma ko zna koga sve. Problem još nisu rešili.

Post Mayday me oduševio, potsetio, rastužio, izazvao sva osećanja.
Hoću i ja.
Hoću, ali što napisati ako si imala običan početak, prosečan status??
U reali su mi se dogodile tužna zbivanja. Piće ne podnosim više od čaše, od cigareta kašljem, a prošle me godine za slatke grehe. Droga nije za mene, bojim se igle. Sve u svemu preporučiše mi, kao izduvni ventil, blog.
Pojma nisam imala što je to blog. Ni danas mi nije jasno.
Nisam nikad htela priznati da sam blogerica. Ko zna što će ljudi misliti o meni ako saznaju kakve sve bedastoće javno pišem. Misle, svašta, i dan danas.
Elem, došla sam do tog vrago-anđelka, adrese blog.hr
Gledam ja njega, gleda on mene. Više ja gledam nego on, jer se nikako nisam mogla učantrati unutra.
Stalno me je nešto zapitkivao. Pošteno sam mu pisala odgovore, ali, ništa. Neće da me primi pa to ti je.Mene neće, ali da svašta pita hoće.

Naravno, odmah sam otvorila dve adrese, prvu zaboravila jer se sve nekako promešalo i nik, i ime bloga, i kava koja mi se prosula dok sam pipkala po kompjuteru. i derala se jer sam se opekla. Sa blogom život je odmah dobio smisao. Posle se to ispostavilo kao odlično, jer se ona adresa posle godinu dve uzjogunila i nisam se mogla učantrati. Vratila sam se prvoj ljubavi, ali oni (dve godine) „divni“ postovi negde skakuću. Patim za njima, ali kad nešto nema, nema.
Što sam se plašila tih nikova. Delovali su tako pametno, iskusno. Po njihovim blogovima je sve nešto skakutalo, pevalo, vrcao vatromet, pozadine se menjale svaki dan. Milina. Meni je dve godine trebalo da stavim prvu sliku.
Nisam odmah shvatila što ko piše. Oni stihovi?? Da li to stvarno, ili pesnička sloboda?? Doživljaji, da li su vlastiti?? Uf, a tek putovanja, kakve divne slike. Zašto moj najozbiljniji post pretvori se u zafrkanciju?? Ima nešto u tom blogu što izvlači iz nas ono najbolje, ali i najgore.
Ona pozadina ružičasta od prvog dana ista. Možda uđe u povjest bloga kao prva pozadina i dobije penziju zbog dužine staža. Nikad se ne zna. Ne menjam ja to.
Nudili se ljudi od prvog dana da pomognu, ali mazga neće.
Nisam imala utisak da su iza nikova ljudi. Tako se potrefilo da sam od jednog nika bežala jer me je asocirao na neugodnu situaciju u reali. Posle se slučajno ispostavilo da je to simpatična, odlična blogerica.
Totalno su me zbunjivali i u trans bacali menjači. Neki simpatičan nik, sa postovima koji mi se dopadaju, nestane. Javi se odmah imitator, samo je čekao da ovaj ode. Posle sam naučila čitati rukopis i pronalaziti „menjače“. Oprezno čitam, još opreznije komentiram. Šta ga znaš, možda iskoči sa ekrana pa pravo na mene. Opasan je taj internet. Posle se ispostavi da je nik promenjen ko zna zašto.

Neke stavke na blogu ne koristim. Blokiranje. Neugodno mi nekom zalupiti svoja vrata. Da li mene ko blokira, pojam nemam. Ko mi se ne dopada ne idem tamo. Gvirkam kod nekoga ko me ne voli, pa šta, dopada mi se. Ne mogu se ja svakom sviđati, ni u reali.
Taj svet virtuelni i realni nikako da spojim.
Meni se sve dešava nešto glupo kad se sastave. Neka svako sedi na svom mestu.
Sve u svemu, da nije bloga ne bi bilo ni nas.
Hm…dođe li mi on mama ili tata??

U svakoj kući postoje knjige.
Negde više, negde manje, ali tu su. Da sam neka engleska ledi knjige bi imale svoju sobu. Bile bi na policama od poda do plafona. Ovako, u soliteru, stanuju po celoj kući, samo ih u špajzi nema.
Posebno su sortirane.
Na vidljivom mestu su klasici, luksuzna izdanja, ma skoro ono u stilu metar i deset knjiga, zelene boje da se slažu sa tepihom. To su knjige koje ti niko neće tražiti da pročita jer ih je već pročitao. Ne znam kako vi, ali ne volim posuđivati knjige. Imam loše iskustvo.
Na polici, u spavaćoj sobi, su posebne knjige koje se čitaju kad sam bolesna, one za neraspoložene dane, one koje sam nekad čitala pod poplunom sa baterijskom lampom jer nisu za pristojan svet. Ne, nije to što ste mislili, kama sutra je u drugoj sobi.
Na posebnom mestu, ne previše upadljivo, ali ne i diskretno su leksikoni. Štampani 1896, na gotici, draga uspomena. Retko se nešto u njima potraži, jer malo se izmenilo interesovanje, ali i znanje. Na polici se dosađuju setno gledajući kako prelistavam mlađariju knjiga. Knjige, prostače, zabavnog karaktera, su dobre kao budilice. Jednostavno skoče iz ruke kad malo zadremaš. Priznajem, čitam, jer jedino u takvim knjigama imaš da pijani mornar siluje nevinu curu, a posle se ispostavi da je milioner plemićkog porekla i ludo se zaljube. U reali morađ biti puna solikona, prazne glave, pa ako naleti neki bizismen ili nogometaš.
Negde jesenas dođe suseda i zamoli da joj posudim dva knijge leksikona.
-Koje slovo??
Ona kao iz topa
- M i S
Čudim se, ali posudim, na kratko, kaže.

8.10 Trešnjevka, urlik…
Ne nisu stigli Marsijanci, niti je invazija sa Saturna, to samo meca ugledala svet, videla ono belo, hladno i zaurlala. Duplom vodenjaku se nije dopalo što su ga odmah tukli, pa polivali vodom, kao kupali. More je za kupanje a ne to slatko, mokro, koje nije ni za piće.
Zašto se to slavi ne znam. Znam da slavlje podrazumeva pijaču i hranu.
Na rođendan se pozivaju rođaci, prijatelji, jednom reći, dragi ljudi. Provuče se tu i poneki onako reda radi, ali, sve u svemu važno da se društvo uklopi.
Znate li kako bih ja volila slaviti??
Naravno, znate.

Zamišljam veliku salu sa stolom punim svega i svačega, slatkog, slanog, kiselog, mesnog, morskog, planinskog, povrća za dietalce… Za to zadužujem kuhare, hedoniste bloga.
Na sred sale gomila voća. Pored nje administracija bloga (neko mora to sve i platiti) to jest admin koji cedi sokove, kao svaki snagator, ručno je zdravije. a pogledava na zabranjenu reku vina i žestine. Neka i on nešto da radi. Malo više je belog jer ja volim crno, a ne bih se napila taj dan. One kofe, srebrne, kao na filmu, sa ledom u kome zvecka šampanjac su obavezne.
Kod mene nikad šampanjac ne stigne u kofu, sipamo u čaše i popijemo.
Gosti svi blogeri sa blog.hr
Možete li zamisliti kako bi to bilo??
Urnebes.
U Sali bi bila pokretna mreža koju bi držali karatisti.
Za jednim stolom pesnici nižu stihove.
Malo dalje putnici. Oprez tu bi se kao i na svakom putu svašta moglo dogoditi.
Duhoviti i oni koji misle da jesu, zabavljaće goste, besplatno kao uvek. Viceve ne možeš zaustaviti sa jednog stola, naviru kao bujica. Pogodili ste ko tu sedi.
Molim za ples, pružena ruka i zvuci valcera ne daju joj mira. Potrčali svi muškići, ali samo se jednom osmehnula.
Zna li neko pevati. Jedan tvrdi da svako može školovati glas. Da mu zapevam?? Ne, pustiću njega. Smešim se i umilno progugučem,
-Nađi me. ne mene, tu sam, pesmu koja je kao moja. Da te vidim limunu, mandarino, maslino, ili već koja si voćka . Nađi me u primorslo-slavonskoj kombinaciji sa dodatkom zemlje bez mora i jedne na moru, da ne kažem u moru.
Oni karatisti bi pratili situaciju, pa zabacivali mreže na previše zahuktale. Upecane ne bi frigali, nego ih gurali u bazen pun hladne pive da se rashlade.

Problem je samo koga staviti u tortu da iskoči golišav??
Javlja li se neko dobrovoljno?? Mora samo obećati da neće pojesti tortu iznutra. Malo je nezgodno jer je torta čokoladna, pa bi moja mogla izazvati pogrešne asocijacije.
Fotografi, malo izmaknite kamere i foto aparate. Znate ono svakih 10 godina života, aparat metar dalje, bolje ispadnem. Dobro, ne morate baš na Sljeme ići.
Diskutabilno je da li će svi stići na vreme jer ste se raspršili po celom svetu, ali kad god dođete dobro ste došli na moj blog, pardon, rođendan.
Voli vas vaš meca, mada bi ponekad rado nekoga zasula ledenim grudvama…
Sve u svemu, vita jela zelen bor čekam brzi odgovor… i dolazak.

JUTRO
Znate onaj osećaj kad se ujutro probudite sveži i orni za posao??
Ne znam ni ja.
Budim se i nežno milujem jastuk, on ostaje u krevetu, a ja bauljam do kupatila. Srećom magla nije uletela u stan pa nisam na terasu otišla. Tandara, broć, kava vrije, leva ruka pulover desna traperice, na ulici sam već.
Guram u vrećicu mleko, kruh, pecivo, jurim do pošte da podelim ovo para što je ostalo na račune. Iz kese me gleda kruh, namiguje i
-Ja bih napolje, vrećica se razgradila.
-Nećeš napolje, ti si u vrećici koja je ekološki neophodna za opstanak moje rase.
-Gledaj me, navike su navike. Uzela si platnenu torbu, a stavila tri vrećice u nju.

Magla…
Uvek me je fascinirala, još u doba kad sam tulila bez sluha,
Magla svuda, magla oko nas
Prekasno je, uzalud je…
zamišljajući da sam Josipa Lisac. Mama bi uzdahnula u stilu, kad će to sunce.
Kasnije se ispostavilo da imam nešto pokvareno u očima jer sam odlično vozila kroz maglu. Na planinskom terenu magla i nije bezazlena, pa kad smo se vraćali iz neke lumperajke meni su dali ključeve auta. Da li zbog mog specijalnog vida, poznavanja puta, ili što nisam pila, tek pročulo se kad je magla, meca vozi.
Magla je tajanstvena, uvek iz nje može izroniti neki princ ako ne princ može i medved. U vreme kad sam iz malobrojnog klana čitaoca prešla u klan većine, to jest pisaca, napisana je knjiga Magla. Možda je uspela u svetu, ne znam…Izgubila se u magli.
Simpatična prirodna pojava je najzad ostvarila moja dečija maštanja da živim u gradu koji je prvi u svetu. Priznajem, po zagađenju se bori za prva tri mesta u regionu, ali zato je lider u onim česticama, slovima, CO2, NO2, SO2 i najgori onaj PM (nije psovka, a možda i jeste)
Nekad su mi govorili „Bež’ iz mesta gde je dobar zrak i voda, znači nema ništa drugo“.
Tempi passati.
Sad kad se zrak vidi, a kroz njega se ne vidi, nadam se da će homo sapiens primetiti da mu ne nedostaju maske, škrge, nego pamet…
I možda Josipa Lisac nije u pravu, možda ipak nije prekasno za nas.
Slike sam napravila na krovu malo pre…

Kad sam rekla:
"Zagrli me oko vrata"- ja sam to drugačije zamišljala...

Nekad su vitezovi bacali rukavicu u lice protivniku.
Ne znam da li se to već računalo u početak borbe, jer kad ti neko zvizne u lice onu gvozdenu, mrežastu rukavicu sa metalnim privescima kao od topa metak, stvarno moraš imati gvozdene nerve da ne skočiš na njega i potučeš se, to jest vratiš mu rukavicu o glavu.

Dame su imale čipkane maramice koje su bacale kao slučajno pred viteza. I tu su se vitezovi tukli da uzmu maramicu. Sigurno su bili prehlađeni, a papirnate maramice su postale razgradive, pa se raspadnu na putu od nosa do prsta koji drži maramicu.
Mora da su ti vitezovi bili jako ratoborni zato su i izumreli.
Kog vraga stalno dižu stvari??
Sad su izazovi drugačiji očito, ali da li je to siguran način da ljudska rasa preživi, ne znam.
Dobih izazov.
Kako nikad ne slušam šta mi na netu dirigiraj da radim, htedoh i ovo da šutnem u vasionu, ali… Imam ja blogere, pa ih sve onako izazivam.
Ko se primi, primi, ko ne, neću ni ja.
Nije da neću, nego nisam karakter, pa ne mogu ni početi. Dakle evo izazova za sve koji svrate na blog…

Ja izaivam tebe, a ti kako hoćeš

Luksuzni auto se zaustavio pred restoranom. Izašla je dama, lepotica. Duga plava kosa, perika li je, nastavljena, nalepljena kod frizera, zar je važno.
Usnice su joj bile napućene, baš kako treba, onako kao dupence krave.
Silikoni na izvolite, iako je temperatura oko nule.
Blagdani su prošli, ali nakit zlato pomešani sa bižuterijom svetlucalo je na firmiranoj garderobi. Nedostajale su samo kineske svećice.
-Momak, donesi ’ladno pivo dok se raskomotim.
On ju je pogledao gledajući šta još može da skine, ali nije komentirao.
Sela je za stol uz prozor da vidi, još više da bude viđena. Pogledala je goste, niko značajan.
Izvadila je iz torbice šminku, malo popravila ruž i istisnula jednu gadnu bubuljicu. Obrisala je sve to salvetom, koja tome i služi. Zamah češljem, gotovo.

Zna ona kako je u restoranima, escajg je prebrisala maramicom, u čašu huknula i dobro je istrljala. Kelner je doneo pivu u krigli.
-Šta ti zamišljaš, momak, ko sam ja. Sipaj pivu u one uske dugačke čaše.
Uzdah, nije ni oči prevrnuo, navikao je.
-Hoćete naručiti??
-Meni daj to što piše, meni, i biftek.
-Kako pečen??
-Glupo pitanje, nećeš valjda krvav doneti. Da, i tartar biftek, ali da bude dobro pečen i bez začina, samo ono ljuto argentina, ne brazil, ma čile, šta me gledaš, znam neka afrička država. Prošli put je bio začinjen i živo meso. Mene našli da prevare.
Za susednim stolom neki par je pijuckao piće i dama ih pozdravi.
-Golupčići, šta pijete?? Dobro ovde vino, prošli put sam se napila k’o majka, jedva su me odneli do auta. Bila sam atrakcija. Novinari su poludeli samo je blicalo.
Par se pravio da ne primećuje damu, a približio se „momak“
-Nešto za popiti??
-Jok, ti ćeš. Sipaj mi ono najskuplje crno vino i stavi bocu u onu kantu sa snegom, ledom, j.bi čime, ga da bude hladno.
-Crno, vino u kantu??-proverava još jednom
-Šta blejiš k’o tele u šarena vrata, trk.

Ručak je prošao kako je prošao, „momak“ je dobio veliki bakšiš, ali tako da svi to vide i čuju. Neće valjda da gurne pare u „knjižicu“
Još jedan pogled u ogledalo, malo detaljnije popravljanje ruža. Nije dama kriva što ga je pojela kao desert.
Novinari najzad stigli. Blicaju kroz staklo, dama maše rukom kao engleska kraljica blagonaklono se smeškajući.
Rubrika za žutu štampu je obezbeđena i dama kreće dalje.
Ko se prepoznao, prepoznao, ko je prepoznao prepoznao… život teče dalje…

Jedi salatu, zdrava je i održava liniju.
Ja jela svaki dan po pola kile ruske i francuske salate.
Što ljudi lažu…

Anketa me je provocirala.
Ne znam da li vredi sa zakašnjenjem, ali doneću odluke za 2020.
10 novogodišnjih odluka, pa kažem:
1.Doteraću liniju na prošlogodišnju drastičnom dijetom… čim hrana prestane da me mami mirisima i izgledom. Kad razmislim, bolje da mi kažu kao lala za Sosu, lepa pa debela, nego vidi pokretnu vešalicu
2.Pisaću svaki dan po jedan interesantan, duhovit post ako dobijem ideju
3.Neću početi kašljati, kao slučajno, kad Glavnokomandujući zapali cigaretu…
4. Na jelovniku će biti samo zdrava hrana, u nedostatku one brzinske.
5.Pročitaću sve nagrađene knjige, makar po dve stranice.
6. Crno vino zameniću belim da mi život bude belji.
7. Neću na svakom drugom postu davati vremenski izveštaj u stilu, leto a vruće, zima a hladno.
8.Pošteno ću svima blogerima komentirati, i onima koji me zaobilaze…
9. Biću dobra, ljubazna prema svima, smešiću se i onom što štipa ženske u liftu.
10. Čitaću i postove od A do Š i kilometarske.

I prođoše blagdani.
Na izlozima još visi onaj Sale, među zvezdicama i stiropor pahuljicama.
Radnje nisu ispražnjene u vihoru kupaca željnih da se oslobode novca sa kartica. Šanse da će robu na „sniženju“ neko prepoznati kao dobru priliku, sve su manje. Natrag sve u magacine do sledeće velike šanse i sniženja, možda na proleće. Roba i nije za određeno godišnje doba.
Poplave dobrih želja sa snegom koji leprša u idiličnoj planinskoj kućici pomalo jenjeva.
I što sad, pitam se ja.
Sve smo pojeli, popili i razdelili, na darove mislim.
Bor još gospodari mojim stambenim prostorom, one kineske svećice svetlucaju, ali nije više to, to.
Euforija se gubi, otišla sa onom 2019-om od koje smo toliko očekivali. Ova , mlada, biće jedan dan duža, pa će doneti više radosti, sreće, putovanja, zdravlja, i svih tih svetlucavih tandrmoljaka.
Zdravo mi svi bili.
Odoh njuškati po frižideru . Možda dobijem inspiraciju da od ostataka napravim kuharsko remek delo.
Inspiracija nema, nisam još gladna, ali tu je sunce, golub na prozoru, a Sava i Dunav zovu na šetnju. Iz tople sobe ne deluje da je brrrrrrrrrrrrrrr….
Nekii labud je možda gladan…