AnaM

U svakoj kući postoje knjige.
Negde više, negde manje, ali tu su. Da sam neka engleska ledi knjige bi imale svoju sobu. Bile bi na policama od poda do plafona. Ovako, u soliteru, stanuju po celoj kući, samo ih u špajzi nema.
Posebno su sortirane.
Na vidljivom mestu su klasici, luksuzna izdanja, ma skoro ono u stilu metar i deset knjiga, zelene boje da se slažu sa tepihom. To su knjige koje ti niko neće tražiti da pročita jer ih je već pročitao. Ne znam kako vi, ali ne volim posuđivati knjige. Imam loše iskustvo.
Na polici, u spavaćoj sobi, su posebne knjige koje se čitaju kad sam bolesna, one za neraspoložene dane, one koje sam nekad čitala pod poplunom sa baterijskom lampom jer nisu za pristojan svet. Ne, nije to što ste mislili, kama sutra je u drugoj sobi.
Na posebnom mestu, ne previše upadljivo, ali ne i diskretno su leksikoni. Štampani 1896, na gotici, draga uspomena. Retko se nešto u njima potraži, jer malo se izmenilo interesovanje, ali i znanje. Na polici se dosađuju setno gledajući kako prelistavam mlađariju knjiga. Knjige, prostače, zabavnog karaktera, su dobre kao budilice. Jednostavno skoče iz ruke kad malo zadremaš. Priznajem, čitam, jer jedino u takvim knjigama imaš da pijani mornar siluje nevinu curu, a posle se ispostavi da je milioner plemićkog porekla i ludo se zaljube. U reali morađ biti puna solikona, prazne glave, pa ako naleti neki bizismen ili nogometaš.
Negde jesenas dođe suseda i zamoli da joj posudim dva knijge leksikona.
-Koje slovo??
Ona kao iz topa
- M i S
Čudim se, ali posudim, na kratko, kaže.