Počelo je lepo, a, bu, pisanje, štampanje, promocije, divljenje, ma samo što me nisu nosili u fotelji kao genijalca.
Onaj osećaj iščekivanje, prvi dodir, miris.
Neopisivo.
To traje jedno dva, maksimum tri dana. Onda ostane gomila knjiga i pitanje šta sad??
Sa prodajom ide već malo teže. Ima neki izdavač, nije da nema, ali nije Amerika pa da on prodaje knjigu a ti si kupuješ vikendice.
Kaže mi susjeda
-Šta je sa vama, ništa ne pišete??
-Pišem, pišem, evo na blogu sam svaki dan, i vrapci me tamo znaju.
-Ma objavljujete li vi to, uzimate li novce .
-Kako da ne od novca sa bloga kupila vikendicu na moru, a od objavljenih knjiga najnoviji model auta.
Ulazim u stan besna na one knjige. Ako je knjiga najbolji prijatelj, puna sam tih prijatelja i to svojeručno napisanih.
Gledam onu gomiletinu kjniga. Gleda ona mene. Ja neprijateljski, ona bezazleno.
E, nećeš ti meni skupljati divljenje, prašinu, ovacije i zauzimati prostor. Ima sve da vas rasturirim.
I krenem.
Ponesem desetak knjiga, pa pravac u knjižaru. Dok prodavac gleda desno, ja brzo trurim dve tri knjige u raf među sportske knjige, pa kao nešto gledam. Prodavac ne obraća pažnju, pa dok se on vrti po radnji, brzo spustim knjigu u izlog. Niko ne gleda kad ulazite, a kad izlazim, olakšana, ne pišti.
To mi je najveći uspeh, bila je u izlogu nedelju dana. Dobro je bilo dok neki baksuz nije hteo da kupi knjigu, a nje nema u kompjuteru. On navalio kao nezdrav, zvali dobavljače, arhivu, prodaju, ma ko zna koga sve. Problem još nisu rešili.
Pokušala sam nešto kod Kineza, ali na samom početku propalo. Kihnula sam na ulazu u radnju.
Povikaše Corona i razbežaše se ljudi. Šta im bi?? Nije knjigu pisao Remark, Šekspir, Hemigngvej, ali niie ni toliko strašna.
Lepa gomilica je otišla kao pokon u raznim prigodama. Raturila bih sve knjige, ali u zadnje vreme me manje zovu na svečanosti gde se nose pokloni. Sigurno se boje da ću ih propitivati o sadržaju knjige. Ne bih, ali gde ćeš verovati ljudima.
Mogu reći da sam postala međunarodni pisac, i čak međukontinentalni. Jedna knjiga je otišla u Južnu Ameriku u neku džunglu, greškom doduše, ali otišla je.
U Africi je druga. Moja prijateljica putovala, ja joj poklonila knjigu i pomogla pakovati. Kad je stigla u Afriku, umesto veša našla moje knjige. Dobro, dobro, kupila je gaće tamo, ali knjiga je u Johanesburgu, pa ti gledaj.
Sve u svemu, divno je pisati, objavljivati.
Nije tu problem.
Problem je u čitaocima.
Ako se ovako nastavi raspisivaće se konkurs za čitaoca. Brine me samo što su konkursi manje više namešteni, da se ne uvuče tu neki pisac.
