Post Mayday me oduševio, potsetio, rastužio, izazvao sva osećanja.
Hoću i ja.
Hoću, ali što napisati ako si imala običan početak, prosečan status??
U reali su mi se dogodile tužna zbivanja. Piće ne podnosim više od čaše, od cigareta kašljem, a prošle me godine za slatke grehe. Droga nije za mene, bojim se igle. Sve u svemu preporučiše mi, kao izduvni ventil, blog.
Pojma nisam imala što je to blog. Ni danas mi nije jasno.
Nisam nikad htela priznati da sam blogerica. Ko zna što će ljudi misliti o meni ako saznaju kakve sve bedastoće javno pišem. Misle, svašta, i dan danas.
Elem, došla sam do tog vrago-anđelka, adrese blog.hr
Gledam ja njega, gleda on mene. Više ja gledam nego on, jer se nikako nisam mogla učantrati unutra.
Stalno me je nešto zapitkivao. Pošteno sam mu pisala odgovore, ali, ništa. Neće da me primi pa to ti je.Mene neće, ali da svašta pita hoće.
Naravno, odmah sam otvorila dve adrese, prvu zaboravila jer se sve nekako promešalo i nik, i ime bloga, i kava koja mi se prosula dok sam pipkala po kompjuteru. i derala se jer sam se opekla. Sa blogom život je odmah dobio smisao. Posle se to ispostavilo kao odlično, jer se ona adresa posle godinu dve uzjogunila i nisam se mogla učantrati. Vratila sam se prvoj ljubavi, ali oni (dve godine) „divni“ postovi negde skakuću. Patim za njima, ali kad nešto nema, nema.
Što sam se plašila tih nikova. Delovali su tako pametno, iskusno. Po njihovim blogovima je sve nešto skakutalo, pevalo, vrcao vatromet, pozadine se menjale svaki dan. Milina. Meni je dve godine trebalo da stavim prvu sliku.
Nisam odmah shvatila što ko piše. Oni stihovi?? Da li to stvarno, ili pesnička sloboda?? Doživljaji, da li su vlastiti?? Uf, a tek putovanja, kakve divne slike. Zašto moj najozbiljniji post pretvori se u zafrkanciju?? Ima nešto u tom blogu što izvlači iz nas ono najbolje, ali i najgore.
Ona pozadina ružičasta od prvog dana ista. Možda uđe u povjest bloga kao prva pozadina i dobije penziju zbog dužine staža. Nikad se ne zna. Ne menjam ja to.
Nudili se ljudi od prvog dana da pomognu, ali mazga neće.
Nisam imala utisak da su iza nikova ljudi. Tako se potrefilo da sam od jednog nika bežala jer me je asocirao na neugodnu situaciju u reali. Posle se slučajno ispostavilo da je to simpatična, odlična blogerica.
Totalno su me zbunjivali i u trans bacali menjači. Neki simpatičan nik, sa postovima koji mi se dopadaju, nestane. Javi se odmah imitator, samo je čekao da ovaj ode. Posle sam naučila čitati rukopis i pronalaziti „menjače“. Oprezno čitam, još opreznije komentiram. Šta ga znaš, možda iskoči sa ekrana pa pravo na mene. Opasan je taj internet. Posle se ispostavi da je nik promenjen ko zna zašto.
Neke stavke na blogu ne koristim. Blokiranje. Neugodno mi nekom zalupiti svoja vrata. Da li mene ko blokira, pojam nemam. Ko mi se ne dopada ne idem tamo. Gvirkam kod nekoga ko me ne voli, pa šta, dopada mi se. Ne mogu se ja svakom sviđati, ni u reali.
Taj svet virtuelni i realni nikako da spojim.
Meni se sve dešava nešto glupo kad se sastave. Neka svako sedi na svom mestu.
Sve u svemu, da nije bloga ne bi bilo ni nas.
Hm…dođe li mi on mama ili tata??
