AnaM

Prelazimo preko ničije zemlje dolazimo pred EU. Mislila sam sad će fanfare, muzika vatromet.
Ništa.
Obična granica.
Ulazi carinarnik. Pokupi pasoše, moj odvaja. Svi me sažaljivo gledaju i vide već kako na ničijoj zemlji razapinjem šator i čekam da se političari dogovore što će samnom. Vraća se carinarnik.
Nisam ga interesovala. Pazi sad kad se opišem, dugonoga plavuše zelenih očiju i nenapumpanih nego prirodnih oblina od usta do onog nepristojnog dela tela. Mađari više vole male pa debeliškaste, a bujna mašta stvara svašta. Samo mi se pristojno nakloni, dotakne šešir (ili već kako se zove ono što muškići nose na glavi) i vrati putovnicu. Nastade „trkeljisanje“ grupnjaka, to jest onih sa grupnim pasošem. Ne gledam ih sažaljivo, znam kako im je. Svi položiše taj ispit što se pokazalo kasnije kao potpuno pogrešna procena carinarnika.
Dolazimo u Slovačku.
Pola autobusa sedi u kafiću, druga polovina gricka sendviče u parkiću.
Svi čvrkaju foto aparatima, svi, pa i ja.
Selfi nije još u modi. Ljudi su tada imali nekoga ko će ih slikati. Solista, kao ja, slika sve što vidi, i onda guram nekom aparat u ruke, kesim se kao da sam pokupila svu sreću sveta, i teram dalje. Ponovo se smešim, zube treba pokazivati dok ih imaš, ali i da uplašiš protivnike.

Buljim u zgrade, slikam, slikam. Skoro padoh preko ovoga simpatičnog, što gvirka.

Da li ste znali da se Česi i Slovaci vole?? Isto kao i Hrvati i Srbi.

Nastaviće se… nadam se, putopisi mi ne leže…Prag…