AnaM

SINKI priča

Volela ga je i on je voleo nju. Bila je sigurna u to.
Nije htela vezati se papirima, nešto što bi je primoralo da zauvek bude sa njim. Tako joj se činilo jedino normalno. Oboje su bili slobodni.
Znali su satima da šetaju po parku, da trče morskom obalom, pa da se bace u vodu i plivaju.
Nabavljala mu je najukusniju hranu, i to je bio jedini trenutak kad nije gledao u nju.
Voleo je njen miris, prepoznavao njen hod, podnosio njene prijatelje. Radovao se kad mu je dolazila u susret.
Ona nije volela obaveže prema njemu, a njegovo mišljenje i nije bilo važno.
Prijatelji su joj govorili da ne bude luda, važan je papir i mogućnost da uvek zna gde je. Nije htela da ga muči. On mi je prvenstveno prijatelj, govorila je. Za to ne treba papir.
I dogodilo se ono što se dalo slutiti. Jednog dana je otišao i nije se vratio. Patila je tražila ga, društvene mreže su bile pune njenih preklinjanja..
Prolazili su dani.
Nema ga.
I onda, kad je izgubila svaku nadu da će ga ikad videti, neko je pozvonio na vrata. Nepoznat čovek se malo stidljivo osmehivao.
Pred vratima je stajao i on. Skočio je na nju .Grlila ga je ljubila, govorila mu tisuću reči od milja, a on je samo stavio svoju glavu na njeno rame, i gledao je onim svojim pogledom obožavanja.
-Dobro da je imao na ogrlici adresu. Vidim da je vaš. No, i da li ćete ga sad čipovati i sterilisati??-Pitao je čovek koji ga je doveo, jer to je bio Bruno, njen verni, obožavani pas

Oznake: Sinki priča