AnaM

SINKI priča

Volela ga je i on je voleo nju. Bila je sigurna u to.
Nije htela vezati se papirima, nešto što bi je primoralo da zauvek bude sa njim. Tako joj se činilo jedino normalno. Oboje su bili slobodni.
Znali su satima da šetaju po parku, da trče morskom obalom, pa da se bace u vodu i plivaju.
Nabavljala mu je najukusniju hranu, i to je bio jedini trenutak kad nije gledao u nju.
Voleo je njen miris, prepoznavao njen hod, podnosio njene prijatelje. Radovao se kad mu je dolazila u susret.
Ona nije volela obaveže prema njemu, a njegovo mišljenje i nije bilo važno.
Prijatelji su joj govorili da ne bude luda, važan je papir i mogućnost da uvek zna gde je. Nije htela da ga muči. On mi je prvenstveno prijatelj, govorila je. Za to ne treba papir.
I dogodilo se ono što se dalo slutiti. Jednog dana je otišao i nije se vratio. Patila je tražila ga, društvene mreže su bile pune njenih preklinjanja..
Prolazili su dani.
Nema ga.
I onda, kad je izgubila svaku nadu da će ga ikad videti, neko je pozvonio na vrata. Nepoznat čovek se malo stidljivo osmehivao.
Pred vratima je stajao i on. Skočio je na nju .Grlila ga je ljubila, govorila mu tisuću reči od milja, a on je samo stavio svoju glavu na njeno rame, i gledao je onim svojim pogledom obožavanja.
-Dobro da je imao na ogrlici adresu. Vidim da je vaš. No, i da li ćete ga sad čipovati i sterilisati??-Pitao je čovek koji ga je doveo, jer to je bio Bruno, njen verni, obožavani pas

Oznake: Sinki priča

Susret…
Posle toliko vremena ponovo smo se sreli.
Zaboravila sam da postojiš. Naš prvi susret je bio bolan. Imao si prednost, znao si šta me čeka sa tobom. Naivna, više šašava, verovala sam ti. Nisam prepoznala tvoj izveštačen osmeh. Za tvoje laži, mislila sam da su istina.
Sećam se… Našminkana, vesela, puna priča došla sam kod tebe. Pustio si me da brbljam, a onda ponudio neku glupu stolicu. Ličila je na moju, kožnu, kompjutersku, ali bila je udobnija, mogao si je pomerati po volji.
-Zašto si se šminklala? Ne treba ti to.
Marmicom si obrisao vešto stavljen ruž. Blede usne su mi podrhtavale
-Nije to ništa, videćeš. Čega se plašiš?? To ne boli.
-Tebe se plašim idiote, što me maltretiraš. Nećeš ti mene više videti - nisam rekla, ali pomislila sam.
Zgrčila sam se u strahu. Sve bliže i bliže je meni, već osećam da me dotiče, jeknula sam kad je ušao. Na čelu mu graške znoja, a tek meni. Izdižem se, propinjem, kao konj koji preskače prepone. Boli…
Hoću da mu viknem da stane, da ne mogu više, hoću da vratim vreme, da sam ko zna gde. Ćutim, drhtim, molim se da što pre završi i da me ostavi na miru.
-Budi dobra, još samo malo.
Neću da budem dobra, hoću da odem, neću više da ga vidim, tako je grub. Bol me para, suze se razlivaju obrazima, gledam ga bolećivo.
-Gotovo je, idi
Nećeš ti mene skoro videti, manijače, pobegoh na vrata.
Vreme teče, začas godine prođoše i…
To vražije i.
Morali smo se opet sresti.
Njegove laži, izveštačen osmeh, ne pali to više. Sad mi traži i novac. Na što mu ja ličim??
-Promenio sam se videćeš, biće ti ugodno, poželećeš da dođeš ponovo.
-Da, da, upisan si u mojoj svesci noćnih mora.
Još ima onaj nestašni pramen, sada prosed, još ima onu antipatičnu stolicu, osmeh, ali priče su mu strašnije.
-Nisi dolazila kod mene. Govorio sam ti da hoću redovno da te viđem. Videćeš sad svog Boška Boškovića kad te se dočepam.
-Ne volim te, i ne želim nikad da te vidim.
-Hoćeš, hoćeš…
-E, baš neću, nek’ te vrag nosi – naravno u mislima samo.
I jučer, i danas, i sutra dolazim mu. Da imam 32 života u svaki bi se on natandrmoljio.
I što je najgore, ne bi valjalo da mu ne dođem. Pogađate, to je samo moj zubar… Ne mogu da jedem, ma ni da zinem od one igletine koju mi je zabo u usta. O pričanju i da ne govorim, ali čim pozove, jurim mu.
Toliko o ženskom NE.

Oznake: Sinki priča

Volim one mišićave, visoke, pametne, muškarce od kojih ti zastaje dah, na koje se možeš da se osloniš u teškim situacijama, ali i naći rame za plakanje. Želela bi da taj On, zapeva serenadu, pa makar me i blamirao u soliteru, da donese cvet i kad nije stogodišnjica našeg prvog poljupca i da se sam seti onog što me raduje, a to nikako nije fudbalsko prvenstvo u nekoj Nedodjiji, niti bilo kakvo lupkanje loptica.
Volim, ko ne voli??
Tražim, ko ne traži??
Nalazim?? To već malo teže.
Nije da nema, ima, ali ti obično traže neku tupavu plavušicu koja trepće napućenih ustašca, moli za pomoć u svakoj prilici i tragediju slomljenog nokta može samo On da reši. Nije da nisam plava, ali tu prestaje i svaka sličnost sa idealnom ženskicom.
I onda jednog jutra čujem kuckanje na moj prozor. Onako, laganica, znaćajno, udar, pa tišina, pa opet lagani udar.
On.
Dodje mi neka milina oko srca, glupavi osmeh od uha do uha.
On.
Znala sam, uvek sam znala da će kucnuti na prozor. Živim u soliteru, ali nije na osmom spratu, za viteza je i konj dovoljan da se približi mom carstvu.
Opet kuc kuc

Oznake: Sinki priča

Ovu sinki priču izvukla sam još iz 2009, kad sam videla današnji post lastavice...
Sama sam, otišao je
Noć je.
Sneg. Osećam kako škripi pod nogama, dok se on udaljava
Stojim u uglu sobe posmatrajući negde u daljini grane nekog drveta koje se povijalo na vetru. Stojim tako sama, zaboravljena .
Nekad je ova soba bila puna ljudi, galame, smeha. Izlazili su, ulazili, treskali vratima. Sad je mir. Tišina, teška, lepljiva, uvlači se u svaku poru, želela bih da je odgurnem. Čini mi se da me udara, pritiska, ne da mi da budem razdragana, vesela.
Tišina.
Sećanja.
Sećanja na prošle dane, dane sreće, veselja... naviru...
Gde su sada ti dani? Gde su otišli, mogu li da se vrate?
Sećam se njega, njegovih dugih prstiju koji me dotiču, njegovih toplih očiju koje me gledaju. Nežno me je dodirivao, stiskajući me uz svoje telo. Satima me je milovao, a ja sam titrala pod njegovim dodirima. Uvek je iz mene izvlačio ono najbolje.
Volela sam to, volela sam ga, još više je voleo on mene. Uzimao me je svaki dan. Volela sam njegov topli glas dok je šaputao reči ljubavi. Volela sam večeri i noći provedene sa njim.
Sećam se onog vrelog leta na moru. Seo bi na obalu, zagrlio me i pevušio o moru, valovima, Mesecu, ljubavi, sreći. Dodirivao bi me nežno, pa sve strasnije, mislila sam da veća sreća ne postoji od moje. Zoru sam dočekivala u njegovom zagrljaju.
Jednog dana, otišao je.
Bez reči, bez oproštaja, samo je otišao. Čekala sam ga te noći, i druge, nije dolazio. Nema ga. Više se nikad neće vratiti to vreme...
Onda je jednog dana došao, pogledao me, dodirnuo, pomilovao, i opet ostavio.
Opet sam titrala na njegove dodire, bio je samnom, osećala sam ga.
Bila sam sa njim, ali to više nije bilo ono pravo.
Više nikad neće biti kao nekada.
Dodje ponekad, ali sve je to nekako na brzinu, kao slučajno, žuri negde, uzme me, i odbaci. Kao da mu više nisam sve u životu, kao da ima još nešto.
Zašto ne može da bude kao nekad, da me opet voli?
Znam. Voli me uprkos svemu… Uvek, kako to bolno zvuči, uvek, koliko to traje?? Dan, mesec, godina…uvek. Voleće me uvek…
Znam da me nikad neće moći da zaboravi. Sećaće me se, maštati o danima provedenim samnom, bezbrižnosti i onom što sam mu dala. On zna da ću ga uvek čekati, da će uvek iz mog tela izvlačiti jecaje, da ću uvek biti tu za njega, jer ja sam njegova gitara,... nezamenljiva u dugim noćima.

Oznake: Sinki priča

Važna sam u vašem životu, priznali to ili ne.
Drugačiji bi vam život bio bez mene.
Imam ogromnu familiju, praktično skoro po celom se svetu nalazimo.
U svaku kuću ulazimo, nastanimo se i postanemo deo njihove svakodnevnice. Priznajem, ima nekih kuća gde nas nema, ali to su ili neki čudaci, ili neke ustanove.
Plemenita sam porekla, još od doba dvora. Lujevi su me obožavali, a i ostale dinastije nisu mogle bez mene. Očito sam plave krvi, mada se to ne vidi jer ni najsiromašniji ni najbogatiji, ma što to značilo ne mogu bez mene.
Bebence pre nego prohoda na mene se oslanja, i prvi osmeh na licu roditelja je baš ta poza , ja i bebence sa nesigurnim nožicama.
Posle to i nije više tako slatko uvek. Sećam se u miru sam meditirala pored prozora, gledala more koje se peni, valove i tras bum. Dva klinca, pravi hahari, uleteše u sobu sa nekim čudnim kapama, konopcima i pištoljem. Prevrnuše me grubo na pod, zajašiše i počeš da urliču. Vezali su konopac, mahali oružjem, a ja sam se bojala da će me polomiti. Srećom njihova mama uleti u sobu. Mislila sam zavešće red, a ona uzela mobitel i slikala nas. No, svašta sam si pomislila, ali kad sam videla koliko sam lajkova dobila na fejsbuku, bila sam zadovoljna.
Ne volim ni birtije, i tu znaju da se potuku oko mene, bolje reći samnom, pa često izadjem iz tog okršaja zauvek ranjena.
Ima i veselih momenata.
Moja sestična kaže da se nagledala golišavih ženskica, a bome i muškića kojima nešto fali pa ne znaju objasniti šta, samo se okreću, neugodno im. Naravno, ona je u ordinaciji nekog čuvenog doktora, ginekologa, a vrata pored je ambulanta muškog ginekologa, ne znam kako se on zove. Sve joj se zavrti od njihovih priča.
I na kraju,ali ne manje interesantno, za pogadjanje, ja sam san svakog političara. Mene oni žele po svaku cenu. Bore se za mene, na poštene (dešava se) i one druge načine. Zaklinju se i obećavaju sve, samo da me se dočepaju. Ha, kad me se dočepaju, ulaze u zlatan začarani krug. Nikad, baš nikad više niti žele niti mogu da me ostave.
Naravno, ja sam samo stolica.
Ko je pogodio, pogodio, ko nije više sreće u sledećoj sinki priči.

Oznake: Sinki priča

Sitan, plav, malo pogrbljen peo se stepenicama.
Danas mu je sve išlo naopako.
Na poslu je nešto zglajzao pa je i novčano kažnjen. Cura ga je ostavila i otišla sa nekim ko je bio prava muškarčina kako je kazala. Čak je i na blogu hr dobio loš komentar, a neki od kojih je očekivao solidarnost i diskusiju na post, nisu ga ni primetili. Katastrofa u svakom slučaju.
Nije mu se išlo kući.
Znao je da ga on čeka.
Znao je da će mu prijati susret, ali nekako nije imao volje ni za njega. Na kraju se odlučio, polako, a onda sve sigurnije išao je kod njega.
Otvorio je vrata.
On je stajao u uglu sobe. Prišao je prvo polako, a onda energičnije. Dotakao ga je, skoro pomilovao, a onda ga je udario. Prvo je to bio blag, ispitivački udarac. Čuo se jauk, kao uzdah, kao bol koja ga je ispunjavala. Nije se osmehnuo, samo ga je neodredjeno, ispitivački dodirivao.
Seo je udario kontru nogama pa rukom ispred sebe. Udarci su bili sve jači, odzvanjali su u njegovoj glavi, telu. Gubio se i jače, jače, još jače, udari… Svetio se svima, udarao svom snagom, minut po minut. Vreme je prolazilo, polako se opuštao, i osmeh na licu davao mu je snagu da nastavi, da spere sve nepravde nanesene tog dana. Leva ruka, desna, noga, druga… Izbezumljeno je udarao leteći svojim bolom do svemira i natrag, zavlačeći se u pore same duše i zlo je nestajalo iz njega. Udarci su postajali ritmični, ali dovoljno snažni. Zrak je titrao, i malo po malo opustio se.
Nije čuo korake na hodniku, niti energično kucanje.
Vrata su se širom otvorila i susjed vičući da nadglasa buku nije ga zaustavio.
-Ovaj put si sam sebe nadjačao. Postao si virtuoz na bubnjevima… Idem po gitaru i društvo. Biće to odličan bend…

Oznake: Sinki priča, sado-mazohizam, Bol, smeh

Molim muški rod da ne čita sledeći post!
Znam da su osetiljivi, a vole i poredjenja...
Mi ženskice smo samo ženskice, ne uzmite to za zlo.


Bila je lepotica, mogla je da ima koga god je htela.
Nije se bojala onog: probirač, nadje otirač.
Birala je…
Nije žurila , htela je da dobro osmotri sve primerke muškog roda koji su joj na raspolaganju.
Ona će uzeti najboljeg.
Njen partner mora da bude iznad proseka, neće se zadovoljiti bilo kim.
Visoka vitka, skupljala ih je oko sebe, zavodila, pa se izmicala.
Svi su je hteli, vrteli su se oko nje, donosili joj hranu, producirali se. Bilo joj je smešno kako se prave važni svojojm muževnošću pred njom.
Pravila se nezainteresovana, a dobro ih je osmatrala i vagala njihove pozitivne i negativne osobine. Kako joj je bilo smešno kad bi se oko nje potukli. Od takvih je zazirala. Nije htela oštećene primerke.
Onda ga je ugledala.

Ovde bi trebalo staviti sliku.
Molim pogledati slike na postu Gogoo, Veli vrh nad Drenavom, slika 8
da ne kaže da sam je posudila bez njegovog znanja

Taj je bio pravi, onakav kakav je po njenim merilima idealan.
Možda se nije previše razlikovao od drugih, ali za nju je bio idealan.
Bacila je odmah udicu, a on se upecao kao neki som. Nije morala nešto previše da se trudi.
Naivčina je mislio da ju je osvojio, a ona se samo koketno smeškala.
Odmah je hteo da joj pokaže svoju snagu, muževnost, vrednost.
Ona se nije stidljivo nećkala, nije više igrala igru, htela ga je što pre.
Želela ga je!
Čemu gubiti vreme?
Nije bilo duge predigre, zgrabio ju je i nimalo nežno prodro u nju. Ona se malo trgla, zadrhtala i prepustila.
Igrao je igru, vodio, ludovao, uživao, bio najponosniji, najsrećniji. Svet se vrtio oko njega, ponirao je u dubine i leteo u neslućene visine, mislio je da nikad neće nestati Raj koji je osećao oko sebe. Bio je u njoj, najzad ju je dočepao, njegova je, njegova, hteo je da vrišti od sreće i zadovoljstva. Kako je bilo dobro!
Zagrlio ju je još jednom, duboko se zario u nju, osetio je svakim delićem svoga tela, a onda klonuo, želeći da se odmori.
Ona je bila zadovoljna, dopao joj se, bilo joj je prijatno sa njim. Bila je tako gladna, žedna, iscrpio ju je više nego što je mislila.
Tako je dobar.
Onda se okrenula, dohvatila nimalo nežno njegovo još drhteće telo, otvorila usta i počela da ga proždire, trebalo je potomstvu osigurati hranu, pa ona je samo bogomoljka…

Oznake: Sinki priča

Voljela sam te.
Cijeli život okrenula ka tebi. Plakala sam kad sam te ostavljala na trenutak i uvijek ti se radosna vraćala.
Gledam te na povratku, izvirujem kad ću te vidjeti. Zastanem i divim ti se. Ti si nešto najbolje i najljepše što poznam.
Kad smo se upoznali nisu me mogli odvojiti od tebe. Sa nepune dvije godine otkrila sam da ne umijem živjeti bez tebe. Derala sam se da neću kući i trčala ti u zagrljaj. Bilo ti je smiješno, pa si me srušio, a ja sam tapšala i vikala još .. još ...
Volim osjećaj kad se zagnjurim u tebe, kad mi dotakneš svaki djelić tijela, miluješ nježno, ili kad se borim s tobom do zadnjeg daha bojeći se što će se dogoditi ako izgubim snagu.
Ne volim plavu boja, ona pripada samo nebu i tebi, nitko je ne smije drugi uzeti.
Neki put se naljutiš bez razloga, neki put s razlogom i tad je tvoja snaga ogromna.
Kad ne držim dijetu, volim dobro pojesti, a ti imaš specijalitete koje nitko drugi nema. Pomislim da me ništa više ne može iznenaditi od tebe, i pojavi se nešto novo.
Volim sanjariti uz tebe, zamišljati da putujem daleko, daleko.
Tvoja glazba je nešto naročito, uspavljuje i budi, veseli i rastuži.
Uvijek si isti, a drugačiji.
Nisi baš dobrica, uzeo si mi zauvijek moju ljubav. Jednostavno dok ti se smiješio, i radovao ti se, zagrlio si ga i zauvijek odvojio od mene. Kako sam te tada mrzila, ti nakomršteno čudovište, ubojico. Poslije je bol postala manja, naviknula sam se na nju, ali nikad te više nisam gledala kao dobroćudnog prijatelja. Sad sam oprezna prema tebi, u stilu hvali more drž se kraja.
Što bi ova planeta bila bez tebe ??
Samo mrtva suha zemlja, bez života ...
Volim te morence moje drago, volim te i kad si i daleko i kad mi je teško, i kad mislim da te nikad neću više vidjeti. Volim te.
Ti si ljubav u srcima mnogih, ljubav koja ne nestaje ma gdje bili ...

Oznake: Sinki priča

Sinki priče su napisane tako da se treba pogoditi o kome je riječ. Što se kasnije pogodi, napisano je bolje ...

Oznake: Sinki priča

Sinki priče su pokušaji da se ispriča priča a da se što kasnije pogodi što je u pitanju...

Idem ja, stoji on.
Gledam ja njega, sigurno i on mene.
Sad će mi migne i krećem dalje, ali on kao zaliven, ni da trepne.
Čekam ja, čekaju i ostali, a on ništa.
Zagledah se ja u daljinu, prepustih se slatkim mislima.
Ne, ne, ne fantaziram o zimskom skijanju, još manje o ljetnom tu sam već šampion u padanju. Razmišljam o nimalo romantičnom izlogu koji je malo prije privukao moju pažnju. U njemu komadina čokoladne torte bila bi dovoljna cijeloj jednoj školi, a i meni bi bilo dosta. Odoljela sam, ali ako ovaj ne migne, vraćam se ... Baksuz mignu, promijeni se i ja da poletim preko ulice, ali gotovo, prodje dodijeljenih mi deset sekunde.
Opet ja čekam sa svojim sapatnicima usporenim kao ja.
Hm ... sad ću u trkaći položaj, niski start. Gledaju me prolaznici, neki i pomalo sažaljivo, ali se ja ne dam... Savila sam koljena, povila glavu, napeto gledam i ...
Mignu on, zaletih se ja i škrip.
Skoro me pogazi auto čiji je vozač isto tako mislio da mu je dosta vremena dok se odlučim preći...
Ne bih ja čekala nikad da mi netko migne pa da krenem. Što si oni zamišljaju, tko sam ja.
Ne reci nikad, nikad.
I nad majstorom se nadje majstor ...
Za mene je to samo jedan maleni, majušni semafor ...

Oznake: Sinki priča

Podigla sam rukavicu izazova, ali mnogo je teško pisati da se nešto pogodi kad znaš da će onaj ko čita tražiti od prve reči o čemu se radi.
Zato sam se opustila i išla linijom manjeg otpora, pa će se lakše pogoditi :))

Gledao ju je.
Da li je svjesna njegovog postojanja ?? Da li je nestašna, zavodljiva, nježna jer mu želi prići bliže ??
Čuo je poznatu glazbu, osjetio draž, izazov plesa, nježna, a opet jaka.
Volio je balet. Bijela labudica kao da je letjela ne dodirujući pod. Uvijek je ista, a opet svaki put drugačija. Blistava plesala je oko njega, samo za njega. Nije vidio oči drugih muškaraca, aplauz, ili možda poziv nekoga da je prisvoji. Neka ruka se pružila prema njoj, ka ostalim plesačicama, ali on je vidio samo nju. Osmjehnuo joj se, mahnuo rukom. Vidjela ga je i poletjela ka njemu. Poželio je da je pomiluje, poljubi. Želio je svoje vrele usne prisloni uz njezino tijelo.
Gorio je.
Oči su mu sijale kao zvijezde dok mu je prilazila. Uzdahnuo je osjećajući da će biti za koji trenutak njegova. Srce je lupalo, želja je bila sve jača.
Dotaći će je, biće njegova, zauvijek.
Zauvijek ??
Koliko traje to zauvijek, tren ili vječnost ??
Hto je osjetiti usnama njezin okus, ali ona je dotakla njegov obraz.
Nežno ga je pomilova i nestala. Njegova vrelina ju je spržila. U žaru ljubavi ledena pahuljica se otopila, njegova ruka je samo pala, i ona je lagano skliznula niz lice. Bila je samo malena vesela pahuljica, postala je njegova suza ...
Vrelina ljubavi spržila je kristalno tijelo. Nema je više.
Zarojile su druge pahuljice oko njega izazivajući ga. Sve su slične ali nijedna nije kao ona, jedinstvena i neponovljina ... malena prva pahulja ...

Oznake: Sinki priča

Živjela je u gradu, u samom centru.
Volila je način na koji je ljudi promatraju. Osjećala je kod većine želju da je povedu svojoj kući. Na žalost, samo su je gledali, maštali o njoj i ostavljali je.

Ostaću zauvjek u ovom gradu, prašnjavom, bučnom, pored ljudi koji vječito negdje jure kao muhe bez glave. Prijateljice su je tješile, ali one su odlazile, jedna po jedna, neki put u društvu. Nalazile su svoje domove, ljude koji ih vole i kojima su potrebne.
Želela je nekog sa gitarom…

Te zime je pao snijeg, a ona se izgubila u nekoj mračnoj sobici. Uzdisala je, maštala o balkonu s karanfilima, malenom sjenilu, veselom psiću koji skakuće po travi, mačku snežnobijelom koji ju miluje.
Neka curica je zastala, povukla tatu za ruku
-Vidi Je kako je lijepa, vodimo je kući.
Tata je nestrpljivo krenuo dalje, a melena se okretala i gledala za njom, Okice su se napunile suzama, ali nije ju povela u svoj dom. Neka baka ju je dodirnula štapom, vjerojatno sjećajući se svoje mladosti, uzdahnula i krenula dalje. Onda se zaustavio neki mladi par. On joj je nešto šaptao na uho, a ona se smejuljila.
Nitko, baš nitko je ne voli. Nju neće nitko uzeti. Ostaće zauvjek sama.
I onda, kad se najmanje nadala, osjetila je bol, netko je grubo gurnuo, začuo se pucanj, okrznuo ju i pala je, osjetila je da se nešto lomi u njoj, da li će umrijeti. Da li tako nestajemo?? Ne, nije ranjena, samo grube ruke je bacaju, na pod nekog kamiončića.

Osjeća još jednu drugaricu koja pada na nju.Čuje glas
-Polako, pazi, polomićeš je.
Oteta je kao u kriminalnom romanu. Sad će policija…Mašta joj radi.
Netko stavlja kutiju pored nje, neko pažljivo stavlja njenu drugaricu na deku i auto kreće.
Onesvijestila se skoro od straha. Možda je zadrijemala. Osvijestio ju je zvuk neki vrata, glasovi, i mir. Noć je bila duga.
Ujutro, sve je bilo drugačije. Na zelenoj travi, ispod prekrasnog suncobrana okružena cvijetovima tisuće boja, veselo joj je mahala prijateljica.
Bijeli mačak, Albi se očešao o njezinu nogu. a onda se zadovoljno popeo na nju i zadrijemao.

Sunce je sijalo. Neka pčela je žurila vjerovatno u košnicu, a ona je najzad odahnula. Našla je svoj dom i nekog tko će je voljeti, jer ipak, moglo se dogoditi da nikad ne pronađe pravi vrt, ona je samo plastična stolica koja ne može birati, mora biti izabrana ...

Oznake: Sinki priča

Zaljubila sam se, smrtno, na prvi pogled.
Samo tako
Jednog trenutka sam bila mirna (koji li je to trenutak bio?)
Drugog već srce mi je lupalo u ritmu tam-tama.
Odmah sam ga poželjela. Onaj osjećaj da ga želim više od ičega, spoznanje da nikad neće biti moj, sve se kovitlalo u meni.
Kako je lijep, poželjan.
Gledam i druge oči ga žele.
Bio je lijep dan. Izašla sam prošetatii ... i ... ugledala sam ga.
Da mi ga je samo dodirnuti. Mogla bih se opružiti po njemu, ući sva u njega, protezati se kao mačka.
Kad bi bio moj samo jedan dan, samo jedan sat, samo malo.
Kad bi mi se prepustio ... joj, bolje ne, tko zna kako bi izgledao pet minuta poslije, kad bi ga se ja dočepala.Garant bih ga ogrebala, uvjek se to dešava…
Zamišljam nas u nekom drugom svijetu, nas dvoje uživamo slobodni, kosa mi viori na vjetru, dodirujem ga, noge igraju ...
Ljubomorno gledam onu golišavicu što se vrti oko njega. E, curice, neće biti moj, ali ni tvoj, sigurna sam.
Prilazi mu neki trbušasti čovjek, zapuštene brade, neuredne kose, tog je zadnji put okupala babica kad se rodio.
Prilazi mu onako intimno, pipka ga. Zelena guja ljubomore uvija se oko mene.
Muškarac! Zar s njim da ode?
Onaj prljavko otvori neku torbetinu, uze neke papire, piše.
E, nećeš vala, on je moj.
Prilazim im energično, prljavko me gleda preko trbuščića pogledom, ova nema šanse.
Vjerojatno je u pravu, što ja mogu ponuditi, veliko srce, dušu.
Kome to uopće treba?
Moja ljubav, moja želja, moj san, ode s prljavkom.
Tko mi je kriv ??
Gdje se zatreska u najnoviji model mercedesa sport cupe, koji košta tričavih 179 tisuća EU, ili možda dolara?
Za mene svejedno ...

Oznake: Sinki priča, nemoguća ljubav

Sunce je milovalo travu.
 Kolona mrava je žurila preko meredvina na zid, pa u neku sobu (nisam znala da i mravi trebaju ljestve) Gazda kuće ih nije baš blagonaklono gledao (znači li to da ne voli posjetitelje?)
 Opružio na stazici, zatvorenih očiju uživao je u prvim ljetnim danima. Mislio je kako je divan svijet. Nikog ne dira, samo hoće da uživa u svom miru. Ništa mu nije bilo potrebno, samo ovaj mir i toplina prvih sunčevih zraka. Grane obližnjeg drveća pogledavale su Sunce razmišljajući o skorom proljeću, zelenim listovima i letećim gostima na svojim granama. Bijela ljuljačka je odolijevala namjerama vjetra da je zanjiše.
Onda se pojavila ona.
Kao slučajno našla se u njegovoj blizini. Žmirkala je zelenim očima, protezala se na Suncu. Nije bila gladna, ali ona je lovac, uvijek spremna nekog proguta. Doručkovala je nešto spremno baš za nju, pa se opustila promatrajući pauka koji je vrijedno pleo mrežu.
Neki bumbar joj je proletio tik pored nosa, uvrijeđeno je otvorila prvo jedno oko, pa drugo.
Ugledala ga je. Onako bezbrižan nije ni sanjao što ga čeka.
Dotakla ga je noktom.
On se pomaknuo, kao da je htio reći, pusti me, ne čačkaj mečku.
Dotakla ga je po tijelu, on se zabezeknuo, malo se pomaknuo, ali ona je uporno nasrtala Kad se najmanje nadao, prevrnula ga je.Pokušao je da se igra s njom, ali ona je tako gruba. Naljutio se ... pobjegao
Gledala je lijevo desno.
Gdje li je nestao?
Cica Maca pokuša ga nadje ispod velikog lista, ali mali zeleni gušter, pobjegao je u svoju sigurnost ...

Oznake: Sinki priča, priroda se budi

Počela je dolaziti kod mene u kasno proljeće.
Prvo poneki dan, a kasnije, sve više i više. Nisam ni primijetila da kako ljeto odmiče, sve češće mislim na nju. Otišla sam na more, jednom, drugi put, naljutila se.
Htjela sam je odbaciti, da je valjala ne bi se tako ponašala.
Došla je jesen. Od rane zore sam trčkarala oko nje. Mislila sam kako je privući??
Došla je.
Intezivno smo se družile. Malo mi je išla I na nerve svojim zahtjevima.
Želila sam da mi ne treba, da pretjerujem, ali potsvesno, znala sam da ne mogu da nadjem drugu. Nisam htjela drugu, željela sam samo nju. Hoću samo moju, neću zamjene.
Kad je jesan zavšila, odahnula sam
Tu je.
Doselila se kod mene.
Dala sam joj sobu s balkonom. Glupo, ali soba je za nju spremna godinama.
Bunila se da je to najtoplija soba u stanu. Radijator je bio na zidu od kupaonice, drugi na zidu od kuhinje. Obje smo grdile arhitektu, ali što je tu je. Otvorila sam prozor, pa neka se luftira.
Ne znam što se počelo dogadjati.
Neprimjetno je odlazila, malo po malo.
Nestajala je.
Njezina sobica postaje sve veća.
Volim naša večernja druženja kad sjednem u fotelju, podignem noge na kauč, nešto grickam i čitam ili gledam TV.
Tu sam je izgleda i izgubila . Nekako je utanjila, a ja se raširila.
Sve manje je zimnice koju sam kao vjeverica skupljala ...Htjela ili ne, poslušaću savjete iz novina i zamjeniti je za onu iz tvornica, veštačku, punu konzervansa. Daj, što daš.

Oznake: Sinki priča, zimnica

Dolazim vesela, nasmijana, ićićemo na izlet.
-Zaboravila sam sokove, vraćam se za sekundu, ženski sekund.
Idem kroz parkić, Ulazim u jednu, pa u drugu radnju i brzo se vraćam.
Nema te.
Panično idem stazicom parka, skrećem lijevo, pa opet lijevo. Nema te.
Gdje si ??
Srce počinje mi ubrzano lupati. Dlanovi se znoje. Tražim te. Mislima te zovem.
Gdje si ??
Znam da si tu, nemoguće je da te nema, a nema te.
Sjećam se, ulice kojom smo išli, neko glupo ime koje nikad nisam ni čula. Tko zna tko je to bio ?? Možda zaslužni vojskovođa, pisac, znanstvenik, važan u svoje vrijeme, a sada samo ime ulice.
Trčim kroz park, tražim te. Kafić, stazica parka, skrećem desno, pa lijevo. Vrijeme prolazi. Bila sam ti prva, nemoguće da si otišao s drugom i zaboravio me. Znam, zadržala sam se malo duže u kupnji, ali to je bio zbog izleta.
Suze počinju mutiti oči. Noge mi klecaju, nema ni klupe za sjesti, sve nestaje. Osjećam nesvjesticu, tugu, čežnju. Tako sam sama, sama na cijelom svijetu. Nema nikoga uz mene. Ništa me ne raduje. Bojim se. Drhtim od mogućnosti da te više nikada ne vidim. Znam, dugo smo zajedno, ali to nije nikakva garancija da ćemo zajedno biti i dalje.
Možda je sve samo san.Nadam se za trenutak da ću te ugledati, mahnuti rukom i bit ćemo opet zajedno.
Nema te.
Vrištim u sebi tražeći te.Ljuta sam na tebe, sebe, nas, na cijeli svijet.
Mene nitko ne voli, suze se slijevaju. Tako sam nesretna.
Vidim sažaljive poglede prolaznika.
Ne, nikome neću priznati bol koju osjećam.
Podižem glavu, brišem suze. Opominjali su me, ne jednom, da te čuvam. Smijala sam se. Ja sam genijalac. Da da, velika pamet, malo dvije noge da je nose. Ljutim se na sebe. Ma, gdje sam parkirala taj auto ??. Znam da je bio u nekoj ulici čudnog imena kod parkića s drvećem, zelenim, i klupe ...

Oznake: Sinki priča

ON
Promatrao ju je dulje vrijeme. Nije kružio oko nje da je ne bi uplašio. Vidio je kako su prošli oni koji su htjeli uloviti je, jednostavno je svaki njihov pokret vidjela u naprijed i pobjegla bi pred nosom.
Onaj mladić se baš trudio da je uhvati, na kraju je htio i udariti je. Govorio joj je da je dosadna, da ide od njega, čudio se kako je uopće došla kad je ne želi. Onda je samo podigao ruku, ona kao da je to znala ... fiiijuuuu i nestala je iz njegovog vidokruga da bi ga samo trenutak kasnije opet izazivala.
On neće tako. Spremit joj zamku iz koje neće imati izlaza.
Biće njegova, njegova, samo njegova, zauvijek, do smrti, a i poslije.
Evo je ide, ne vidi opasnost, svjetlost joj je zabljesnula oči, sad, sad, sad će pasti...

ONA
Voljela je izazivati. Neki su govorili da je dosadnica, neki su se bojali nje i onog što im može donijeti.
Nije bila prava dama, ni neka čistunica, nije se libila ni na najogavnija mjesta svratiti. Mnogima se gadio taj njen stav.
Neki put je bila luckasta, išla je tamo amo bez nekog pravog razloga, a onda kad bi se ustremila na nekoga, nije ga ostavljala na miru.
Voljela je društvo svojih drugarica, veselo bi otišle na neko mjesto, i ostajale dok ih nisu izbacili, što nije bilo ni najmanje lako.Znali su reći da je dosadna kao kuga, ma što to značilo.
Za nju kao da nije bilo nepristupačnih mjesta. Sve je morala vidjeti, svugdje se zavuči, sve dodirnuti ...
Imala je odličan vid, opasnost bi predosjetila i vidjela u naprijed. Smijala se onom mladiću što je htio udariti je, nije imao šanse. Vidjela je njegov zamah prije nego je on i bio svjestan da će je udariti.
Svjetlost joj je zasjenila oči, poletjela je naprijed i pravo u paukovu mrežu ...
Što se više branila, sve se više upetljavala, u ljepljivu, meku, jaku mrežu, a on, pauk, već iz kuta zadovoljno se cerekajući, krenuo ka njoj, maloj muhi ...

Oznake: Sinki priča

Sama sam, otišao je
Noć je.
Stojim u kutu sobe promatrajući negdje u daljini grane drveta koje se povijalo na vjetru.
Sama, zaboravljena.
Nekad je ova soba bila puna ljudi, galame, smijeha. Izlazili su, ulazili, treskali vratima. Sad je mir. Tišina, teška, ljepljiva, uvlači se u svaku poru, željela bih je odgurnuti. Čini mi se da me udara, pritišće, ne da mi biti razdragana, vesela. Guši ...
Tišina.
Sjećanja.
Sjećanja na prošle dane, dane sreće, veselja ... naviru ...
Gdje su sada ti dani? Gdje su otišli, mogu li se vratiti?
Sjećam se njega, njegovih dugih prstiju koji me dotiču, njegovih toplih očiju koje me gledaju. Nježno me je dodirivao, stiskajući me uz svoje tijelo. Satima me je milovao, a ja sam titrala pod njegovim dodirima.Uvek je iz mene izvlačio ono najbolje. Voljela sam to, voljela sam ga, još više je volio on mene.Uzimao me je svaki dan. Voljela sam njegov topli glas dok je šaputao riječi ljubavi. Voljela sam večeri i noći provedene s njim.
Sjećam se onog vrelog ljeta na moru. Sjeo bi na obalu, zagrlio me i pjevušio o moru, valovima, Mjesecu, ljubavi, sreći. Dodirivao bi me nježno, pa sve strasnije, mislila sam da veća sreća nema od moje. Zoru sam dočekivala u njegovom zagrljaju.
Jednog dana, otišao je.
Bez riječi, bez oproštaja, samo je otišao. Čekala sam ga te noći, i druge, nije dolazio. Nema ga. Više se nikad neće vratiti to vrijeme ...
Onda je jednog dana došao, pogledao me, dodirnuo, pomilovao, i opet ostavio. Bila sam s njim, ali to više nije bilo ono pravo.
Više nikad neće biti kao nekada.
Dodje ponekad, ali sve je to nekako na brzinu, kao slučajno, žuri negdje, uzme me, i odbaci.
Nikad više neće biti kao prije.
Znam.
Ali znam da me nikad neće zaboraviti. Uvjek će me se sjećati, maštati o danima provedenim samnom, bezbrižnosti i onom što sam mu dala.
Zna da ću ga uvijek čekati, da će uvijek iz mog tijela izvlačiti jecaje, da ću uvijek biti tu za njega, jer ja sam njegova gitara, ... nezamjenjiva u dugim noćima. Njegova strast, praznik, zabava, čežnja, ljubav ... njegova gitara ...

Oznake: Sinki priča, ljubav, Gitara

Vraćala se kasno navečer.
Trčala je iz autobusa ulicom koja je bila pusta u te kasne sate. Blistavost uličnih žarulja, svjetleća reklama, bole su joj oči. Na ulaznim vratima stana malo je posrnula. Piće, pomisli. Kao da je čula odjek nečijih koraka.
Brzo je otvorila vrata, zalupila ih i utrčala.
Brzo ??
Da li dovoljno brzo ??
Da li joj se samo čini ili je netko u stanu ?? Nema šanse da je uletio za njom, tješila se. Soba je bila u mraku. Ulične žarulje nisu probijale debelu zavjesu. U polutami osjećala je neki nepoznat miris. Miris duhana uvlačio joj se u nos. Brzo je skinula šal, kapu. Htjela je u kupaonicu istuširati se, ali samo se srušila na neraspremljeno krevet. Onesvijestila se od straha.
Kasno u noći se probudila oblivena znojem, razbarušene kose, raskopčane bluze. Dotakla je rukom vrat, pokušala se braniti. Grlo joj je bilo suho. Htjela je vikati, zvati u pomoć, glasa nije mogla pustiti.
Znala je.
To je on.
Osjetila ga je po cijelom tijelu. Lomio ju je, preznojila se ne jednom. Jutro je dočekala umorna, slaba, žedna ... Krevet je bio razbacan, jastuk na podu, plahta smotana sa strane. Nije imala snage ni maknuti se. Još jedan dan, još jedna noć. Užas u njoj polako se smiruje. Kao da je navikla, kao da se prepustila, pomirila sa sudbinom. Pokušala se boriti, nije uspjela. Bila je u njegovoj moći, nemoćna bilo što učiniti. Jači je od nje.
Mučio ju je tri dana. Tri dana nemoći, poniženja, straha, a onda kao da je i on izgubio snagu. Osmjehnula se svom liku u ogledalu. Kosa joj više nije mutna, zamršena, osjetila je i glad. On odlazi, sretno je pomislila. Odlazi, neće više doći. Postala sam imuna na njega i povlači se.
Telefon je zazvonio. Podigla je slušalicu
-Gdje si ti, nema te tri dana ??
Samo je uzdahnula
-Bilo Je strašno. Nisam se vaccinisala i dobila sam gripu. Sad sam dobro.

Oznake: Sinki priča, strah

Sjećam se, upoznali smo se na nekoj ekskurziji. Do tada nisam znao ni da postojiš. Primakao sam ti se malo sramežljivo. Gledao sam ispod oka da li me netko vidi. Pravio sam se muškarčina koja poznaje život.
Bila si žestoka. Prvi put je ostalo u sjećanju kao neka bol, praznina, stid. Htio sam svima kazati, a u isto vrijeme sakriti se od svih.
Neko se vrijeme nismo viđali.
Onda matura. Sjećam se kao da je jučer bilo.
Ti si bila tu, primamljiva, mirisna, kraljica večeri. Svi moji drugovi su koketovali s tobom, ja više od svih.
Te noći sam se izgubio u tebi. Ne znam ni kad sam otišao sa zabave, ni gdje, ni kako. Ti si bila sa mnom i to mi je bilo dovoljno.
Danima poslije nisam mogao nikome pogledati u oči. Prijatelji, rođaci, svi su me odvraćali od tebe. Govorili su mi da sam mlad, da pobjegnem od tebe. To je bilo nemoguće. Bila si moja radost i moj bol. Nijednog trenutka nisam mogao bez tebe, a s tobom je nastajao užas.
Postala si okrutna, bacala me na koljena. Zbog tebe sam napustio školu, nisam mogao naći posao, počeli su me izbjegavaju i najbliži. Mislio sam da sam tvoj gospodar, postao sam rob.
Želio sam te sve više. Drhtao sam kad sam ti prilazio, fizički sam postao ovisan od tebe.
Počeo sam ujutro čim otvorim oči da trčim na ugao ulice da te sretnem, vidim, osjetim, uzmem.
Volio sam te i mrzio, ti prokleta čašo alkohola.

Oznake: Sinki priča, alkohol, zavisnost, dogadja se

Dio sam tvog života.
  Pratim te od samog rođenja. Znam sve o tebi, koga voliš, tko te je naljutio, tko je intersantan, gdje ideš i što voliš.
Ne samo tebe, o svakom znam po neku tajnu.
Ponekad se sakrijem, neprimjetno pratim lijepu djevojku na plaži i uživam u njezinim oblinama. Volim je iznenaditi kad misli da je sama. Na nudističkoj plaži sam strah i trepet. Uopće, volim gvirkati na moru. One zgodne me gledju ispod trepavica, kao slučajno im se otkopča kupaći i otkriju mi svoje draži ...
Znam napraviti pasjaluk da nekom prisjedne brak, život. Mogu zavaditi i dvije države, državnike baš i ne mogu, oni se stalno ljube što često izgleda prilično blesavo.
Mogu biti genijalac kome se dive, i nikakav da čupaju kose kad me vide.
Najviše volim one golišavice koje pokazuju sve što imaju, i što nemaju pa su si dale uguratiu izvjesne dijelove tijela plastika, nije ovog našeg s bloga, nego nekog udrobljenog, pa se sad napuhavaju kao da im je to majka priroda dala.
Sudbina mi je svakakva. Cura ostavila dečka, zbog mene, čuj zbog mene. Nisam ja druge jurio i vodao po kafićima, pjevao im serenade, pa sad ja kriv.
Policija me obožava. Tura pred nos dokaze jadničku da je prošao kroz crveno. Vjerovatno policajci ne vole tu boju, pa se na nju ne smije voziti.
Mnogima vrijedim više od suha zlata. Kad kuća gori, mene prvo spašavaju, privijaju na grudi, moju djecu čuvaju i plaču kad ih gledaju.
Kako vrijeme odmiče sve sam bolji, što baš i ne vole neke damice. Kažu sad hvatam što ranije nije bilo moguće, neke bore. Bore ?? Što ću jadan, to hvatati, valjda ima nešto bolje.
Nagledao sam se svega i svačega, i dobrog i lošeg, i radosti i žalosti, i smjeha i užasa, ta ja sam samo mali, foto aparat, prisutan svugdje i sa svakim dobar drug.

Oznake: Sinki priča, pogodi ko sam

Ulazim u garažu.
Kasnim, trčim prema kolima.
Znam da me one kamere snimaju sa svih strana, ne mogu ni nos da počešem, a baš me zasvrbio. Frkćem nosom, pravim grimase, baš me briga za kamere, zveckam ključevima provlačeći se izmedju stuba i kola koja su opet nakrivo parkirana.
Tog trenutka sam ga videla.
Stajao je izmedju stubova. Ako pogled može da hipnotiše, kao zmija žabu, on me je hipnotisao.
Ne dišem.
Gledam ga, gleda on mene.
Tajac
Manijak!
Nećeš mene, pomislim. Hoću da viknem, da pobegnem, da nestanem, da zovem u pomoć, ali samo stojim i gledam ga. Noge mi se zakovale za pod, ne mogu da se pomerim.
Neizvesnost.
Trenutak!
I tu se otkačim, počinjem da urlam. Skačem na haubu, ne mislim da ću je ulubiti, ne mislim na kamere koje to sve snimaju i kako će da mi se smeje ceo soliter. Gde baš danas obukoh suknju. Dižem je koliko god mogu. Podižem nogu, drugu... panično puzim ka krovu kola, prebacujem se na susedna kola, a on mali baksuz, pobeže. Uplašio se, derala sam se kao da je slon naišao, a ne mali, sivi miš

Oznake: Sinki priča, pogodi