AnaM

Sitan, plav, malo pogrbljen peo se stepenicama.
Danas mu je sve išlo naopako.
Na poslu je nešto zglajzao pa je i novčano kažnjen. Cura ga je ostavila i otišla sa nekim ko je bio prava muškarčina kako je kazala. Čak je i na blogu hr dobio loš komentar, a neki od kojih je očekivao solidarnost i diskusiju na post, nisu ga ni primetili. Katastrofa u svakom slučaju.
Nije mu se išlo kući.
Znao je da ga on čeka.
Znao je da će mu prijati susret, ali nekako nije imao volje ni za njega. Na kraju se odlučio, polako, a onda sve sigurnije išao je kod njega.
Otvorio je vrata.
On je stajao u uglu sobe. Prišao je prvo polako, a onda energičnije. Dotakao ga je, skoro pomilovao, a onda ga je udario. Prvo je to bio blag, ispitivački udarac. Čuo se jauk, kao uzdah, kao bol koja ga je ispunjavala. Nije se osmehnuo, samo ga je neodredjeno, ispitivački dodirivao.
Seo je udario kontru nogama pa rukom ispred sebe. Udarci su bili sve jači, odzvanjali su u njegovoj glavi, telu. Gubio se i jače, jače, još jače, udari… Svetio se svima, udarao svom snagom, minut po minut. Vreme je prolazilo, polako se opuštao, i osmeh na licu davao mu je snagu da nastavi, da spere sve nepravde nanesene tog dana. Leva ruka, desna, noga, druga… Izbezumljeno je udarao leteći svojim bolom do svemira i natrag, zavlačeći se u pore same duše i zlo je nestajalo iz njega. Udarci su postajali ritmični, ali dovoljno snažni. Zrak je titrao, i malo po malo opustio se.
Nije čuo korake na hodniku, niti energično kucanje.
Vrata su se širom otvorila i susjed vičući da nadglasa buku nije ga zaustavio.
-Ovaj put si sam sebe nadjačao. Postao si virtuoz na bubnjevima… Idem po gitaru i društvo. Biće to odličan bend…

Oznake: Sinki priča, sado-mazohizam, Bol, smeh