Došla zima, ali to ne znači da ću sedeti u kući.
Ne, neću ići ovim biciklom.
Malo me ima previše na nekim mestima. Pola sata vežbe i ućiću u traperice koje mi najbolje pašu.
Pegla je u pripravnosti. Uvijek nešto u zadnji čas treba prepeglati.
Ne znam zašto treba staviti tonu šminke, a da se ne vidi.
Ne izgledam loše
Nekad nije bilo mobitela, morala sam javiti prije nego krenem iz kuće
Halo, gotova sam…Dolazim
Prijateljica će iskreno reći.
Šta misliš, hoću li mu se dopasti??
Jesen.
Doba romantike, uzdaha, lepote.
Žuto-vatreno lišće leprša noseći sećanja na prošlost, može i na nadu za budućnost, što ko voli. Put kroz šumu, praporci konja, jahač, obavezno na belom konju hita dragoj u zagrljaj. Ona ga čeka raširenih ruku sa suzama u očima.Vetrić se poigrava njenom dugom haljinom. Oblaci na plavom nebu plešu.
Idila, ubilo se.
Zašto ona plače, nije mi jasno, tek suze blistaju kao dijamanti na rumenim obrazima. Mora da je ili on ili ona nešto žestoko zabrljao dok je on konjem hitao. Što ne uze neko brže prevozno sretstvo?? Bilo kako bilo, vatreni zagrljaj, oči zagledane u daljinu i tajanstven osmeh.
U praksi je malo drugačije.
Ono lišće koje niko ne kupi lepi se za asfalt i klizavo užas. Ona stoji nervozno na stanici očekujući tramvaj zvani želja, da je preveze iz prošlosti u budućnost, to jest od kuće do radnog mesta. Suze su više kapljice kiše, a rumeni obrazi su zadnji krik nove šminke koja garantovano pegla bore svima ispod 25 godina. Oni preko te starosne dobi mogu si opeglati bore jedino kod plastičnog kirurga, jer i on mora od nečega živjeti. Konja nigde, zaglavio u nekoj birtiji pa se uspavao. Vetar pokušava se poigrati njenom garderobom. Šipak, traperice ne može pomeriti ni orkan.
Ni oblaci nisu što bi očekivali. Očito nemaju plesne cipelice ili ne čuju glazbu pa se razvukli i više liče na tračnice neke duge pruge nego na lepršave plesače.
Sve u svemu, teško je biti romantičan kad je jesen nekako sivo, vlažno tandrljiva.
Raspoloženje može popraviti samo pravi poznavalac jeseni, Oliver, ako mi uspe prebaciti na blog, ako ne zamislite inače ću vam ja zapjevati, pa spasavaj se ko može…
Ajvar je jelo.
Stoji u tegli i servira se uz pečenje.
Ženski rod deli se na dobre domaćice, ajvaruše, i one koje ga ne znaju napraviti. Ne bih priznala da ne znam napraviti to crveno, pekmezasto, ljutkasto i priznajem vrlo ukusno čudo, ni slučajno. Onako, izdaleka, pitam kako se pravi i kompjuterski ubacujem podatke u mozak. Peče se paprika, ljušti i ukuva sa uljem dok ne nestane voda.
To je lako. Kupim ja tu papriku, ispečem malo nju, više svoje prste. Oljuštim sve crno, a bilo ga je poprilično i počnem kuhati. Sat, dva, tri, voda izvire iz one smese kao da je u šerpi gejzer. Prska okolo, zid liči na mural nekog slikara budućnosti. 7kg paprike se stislo taman za jednu majušnu teglicu.
Za ručak iznesem slavodobitno ajvar na sto. Probam jednu žličicu, paše uz pečenje. Tako, malo po malo, skoro svaki dan liznem tog ajvara. Susjeda mi negde posle Božića kaže da oni već sve pojeli, a ja se čudim, meni trajala do Uskrsa jedna tegla, a svaki dan jeli… Posle shvatim, ne pravi se tako ajvar.
Sad više ne pitam nego gledam.
Posle nekoliko godina rešim da se upišem u te ajvaruše. Prvo sam danima obilazila paprike, crvene, jedre, ravne.
Kupujem.
Pečem satima, smučio mi se život. Kažu mora se raditi s ljubavlju. Pokušavam se zaljubiti u paprike, napinjem iz petnih žila. Gledam ih zavodljivo kroz trepavice, osmehujem se, uvlačim stomak, a isturim prsa, zabacujem kosu, zavodim ih na sve načine. One me gledaju kao krava mrtvo tele, ne raguju, a i ja nikako da se zaljubim u tu gomilu crvenog užasa koja pravi haos u kuhinji.
Teram dalje.
Ma dostičiću vrhunac kulinarstva, napraviću ja tebe. Gledam ih neprijateljski. Nećeš milom, biće silom.
Sve to treba staviti poklopljeno u neku šerpetinu da prenoći. Naravno, nemam tako veliku, pa trpam u male, sve koje imam. Dva dana jedem suhu hranu ili iz zamrzivača.
Ono crvenio čudo se sleglo.
Sad ga cedim.
Ni za to nemam dovoljno sudova. Probala na vešalice od kaputa, spada paprika. Probala sa cediljkama za testeninu, čaj, male, proćiće zima dok se ocedi. U zlo doba ocedi se…
Kuhanje.
Što ću, kupim šerpetinu za kuhanje. Kuham, sat, dva, mešam, opet kuham, mešam kuham, mešam. Najzad gotovo.
Ponosno trpam u tegle i u špajz.
Kad smo počeli jesti, jedna tegla jedan dan… i ode zimnica dok si trepnuo.
Svi imaju taj ajvar, samo ja ne.
E, nećeš.
Mogla sam birati kupiti u radnji ili na pijaci.
Kupim gotov ajvar u radnji. Računam, bar znam ko ga je pravio. Neka kontrola, kakva takva, je tu. Kasnije pročitam u novinama da ima sve spremno, samo da počne. Čeka se tek tri, četiri godine, ali samo što nije počela raditi ta famozna laboratorija za kontrolu namirnica.
Otvaram teglu kupljenog ajvara. Ono nešto meko, vodnjikavo, neslano, nepečeno, da platiš da ne moraš jesti.Da nije crveno, nego neke druge boje, na primer braon, asocijacija bi bila nezgodna. Bilo mi malo čudno što je tako jeftino. Ma biću ove godine ajvaruša, pa kud puklo da puklo.
Ajvar izručim u šerpicu, dodam ulja, soli, ljute paprike i mešaj. Za divno čudo, dok sam varjačom mešala i igrala čačača ono gotovo.
Za večeru došli gosti.
Iznela sam pečene prasetine i ajvar. Oduševili se. Ajvar položio ispit. Postala sam ajvaruša,sve dok ne priznam da nije moje remek delo.
Ne znam da li zbog odojka ili ajvara, tek pitaju kad ću opet praviti večeru.
Sitan, plav, malo pogrbljen peo se stepenicama.
Danas mu je sve išlo naopako.
Na poslu je nešto zglajzao pa je i novčano kažnjen. Cura ga je ostavila i otišla sa nekim ko je bio prava muškarčina kako je kazala. Čak je i na blogu hr dobio loš komentar, a neki od kojih je očekivao solidarnost i diskusiju na post, nisu ga ni primetili. Katastrofa u svakom slučaju.
Nije mu se išlo kući.
Znao je da ga on čeka.
Znao je da će mu prijati susret, ali nekako nije imao volje ni za njega. Na kraju se odlučio, polako, a onda sve sigurnije išao je kod njega.
Otvorio je vrata.
On je stajao u uglu sobe. Prišao je prvo polako, a onda energičnije. Dotakao ga je, skoro pomilovao, a onda ga je udario. Prvo je to bio blag, ispitivački udarac. Čuo se jauk, kao uzdah, kao bol koja ga je ispunjavala. Nije se osmehnuo, samo ga je neodredjeno, ispitivački dodirivao.
Seo je udario kontru nogama pa rukom ispred sebe. Udarci su bili sve jači, odzvanjali su u njegovoj glavi, telu. Gubio se i jače, jače, još jače, udari… Svetio se svima, udarao svom snagom, minut po minut. Vreme je prolazilo, polako se opuštao, i osmeh na licu davao mu je snagu da nastavi, da spere sve nepravde nanesene tog dana. Leva ruka, desna, noga, druga… Izbezumljeno je udarao leteći svojim bolom do svemira i natrag, zavlačeći se u pore same duše i zlo je nestajalo iz njega. Udarci su postajali ritmični, ali dovoljno snažni. Zrak je titrao, i malo po malo opustio se.
Nije čuo korake na hodniku, niti energično kucanje.
Vrata su se širom otvorila i susjed vičući da nadglasa buku nije ga zaustavio.
-Ovaj put si sam sebe nadjačao. Postao si virtuoz na bubnjevima… Idem po gitaru i društvo. Biće to odličan bend…
Molim muški rod da ne čita sledeći post!
Znam da su osetiljivi, a vole i poredjenja...
Mi ženskice smo samo ženskice, ne uzmite to za zlo.
Bila je lepotica, mogla je da ima koga god je htela.
Nije se bojala onog: probirač, nadje otirač.
Birala je…
Nije žurila , htela je da dobro osmotri sve primerke muškog roda koji su joj na raspolaganju.
Ona će uzeti najboljeg.
Njen partner mora da bude iznad proseka, neće se zadovoljiti bilo kim.
Visoka vitka, skupljala ih je oko sebe, zavodila, pa se izmicala.
Svi su je hteli, vrteli su se oko nje, donosili joj hranu, producirali se. Bilo joj je smešno kako se prave važni svojojm muževnošću pred njom.
Pravila se nezainteresovana, a dobro ih je osmatrala i vagala njihove pozitivne i negativne osobine. Kako joj je bilo smešno kad bi se oko nje potukli. Od takvih je zazirala. Nije htela oštećene primerke.
Onda ga je ugledala.
Ovde bi trebalo staviti sliku.
Molim pogledati slike na postu Gogoo, Veli vrh nad Drenavom, slika 8
da ne kaže da sam je posudila bez njegovog znanja
Taj je bio pravi, onakav kakav je po njenim merilima idealan.
Možda se nije previše razlikovao od drugih, ali za nju je bio idealan.
Bacila je odmah udicu, a on se upecao kao neki som. Nije morala nešto previše da se trudi.
Naivčina je mislio da ju je osvojio, a ona se samo koketno smeškala.
Odmah je hteo da joj pokaže svoju snagu, muževnost, vrednost.
Ona se nije stidljivo nećkala, nije više igrala igru, htela ga je što pre.
Želela ga je!
Čemu gubiti vreme?
Nije bilo duge predigre, zgrabio ju je i nimalo nežno prodro u nju. Ona se malo trgla, zadrhtala i prepustila.
Igrao je igru, vodio, ludovao, uživao, bio najponosniji, najsrećniji. Svet se vrtio oko njega, ponirao je u dubine i leteo u neslućene visine, mislio je da nikad neće nestati Raj koji je osećao oko sebe. Bio je u njoj, najzad ju je dočepao, njegova je, njegova, hteo je da vrišti od sreće i zadovoljstva. Kako je bilo dobro!
Zagrlio ju je još jednom, duboko se zario u nju, osetio je svakim delićem svoga tela, a onda klonuo, želeći da se odmori.
Ona je bila zadovoljna, dopao joj se, bilo joj je prijatno sa njim. Bila je tako gladna, žedna, iscrpio ju je više nego što je mislila.
Tako je dobar.
Onda se okrenula, dohvatila nimalo nežno njegovo još drhteće telo, otvorila usta i počela da ga proždire, trebalo je potomstvu osigurati hranu, pa ona je samo bogomoljka…
Tokom života mnoge ljude susrećemo, živimo trenutak dva ili više sa njima i krenemo dalje. Neki zauvijek ostaju pored nas, a neki zauvijek odu. Zavolimo nekoga manje ili više. Dok volimo i nismo svesni svoje ljubavi.
Da li se ikad zapitate koga volite najviše na svetu??
Majke će sigurno reći svoje dete, ljubavnici svoju ljubav, prijatelji, prijatelja. Sve su to normalne prolazne ili ljubavi koje traju.
Svako ima nekoga koga voli najviše.
Ali…
Da li taj neko voli najviše na svetu vas??
Idem praviti spisak koga volim i ko mene voli, pa ako se poklope ličnosti, dobro, a ako se ne poklope, ja sam kriva ne umem odabrati.
Naravno iz spiska izbacujem one za koje znam zašto ih volim, jer to nije ljubav.
Prava ljubav je samo ljubav.
Nesretni su oni ljudi koji se ne mogu setiti nijedne osobe koju vole najviše na svetu.
Da, koga volim najviše na svetu??
Ja znam, a ti??
Sa interneta…negde, neko napisao ko zna kad I ko zna zašto.
Jedan čovjek i njegov sin išli su planinom.
Odjednom, dječak zapne o kamen i krikne:
“AAAAAAAHHHHH!”
S planine odjekne: “AAAAAAAHHHHH!”
Znatiželjan viknu: “TKO SI TI?”
S planine odjekne: “TKO SI TI?”.
Dječak se razljuti pa vikne: “KUKAVICO!”
Glas odgovori: “KUKAVICO!”
Dječak pogleda oca i upita:
“Tata, što se ovo događa?”
“Obrati pažnju.” – reče otac.
Tada otac vikne: “DIVIM TI SE!”
Glas odgovori: “DIVIM TI SE!”
Otac reče: “PREDIVAN SI!”
A glas ponovi: “PREDIVAN SI!”
Dječak je stajao iznenađen ne shvaćajući što se događa.
Otac mu objasni: “Ljudi ovo zovu jeka.”
Ali, to je u stvari: “ŽIVOT”.
Život ti uvijek vraća ono što ti daješ.
Želiš li više ljubavi, daj više ljubavi.
Želiš li više dobra, daj više dobra.
Želiš li razumjevanje, trudi se razumjeti druge.
Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te poštuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i poštuj ih.
Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekt života…
Život ti uvijek vraća ono što daješ!
Tijek tvoga života nije slučajnost.
On je ogledalo tvojih djela.
Manje više sve što nam se dogadja samo je reflex naših reakcija I dobrih I loših… Jedino bolest dodje I kad je ne zovemo, I jedino bolest je ta koja je teška. Sve ostalo je prolazno.
Kad samo pomislim koliko neprospavanih noći, patnje, suza za nekim kome sad se jedva sećam imena,eh ljubav, ili nepravde koje sam pretrpela, a sad mi smešne…
Život teče, boli, smije se. Nekad je malo bolje, nekad gore, ali sve prije ili kasnije prodje..baš sve prodje.
Kad pogledam u nazad bilo je teških trenutaka, trenutaka kad sam mislila ne mogu više, neću, ne želim da se to dešava.
Ko nije imao teške dane??
Kome je sve bilo med I mleko??
Kome cvetaju samo ruže??
Pišem šašave postove o kucama, macama, kokama, tra lalala postove, jer dosta mi je reale u reali.
Bilo mi je drago kad sam došla na cool listu, neću reći da mi je svejedno, ali više od svega dragi ste mi vi blogeri, vaši postovi, vaša pomoć kad negde zglajzam, smeh uz jutarnju kavicu ili strepnja za nečije zdravlje. Volim postove filozofske jer nisu zlonamjerni, divim se pesnicima koji slažu stihove, I prekrasnim slikama koje objavljuju mnogi.
Vi, ja , mi smo taj blog.
Dobar je ili loš jer ga mi takvog stvaramo… I dalje će biti tako.
Normalno da neko malo pobegne, odmori se od nas gnajavatora, ali miran blog, blog kao žabokrečina, bio bi dosadan I svi bi od njega pobegli.
Kažu da gde nema svadje nema I ljubavi. Očito se mi svi jako volimo…
Moj prvi foto aparat je imao 9 snimaka, Billora, ili tako nešto.
Onda je došao neki Jašika, Japanac sa 32 slike… sa filterima i ko zna kakvim čudima. Bio je nasledjen, ali to mu nije ništa umanjivalo vrednost. Morao si biti ti pametan sve namestiti, jer on nije ništa sam radio. Slikaš i zaboraviš kad si počeo…
Plesala sam od sreće kad sam dobila neki aparat koji se zvao idiot. Ne znam da li je ime dobio zbog sebe ili slika koje sam njime pravila.
Nije bilo selfija, twitera, fejsbuka, intergrama gde si društvu pokazivao slike. Zato je svaka morala biti dobra, pa si se nameštao pola sata prije nego „okineš“.
Jednom godišnje slikao nas je pravi fotograf, grupno, pa kakav si takav si, nema tu programa fotošopa, silikona i ostalih tandrmoljaka.
Onda svi buljimo u tu jednu jedinu do sledeće godine… Što je više gledamo, sve smo lepši…
Na blogu ne objavljuje slike na kojima je meca, ali ova će da prodje, niko me neće prepoznati
Nekad sam u kazalište išla autom. Lepo ga parkiram negde u blizini i posle pretstave komotno odem kući. Nije me briga da li je kasno ili rano, imam li pratioca do kuće ili nemam.
Nema šanse da sad nadjem mesto za parking u garaži, još manje na ulici. Kud ću, šta ću, idem javnim prevozom.
Sve je dobro prošlo na polasku, prosečna pretstava (ono u stilu i u najgoroj pretstavi možeš nešto videti i naučiti) i sad povratak kući. Auto se baškari u toploj garažici, a ja, kao siroče, guram se po autobusima. Iskočih iz autobusa kao gazela, priznajem, malo trapavija gazela i krenem stazicom do kuće.
(U zadnje vreme me nešto uhvatilo da gledam filmove strave i užasa, kriminalne, i sve tako neke ratoborne. Pola filma prežmirim na jedno oko, a drugu polvinu na oba. Posle trčim u krevet i pokrijem se poplunom po glavi.)
Vetrovito što bi prognoza kazala, lahor sa mogućnošću prelaska u jači vetar, do orkanskog. Onda lupe neku kilometražu vetra što većini ništa ne znači. Ne znam kako oni to mere. Probala sam metrom od šivanja i ništa mi nije uspelo. Kiša povremena do pljuska, a Mesec će biti pun ili prazan, nisam sigurna.
Zrihtala se ja u skladu sa prognozom i naravno, nisam mogla ići u tenisicama, nego u cipelicama na pete. Sa ovim cipelama ne mogu ići onim planinskim korakom od pola metra nego vrc vrc. Kako vrcnem levo, zanjše se telo desno zbog ravnoteže. To može biti jako sexi ako imaš 18 godina, za svaku stariju godinu preti ti opasnost, od uvrtanja skočnog zgloba, pa do iščašenja kukova. Srećom se majka priroda pobrinula pa sve to zavila u salce i ako i tresnem biće kao da sam sela na jastuk.
Plivam tako kroz zrak, sva opijena doživljajima sa pretstave kad… tap… tap… koraci iza mene. Pogledam onako ispod oka, ne bih se okrenula ni slučajno.
Nema nikoga.
Kako krenem brže tap tap, idu iza mene brže.
Kao zastanem,kao nešto tražim po džepovima, stane i on, ona (sad nisi siguran ni za jedan pol, rodna ravnopravnost).
Ništa.
Opet ja vrc vrc, a trudim se da hodam više kao slon nego kao manekenka, ne vredi. Tap tap…
Stisnuh petlju, srcu šapnuh sad ili nikada stisni se, i frrrr…
Trčim ja, trči ta spodoba sve brže i brže. Dahćem kao parnjača lokomotiva, a ono čudo iza mene ne dahće. Utreniran manijak, očito. Hukćem kao žena koja je prošla kurs za porodjaj pa duva li duva. Dete ne izlete, ali ja uzletih uz stepenice i legoh na zvonce….
Inače idem liftom do prvog kata.
Sad će da vidi svog Boška Boškovića mislim si ja.
I kako stadoh, stade i baksuz, to jest prestade da lupa gumbić sa mantila o gumbić na torbici, onoj lepoj, svečanoj…
Savet za danas:
Nasmeši se nekome i uljepšaj i njemu i sebi ovaj kišni dan…
Sreća.
Čudna je, kad je zoveš nigde je nema, a kad te prodje volja zapljusne te kao val.
Nije mi previše jasna ta sreća. Što u biti znači biti sretan??
Loto, izvučeni svi moji brojevi. Ja sretna presretna, i gurnem u stranu misli da novac nije sreća. Neka ga kod mene, nesretnija sigurno neću biti. Kad, ja nisam uplatila listić. Sad ne znam da li treba biti sretan ili ne. Ipak moji brojevi su izvučeni, znači sreća.
Sa zlatnom ribicom mi tek nije jasno. Puno ribica sam videla i morskih i rečnih, one dvonožne ne gledam. Da li su se nešto naljutile na mene tek ja nikad nisam čula da ribice govore. Čak i zlatne po akvarijumima nisam čula ni da šapuću…
I tako upecati tu zlatnu ribicu je najveća sreća jer ona govori možeš je uposliti na nekoj TVstanici, a još i ispunjava tri želje.
Nisam neki pecaroš, mnogo mi je zamorno nepomično sedeti satima na onoj neudobnoj stolici. I sad pretpostavimo da ja ipak sedim jedno 4 sata, naravno da ću izabrati neko ugodno godišnje doba kad nije hladno, ne puše i ne pada kiša. Ne možemo ni u pretpostavkama ići tako daleko, pa misliti da bih se ja probudila u cik zore zbog neke ribetine.
Preskočimo sve te zavrzlame i ja upecam tu zlatnu ribicu.
Koja sreća!!
Imam već na spisku gomilu želja, samo da joj izdeklemujem. Put oko sveta, kuća, ne dvorac, tamo je uvek propuh i nigde neko pošteno grejno telo zimi, više neki ukrasni kamini. Neću dvorac.
Pa onda neki obožavalac onako, jedini na svetu, pametan, pa lep, pa uspešan. Hm…a što bi sirotan samnom??
Gomila evrića, ne bolje je švajcarca, ne bolje je zlato, ne nafta, da da, nafta. Mada i ta nafta uvek ide u paketu sa nekim ratovima.
Ne, ne, zdravlje ću joj tražiti. Kad imaš zdravlje imaš sve. Samo da li će me shvatiti?? Šta ako mi upakuje nekog doktora i taj me izludi skroz na skroz??
Da sam neka pevaljka sa silikonima lako bih, poželila bih mir u svetu, blagostanje svoj deci i ono najvažnije nekog matorca punog kao brod.
Ijaooo, šta poželiti?? Ne možeš onako uopšteno, sreću, radost, veselje… mora konkretno.
Ma, dobro da sam je upecala i sretna sam presretna, a to je najvažnije.
Joj, a šta ako je upecam za vreme lovostoja ili ribostoja ili kako se to već zove?? Moram je pustiti i platiti još i kaznu.
I sad ne znam, da li sam sretna sa tom ribicom koja govori ili nisam??
Zapetljana ta sreća, pa to ti je…
Život je neponovljiv, svaki dan je nova premijera.
Čitam tu filozofsku misao i duboki se zabrinuh za sebe.
Obožavam kazalište, one pripreme za odlazak svečano oblačenje, i što da ne, snob sam, uživam na premijerama. To mi je neki život koji nije stvaran ma koliko se oni pisci, glumci trudili da dočaraju realnost. Kao Mark Tven, volim uvertire, ma i štimovanje instrumenata pre početka, atmosfera iščekivanja.
Sa dobro naštimovanim ljudima lakše je.
Uvertire u reali ne podnosim. Više volim odmah preći na stvar. Zvoni telefon, javlja se neko ko nije sto godina pitao da li sam živa i počne od Kulina bana, a ja negde žurim, cupkam kao pred zauzetim WC-om, a on, pa kako si, pa šta radiš, kako ti Marko,a Janko, i ostali tandrmoljci. Nikako da predje na ono što je zvao, a to je obično neka usluga. Zavisno od toga što ti traži, dužina je uvertire.Uf…odoh je na pogrešan kolosek, što bi rekli sama sebe trolujem.
I tako se ja zamislim, svaki dan života je premijera. Ima onda još tu nakačeno, u stilu, raduj se životu, smeškaj se problemima, ništa nije teško kad nekog voliš, ljubav je pokretač života i sve nešto ću ću ću cvrkutančići.
Kod mene ništa nije tako.
Prvo, te premijere su retke u mom životu, a i kad naidju, umirem od treme. Nekako retko su to neki ugodni dogadjaji, više gnjavatorski.
Živim u reprizi.
Svaki dan neki isti poslovi, da ne pričam o pranju sudova, spremanju kuće, kuhanju.
Radujem se životu, naravno, alternativa i nije nešto privlačna.
Problemima se definitivno ne smeškam. Više poludim i rešavam ih što pre, daleko im lepa kuća. Priznajem, smeškam se vodoinstalateru kad dodje posle dva meseca od poziva, iako sam ga u mislima već sto puta zadavila.Na šalteru sam više nego ljubazna sa onim šalterušama kojima je posebno uživanje još jedno papirče, a kad je sve to gotovo treba gurnuti papirče u kompjuter da drugi put mi bude lakše. Pazi, ona već zna da ću isti priblem ponovo rešavati iako je definitivno sve gotovo.
To što ja nekog volim, nije mi donelo ni jednu olakšicu u životu, dapače.
Možda je ljubav pokretač života, ali nikako da se zaljubim u perilicu za sudje i pokrenem je. Očito sam ja kriva.
Dobre su premijere, ali kad bih ih čekala šta bi radila u medjuvremenu??
Sve u svemu, volim moje reprize,sitne malene dogadjaje, daju mi draž i čar života.
