AnaM

Ajvar je jelo.
Stoji u tegli i servira se uz pečenje.
Ženski rod deli se na dobre domaćice, ajvaruše, i one koje ga ne znaju napraviti. Ne bih priznala da ne znam napraviti to crveno, pekmezasto, ljutkasto i priznajem vrlo ukusno čudo, ni slučajno. Onako, izdaleka, pitam kako se pravi i kompjuterski ubacujem podatke u mozak. Peče se paprika, ljušti i ukuva sa uljem dok ne nestane voda.
To je lako. Kupim ja tu papriku, ispečem malo nju, više svoje prste. Oljuštim sve crno, a bilo ga je poprilično i počnem kuhati. Sat, dva, tri, voda izvire iz one smese kao da je u šerpi gejzer. Prska okolo, zid liči na mural nekog slikara budućnosti. 7kg paprike se stislo taman za jednu majušnu teglicu.
Za ručak iznesem slavodobitno ajvar na sto. Probam jednu žličicu, paše uz pečenje. Tako, malo po malo, skoro svaki dan liznem tog ajvara. Susjeda mi negde posle Božića kaže da oni već sve pojeli, a ja se čudim, meni trajala do Uskrsa jedna tegla, a svaki dan jeli… Posle shvatim, ne pravi se tako ajvar.
Sad više ne pitam nego gledam.
Posle nekoliko godina rešim da se upišem u te ajvaruše. Prvo sam danima obilazila paprike, crvene, jedre, ravne.
Kupujem.
Pečem satima, smučio mi se život. Kažu mora se raditi s ljubavlju. Pokušavam se zaljubiti u paprike, napinjem iz petnih žila. Gledam ih zavodljivo kroz trepavice, osmehujem se, uvlačim stomak, a isturim prsa, zabacujem kosu, zavodim ih na sve načine. One me gledaju kao krava mrtvo tele, ne raguju, a i ja nikako da se zaljubim u tu gomilu crvenog užasa koja pravi haos u kuhinji.
Teram dalje.
Ma dostičiću vrhunac kulinarstva, napraviću ja tebe. Gledam ih neprijateljski. Nećeš milom, biće silom.
Sve to treba staviti poklopljeno u neku šerpetinu da prenoći. Naravno, nemam tako veliku, pa trpam u male, sve koje imam. Dva dana jedem suhu hranu ili iz zamrzivača.
Ono crvenio čudo se sleglo.
Sad ga cedim.
Ni za to nemam dovoljno sudova. Probala na vešalice od kaputa, spada paprika. Probala sa cediljkama za testeninu, čaj, male, proćiće zima dok se ocedi. U zlo doba ocedi se…
Kuhanje.
Što ću, kupim šerpetinu za kuhanje. Kuham, sat, dva, mešam, opet kuham, mešam kuham, mešam. Najzad gotovo.
Ponosno trpam u tegle i u špajz.
Kad smo počeli jesti, jedna tegla jedan dan… i ode zimnica dok si trepnuo.

Oznake: zimnica, ajvar

Počela je da dolazi kod mene u kasno proljeće.
Prvo poneki dan, a kasnije, sve više i više. Nisam ni primijetila da kako ljeto odmiče, sve češće mislim na nju. Otišla sam na more, jednom, drugi put, naljutila se.
Htjela sam da je odbacim, da je valjala ne bi se tako ponašala.
Došla je jesan. Od rane zore sam trčkarala oko nje. Mislila sam kako je privučem. Došla je.
Intezivno smo se družile.
Mislila sm da mi ne treba, da pretjerujem, ali potsvesno, znala sam da ne mogu nadjem drugu. Nisam htjela drugu, željela sam samo nju. Hoću da bude samo moja, neću zamjene.
Mogla sam joj naći zamjenu, lakše i jednostavnje, ali... Mora da je to neki atavizam u meni, hoću pravo, prirodno, neobojeno, bez dodataka koji garantuju izgled i trajnost.
Kad je jesan zavšila, odahnula sam
Tu je.
Doselila se kod mene. Dala sam joj sobu sa terasom.
Bunila se da je to najtoplija soba u stanu. Radijator je bio na zidu od kupaonice, drugi na zidu od kuhinje. Obje smo grdile arhitektu, ali što je tu je. Otvorila sam prozor, pa neka se luftira.
Ne znam što se počelo dogadja.
Neprimjetno je odlazila, malo po malo.
Nestajala je. Njezina sobica postaje sve veća.

Oznake: Sinki priča kredit, zimnica

Počela je dolaziti kod mene u kasno proljeće.
Prvo poneki dan, a kasnije, sve više i više. Nisam ni primijetila da kako ljeto odmiče, sve češće mislim na nju. Otišla sam na more, jednom, drugi put, naljutila se.
Htjela sam je odbaciti, da je valjala ne bi se tako ponašala.
Došla je jesen. Od rane zore sam trčkarala oko nje. Mislila sam kako je privući??
Došla je.
Intezivno smo se družile. Malo mi je išla I na nerve svojim zahtjevima.
Želila sam da mi ne treba, da pretjerujem, ali potsvesno, znala sam da ne mogu da nadjem drugu. Nisam htjela drugu, željela sam samo nju. Hoću samo moju, neću zamjene.
Kad je jesan zavšila, odahnula sam
Tu je.
Doselila se kod mene.
Dala sam joj sobu s balkonom. Glupo, ali soba je za nju spremna godinama.
Bunila se da je to najtoplija soba u stanu. Radijator je bio na zidu od kupaonice, drugi na zidu od kuhinje. Obje smo grdile arhitektu, ali što je tu je. Otvorila sam prozor, pa neka se luftira.
Ne znam što se počelo dogadjati.
Neprimjetno je odlazila, malo po malo.
Nestajala je.
Njezina sobica postaje sve veća.
Volim naša večernja druženja kad sjednem u fotelju, podignem noge na kauč, nešto grickam i čitam ili gledam TV.
Tu sam je izgleda i izgubila . Nekako je utanjila, a ja se raširila.
Sve manje je zimnice koju sam kao vjeverica skupljala ...Htjela ili ne, poslušaću savjete iz novina i zamjeniti je za onu iz tvornica, veštačku, punu konzervansa. Daj, što daš.

Oznake: Sinki priča, zimnica