Nekad sam u kazalište išla autom. Lepo ga parkiram negde u blizini i posle pretstave komotno odem kući. Nije me briga da li je kasno ili rano, imam li pratioca do kuće ili nemam.
Nema šanse da sad nadjem mesto za parking u garaži, još manje na ulici. Kud ću, šta ću, idem javnim prevozom.
Sve je dobro prošlo na polasku, prosečna pretstava (ono u stilu i u najgoroj pretstavi možeš nešto videti i naučiti) i sad povratak kući. Auto se baškari u toploj garažici, a ja, kao siroče, guram se po autobusima. Iskočih iz autobusa kao gazela, priznajem, malo trapavija gazela i krenem stazicom do kuće.
(U zadnje vreme me nešto uhvatilo da gledam filmove strave i užasa, kriminalne, i sve tako neke ratoborne. Pola filma prežmirim na jedno oko, a drugu polvinu na oba. Posle trčim u krevet i pokrijem se poplunom po glavi.)
Vetrovito što bi prognoza kazala, lahor sa mogućnošću prelaska u jači vetar, do orkanskog. Onda lupe neku kilometražu vetra što većini ništa ne znači. Ne znam kako oni to mere. Probala sam metrom od šivanja i ništa mi nije uspelo. Kiša povremena do pljuska, a Mesec će biti pun ili prazan, nisam sigurna.
Zrihtala se ja u skladu sa prognozom i naravno, nisam mogla ići u tenisicama, nego u cipelicama na pete. Sa ovim cipelama ne mogu ići onim planinskim korakom od pola metra nego vrc vrc. Kako vrcnem levo, zanjše se telo desno zbog ravnoteže. To može biti jako sexi ako imaš 18 godina, za svaku stariju godinu preti ti opasnost, od uvrtanja skočnog zgloba, pa do iščašenja kukova. Srećom se majka priroda pobrinula pa sve to zavila u salce i ako i tresnem biće kao da sam sela na jastuk.
Plivam tako kroz zrak, sva opijena doživljajima sa pretstave kad… tap… tap… koraci iza mene. Pogledam onako ispod oka, ne bih se okrenula ni slučajno.
Nema nikoga.
Kako krenem brže tap tap, idu iza mene brže.
Kao zastanem,kao nešto tražim po džepovima, stane i on, ona (sad nisi siguran ni za jedan pol, rodna ravnopravnost).
Ništa.
Opet ja vrc vrc, a trudim se da hodam više kao slon nego kao manekenka, ne vredi. Tap tap…
Stisnuh petlju, srcu šapnuh sad ili nikada stisni se, i frrrr…
Trčim ja, trči ta spodoba sve brže i brže. Dahćem kao parnjača lokomotiva, a ono čudo iza mene ne dahće. Utreniran manijak, očito. Hukćem kao žena koja je prošla kurs za porodjaj pa duva li duva. Dete ne izlete, ali ja uzletih uz stepenice i legoh na zvonce….
Inače idem liftom do prvog kata.
Sad će da vidi svog Boška Boškovića mislim si ja.
I kako stadoh, stade i baksuz, to jest prestade da lupa gumbić sa mantila o gumbić na torbici, onoj lepoj, svečanoj…
Savet za danas:
Nasmeši se nekome i uljepšaj i njemu i sebi ovaj kišni dan…
