Marketing
Tajni obožavalac...
Volim one mišićave, visoke, pametne, muškarce od kojih ti zastaje dah, na koje se možeš da se osloniš u teškim situacijama, ali i naći rame za plakanje. Želela bi da taj On, zapeva serenadu, pa makar me i blamirao u soliteru, da donese cvet i kad nije stogodišnjica našeg prvog poljupca i da se sam seti onog što me raduje, a to nikako nije fudbalsko prvenstvo u nekoj Nedodjiji, niti bilo kakvo lupkanje loptica.
Volim, ko ne voli??
Tražim, ko ne traži??
Nalazim?? To već malo teže.
Nije da nema, ima, ali ti obično traže neku tupavu plavušicu koja trepće napućenih ustašca, moli za pomoć u svakoj prilici i tragediju slomljenog nokta može samo On da reši. Nije da nisam plava, ali tu prestaje i svaka sličnost sa idealnom ženskicom.
I onda jednog jutra čujem kuckanje na moj prozor. Onako, laganica, znaćajno, udar, pa tišina, pa opet lagani udar.
On.
Dodje mi neka milina oko srca, glupavi osmeh od uha do uha.
On.
Znala sam, uvek sam znala da će kucnuti na prozor. Živim u soliteru, ali nije na osmom spratu, za viteza je i konj dovoljan da se približi mom carstvu.
Opet kuc kuc
Nemam drugu sliku vrapca, otišli svi u selo kod koka, bolja tamo hrana...
Dižem se iz fotelje u kojoj sam zavaljena po milioniti put gledala scenu nekog sladunjavog filma. Primičem se prozoru onako zavodljivo, kao one štrkljave manekenke što pletu nogama. U sekundi mi proleti misao da niko tako ne hoda, ali mora da je zavodljivo i nastavljam ti glupim koracima izvijajući kukovima ka prozoru. Usne sam namestila zamamno kao na naslovnici časopisa, onako poluotvorene kao da si zinula, pa zaboravila da ih zatvoriš. To je valjda sexi. Jednom rukom dižem bujnu plavu kosu koju ću da pustim da mi pada niz ledja kad se približim prostoru. Hvatam samo čuperak od 5cm, jer je ta bujnost kose u nekom časopisu, a ne na mojoj glavi. Smaragdno zelene oči zatvaram da bi gledala kroz trepavice. Neko mi reče da na to padaju kao muva na med, ne na ono što ste pomislili. I smaragd je pomalo žućkast, ali nećemo da tražimo dlaku u jajetu.
Smargdne oči, plava kosa, lelujav hod, usne poluotvorene. Osvojiću ga i nagraditi što se penje po soliteru sa gitarom..
Tras Bum
Onako zatvorenih očiju, isprepletenih nogu, uzbudjena, zaboravih da sam premestila fotelje i kauč, i sapletoh se preko stolice. Zavodnička usta se namestiše kao u soma kad ga izbace na obalu, vaza sa cvećem, srećom bez previše vode, otkotrlja se po tepihu i zaustavi pred stočićem sa televizorom. Na ekranu samo nešto štucnu i nestade slika. Druga vaza mi pade na glavu.
Viteže, ah, viteže, pomagaj, kličem ja onako polivena vodom, upetljana u zavesu bespomoćna kako prava ženska i treba da bude.
Oči nam se sretoše, pogleda me sa visine svog položaja, odmahnu glavom, i odleprša na drvo pod prozorom. Moja nada, moj vitez, moja ljubav, beše jedan mali vrabac koji je u roletni obnavljao svoje prošlogodišnje gnezdo. Ja vapijući sa poda, podigoh ruke, uhvatih se za ostatke zavese, začu se šiiiiiik, pa zastoj, šiiiiik, i zavesa se otkači zaleprša u stilu duha iz nekog vampirskog filma…
Post je objavljen 06.04.2018. u 08:22 sati.