AnaM

Susret…
Posle toliko vremena ponovo smo se sreli.
Zaboravila sam da postojiš. Naš prvi susret je bio bolan. Imao si prednost, znao si šta me čeka sa tobom. Naivna, više šašava, verovala sam ti. Nisam prepoznala tvoj izveštačen osmeh. Za tvoje laži, mislila sam da su istina.
Sećam se… Našminkana, vesela, puna priča došla sam kod tebe. Pustio si me da brbljam, a onda ponudio neku glupu stolicu. Ličila je na moju, kožnu, kompjutersku, ali bila je udobnija, mogao si je pomerati po volji.
-Zašto si se šminklala? Ne treba ti to.
Marmicom si obrisao vešto stavljen ruž. Blede usne su mi podrhtavale
-Nije to ništa, videćeš. Čega se plašiš?? To ne boli.
-Tebe se plašim idiote, što me maltretiraš. Nećeš ti mene više videti - nisam rekla, ali pomislila sam.
Zgrčila sam se u strahu. Sve bliže i bliže je meni, već osećam da me dotiče, jeknula sam kad je ušao. Na čelu mu graške znoja, a tek meni. Izdižem se, propinjem, kao konj koji preskače prepone. Boli…
Hoću da mu viknem da stane, da ne mogu više, hoću da vratim vreme, da sam ko zna gde. Ćutim, drhtim, molim se da što pre završi i da me ostavi na miru.
-Budi dobra, još samo malo.
Neću da budem dobra, hoću da odem, neću više da ga vidim, tako je grub. Bol me para, suze se razlivaju obrazima, gledam ga bolećivo.
-Gotovo je, idi
Nećeš ti mene skoro videti, manijače, pobegoh na vrata.
Vreme teče, začas godine prođoše i…
To vražije i.
Morali smo se opet sresti.
Njegove laži, izveštačen osmeh, ne pali to više. Sad mi traži i novac. Na što mu ja ličim??
-Promenio sam se videćeš, biće ti ugodno, poželećeš da dođeš ponovo.
-Da, da, upisan si u mojoj svesci noćnih mora.
Još ima onaj nestašni pramen, sada prosed, još ima onu antipatičnu stolicu, osmeh, ali priče su mu strašnije.
-Nisi dolazila kod mene. Govorio sam ti da hoću redovno da te viđem. Videćeš sad svog Boška Boškovića kad te se dočepam.
-Ne volim te, i ne želim nikad da te vidim.
-Hoćeš, hoćeš…
-E, baš neću, nek’ te vrag nosi – naravno u mislima samo.
I jučer, i danas, i sutra dolazim mu. Da imam 32 života u svaki bi se on natandrmoljio.
I što je najgore, ne bi valjalo da mu ne dođem. Pogađate, to je samo moj zubar… Ne mogu da jedem, ma ni da zinem od one igletine koju mi je zabo u usta. O pričanju i da ne govorim, ali čim pozove, jurim mu.
Toliko o ženskom NE.

Oznake: Sinki priča