Zagonetka
Dve smo, možete li pogoditi ko, šta, smo??
1. Na meni je jedna boja, uglavnom. Menja se mojim starenjem
Ne diraj me za svoje dobro
Ljudi me ne vole blizu sebe
Purica me svojom ogromnom ljubavi uništava
Mrštiš se kad me vidiš i sklanjaš svoju decu od mene
Možda zadam bol, ali mogu i zdravlje
Činim ti dobro, a ne voliš me, čak i uništavaš
Kao žena sam, iako obična mogu ti naneti bol
Pesnici me ne pominju
2. Na meni su sve najlepše boje, sem plave. Slikar bi rekao, varaš se, neko oko te vidi plavu.
Diraj me, ali na svoj rizik. Nismo sve iste
Većina ljudi, naročito žene, me obožavaju.
Purici sam interesantna samo dok sam jako, jako mlada.
Smešiš se kad me vidiš, ali svojoj deci me oprezno primičeš
Možda zadam bol, ali mogu i lepotu.
Činim ti dobro, neguješ me, čak i gajiš. Neki ljudi me jedu kao poslasticu
Kao žena sam, lepotica, mogu ti naneti bol
Pesnicima sam muza
Možete li pogoditi o kome, čemu se radi??
Skoro sigurno niste videli broj 1. danas, naročito ako ste ostali u većem gradu.
Skoro sigurno ste videli broj 2 danas, ili ćete videti ako umete da gledate.
Pomoć
Većina blogerki je broj 2.
Većina blogera bi da bude broj 1. ali su broj 2.
One kao broj 1. se više primete na blogu, ali ih ima manje…ma ne, nema ih uopšte...
Post je nastao kao ideja na komentar shadow-of-soul kod mene.
Ne očekujte slike orginal, nisam imala fotoaparat. Na netu možete sami pogledati.
Davno je to bilo kad sam umesto na prvomajski uranak krenula sa društvom, autobusom na trodnevni izlet u Istanbul. Nekad je to bilo malo drugačije, klaj klaj busom celu noć, i još malo duže, pa dve granice, išlo se preko Bugarske. Spavam snom pravednika, i drmnu me neko iz sna
-Koliko para nosiš??
Kao svaka poštena ženska odgovorim u paru. Ijaaaooo, nije trebalo, to je bio carinarnik koji mi je oduzeo pare, ali pošto sam prijavila, vratiće mi na povratku. Vratili, ali pola uzeli što su čuvali. Mora da su ih čuvali na Mesecu, a do tamo skup prevoz. Elem, u inostranstvu bez prebijene pare, o devizama i da ne pričam. To se pokazalo kao odlično, jer su me svi hranili, kupovali mi darove da se ne vratim bez ičega i izvodili navečer.
Zov prirode ili da napudram nos, kako filmske dive pristojno to kažu, natera me odmah po dolasku u Tursku u restoran. Izadjem i čudim se.
-Jedva sam oprala ruke, česma (pipa) je skroz dole na podu
Svi mi se smiju. Vidim nešto sam zabrljala, ali što?? Kasnije u hotelu u svakom kupatilu ima ta česmica dole 30 cm od poda…
Sudar istoka i zapada me je impresionirao, naročito što sam pored onih Turkinja koje su za razliku od ovih u serijama, crnke, male, debeliškaste, pa sam se osećala kao super zgodna cura, mršavica plava pa dugačka. Sudar starog i novog. Po mom ukusu bi bilo bolje da se manje sudaraju, ali, dobro…
Vode za piti je na moje zaprepaštenje bilo samo u bocama koje moraš kupovati. Do tada sam znala da se kupuju sokovi, vina, piva, ali voda… No, sad je tako i kod nas, dobro da sam uvežbala na vreme.
Ženskicama se najviše dopala kapali čaršija, meni radnje sa kožom. Dobro da nisam imala novaca. Dobre domaćice su otišle na pijacu začina, kupovale do iznemoglosti, i naravno to sve začinile muževima na povratku.
Jači pol je izjavio, manje više, da su sve znamenitosti videli. Dremali u hotelskim sobama, a navečer se razbudili…
Pogadjate kako.
Šta je to tako naročito kad ja pogledam ženska hoda tamo vamo. Pa što??
Istanbul je grad koji bih volela opet posetiti, a ko ne bi.
Klacka se autobus.
Udarila vrućina .
Napolju +26, a u njemu +30 i neki broj, tek da ne padneš u nesvest. Ima klimu, nije da nema, ali ne uključuje se dok ne dodje leto. Sigurno radi po kalendaru, pa temperatura i nije bitna. Mora biti da je to najnoviji krik vriskova. Za sad vrište samo putnici. Šofer na dreku odgovara monotonim glasom
-Kome se ne dopada nek’ ide taxijem.
Pravo kaže čovek, imao si izbor, izabrao si.
Stanica
Putnici izlaze, zatvaraju se vrata i panični glas
-Majstore otvaraj.
Izlete žena i taman da „majstor“ zatvori vrata, prolete kroz njih i muški putnik. Na stanici zastoj i odvija se priča. Onaj čovek zgrabi ženu za majicu, poče da je udara. Ona se okrete tresnu mu pljusku…
I tad je počelo.
Da je boks, bili bi ista kategorija. Udara on nju, očito nije čuo ni za Istambul, a ne za konvenciju. Udara on, sram ga bilo, sirota žena. Okolina, putnici i čekači prevoza se ne mešaju. Neki i navijaju
-Udri je. Pokaži da si muško.
Slika sa neta...
To pokazivanje muškosti ima mnogo lepši način, ali ne verujem da su na taj mislili.
Ona ženskica ima ove moderne nalepljene nokte, pa kad se okomi na njegove obraze, krvave suze linuše. Šutira ga nogama u ono mesto što je nezgodno kad se pesnicom grune, a vrlo zgodno za druge namere. Ni on ne odustaje. Samo šofer mog autobusa bi da krene. Sada se setio kad je najlepše.
Na zemlji ostade onaj čovek. Žena pobednički podiže ruke.
Masa navijača je izvadila mobitele da snima kako ona stavlja nogu na njega i u stilu Tarcana urliče.
Ništa.
Koja li mu je to konvencija ne znam. Šofer dade gas…i ostadosmo bez odgovora na pitanje, dokle će nas ti muškići zlostavljati??
Primitivka gostuje danas kod mece
Prvo da raspravimo što je to gostovanje??
Kad razmislim, to su oni koji su popljuvali sve redom onda, a zna se kad. Posle se neki jesu, neki nisu pokajali, ali većina podvila rep i došla zna se gde. Neće kod mene gostovati pljuvači, misli meca. Misli, ali badava, novac vrti gde burgija neće. Ovde nije bio novac u pitanju nego tajni lik učantravanje kao primitivka. Aha, sad ću tajno doći na blog.
Šipak.
Izbrisala sam mecu, a ova tajanstvena se nije htela pojaviti. Panično sam bockala, molila i preklinjala komp da mi vrati mecu…i uspela. Nema tajnog bloga, samo gostovanje
Hajde ti primitivka, zini, da te vidim. Nisi pevačica, ne moraš pevati, a nisi ni političar ne moraš obećavati.
slika sa neta
Doživljaji primitivke
Krenula primitivka u ranu zoru, pre nego je sunce izašlo iz smoga, a ona prostača sa petog kata ostavila vrata lifta otvorena da ne čeka kad se vrati iz pekare. Može joj se kava ohladiti.
Gde će primitivka nego u snabdevanje. Ide, ide, onako onim odlučnim, primitivnim korakom, kao da svet osvojila.
U sebi sve misli ja sam moderna žena, moderna žena, neću biti primitivka. I ritam koraka podesila toj rečenici. Da bi utisak moderne ženskice bio veći drži mobitel važno u ruci, i kao priča sa nekim, a oko vrata mesto ogrlice stavila žice , kao sluša glazbu.
Nije meni lako, osećam da sam primitivka iako nemam bele čarape i luk tamo zaboden. Vrti onaj primitivizam, hoće da pukne.
U susret mi ide mama sa sinčićem od jedno šest, sedam godina. Gledam ja svoja posla, jer sad ako pogledaš negde krivo, odmah te proglase za nemoralca, manijaka ili najblaže dodele ti titulu, ne razumeš ti dete. Ne gledam mališu, ali gleda on mene.
Kao svaka primitivka, umesto u trapericama, meni vruće pa obukla suknju… Šta ima da mi bude vruće na +26, pitam se sad, ali kasno.
Malac dodje do mene, podiže mi suknju u zrak i pištoljem nacilja, zna se gde. Da li da mu dam pljusku, ili da spuštam suknju. Suknja je pobedila, a malac, da se razume, nisam napisala mulac, poprska me od struka naniže. Izgledam k’o popišana. Sretan malac prodere se.
-Ti nosiš bele gaće, video sam te.
Duboko sam udahnula, zinula da se proderem na derište, neodgojeno, nego šta je drugo, kad ti mama procvrkuta.
-Dopali ste se mom sinčiću. Tako reagira kad mu se neka teta svidja.
Glupo se nasmeših i poštujući sve konvencije napisane, nepisane, planirane i tandrmoljaste, nastavih svoj primitivni život, a ruka me baš zasvrbila…
Aleksis i Albi
Maci se dopalo ime Aleksis koje joj je dao kum VladKrvoglad. I odmah joj krenulo.
Aleksis je dobila vrlo primamljivu ponudu za put u inozemstvo. Nije daleko, Frankfurt. Pozvana je da se zajedno sa Albijem preseli i da se bace na proizvodnju angorskih potomaka za izložbu. Zgranula sam se na tu perveznu ponudu, a Albi je samo zamjaukao i tri dana nije dolazio kući. Mora da je frktao
- Ljudi, oni će meni komandovati kad ću i sa kime ću…
Druga ponuda je bila iz jedne malo severnije zemlje. Albi nije pozvan, a Aleksis će dobiti sve što poželi, samo neka dodje. Uslov je bio, sitan po mišljenju pozivara. Treba da se odrekne nekih svojih ženskih atributa. Mora da je Aleksis povukla na mene, jer na sam pomen operacije za bolji i duži život pobegla je na tavan i nije se dala dole ni kad se u zdelici našla iseckana jetra.
Treća ponuda je na prvi pogled bila simpatična, tužna, zavisi kako ko gleda. Curica od nepune tri godine ušetala u dvorište, počela vući Aleksis i vikati da je to njena Ava. Ava je pas koji se izgubio, neki bratić od Jina. Pokušali smo objasniti da je Aleksis mačka, a ne pas.
Nije vredilo.
Čak je i Aleksis zamjaukala da se ne oseća kao pas.
Ništa.
Roditelji su svojoj nežnoj jedinici sve priuštili, pa su hteli i Avu kao psa. Ustrajno su tvrdili da mačka ne zna, kad tako izgleda, iznutra je pas.Bolje će joj biti kod njih, to jest u štenari.
Ne znam šta će na kraju biti.
Velika je to odluka.
Albi kao otac, neće da se meša.
Kaže opasno je ogrepsti svoje dete, mogu te u zatvor strpati.
Susret… Možda se dogodilo meni, možda nekome drugome, ali moglo je i meni.
Ko zna…
Landaram jutros, gvirkam na sve strane, a u sebi ljuta što tu gomilu novca nosim na poštu za papiriće koje će mi tamo cepnuti i vratiti komadić za ladicu. Videla sam tako zgodne cipele u izlogu, možda nešto i ne platim od računa. Ne treba preterivati.
Struja, grijanje, kablovska, telefon… Trošio ne trošio, moraš im dati novac. Samo da se i ostali ne dosete tome, pa na ulazu u samoposluge traže da platiš mesečnu članarinu, u kafiću polog za kavicu, a u cvećari akotanciju na cveće koje kupuješ tokom godine…
Uzeše mi sve pare, odleteše moje cipeliše za drugi mesec, i još nije htela ni kusur da mi vrati. Nema kaže sitno.
Uf… puf… ne prilazite mi sa upaljenom šibicom (za mladje, to je ono drvce sa kojim se nekad palio plin i cigarete)
Dok ptičice cvrkuću, travica se zeleni (što ne napraviše stazu kroz park nego moram zaobilaziti), magnolija se pravi važna svojom lepotom, a neka šljiva neplanirano izrasla pa se rascvetala. Lepota, neću više da budem tužna, novac nije važan bar tako moraš reći da te ne proglase za materjalistu. Ljubav samo ljubav pevuckam u sebi (na glas ne smem misliće da sam postala hapla hu)
Tras bum!
Udari neko u moja kolica za snabdevanje, pa ih povuče. E, nećeš, kupila sam mleč i ikru za čorbu (jedino što jedem od rečnih riba). Vuče on, vučem ja. Nisam badava bila na selu celi tjedan i fiskulturisala. Odustade on od ikre, ali sad traži pare
-Daj novac, udariću te.
Odmah sam shvatila da je neki primitivac koji ne prati zakone i ne zna da je zabranjeno udariti ženskicu. Ranije dok nije bilo zakona, sigurno je moglo, ne znam. Traži on novac u mom novčaniku koji grčevitio držim.
-Traži, traži, ne mogu ni ja naći…
Tresnu onaj novčanik 10metara dalje, pogleda na vrat ne bi li mi otkinuo ogrlicu. Šipak, znam za jadac, nema zlata na meni, možda imam zlatno srce i osmeh, ali od toga se neće ovajditi.
Pobeže on, sakupi se narod, a meni došlo čisto neugodno.
Koji je to blam.
Sram me bilo.
Sve dadoh za račune, ni za poštenog lopova nije ostalo.
Skromnost…
Skromnost je vrlina. Narcisoidnost nije na ceni.
U mom slučaju, to je glupost. Ruku na srce, bez lažne skromnosti, što mogu kad sam lep, pametan potentan… pitajte bilo koju puricu, a možete i poneku koku.
Volim one mišićave, visoke, pametne, muškarce od kojih ti zastaje dah, na koje se možeš da se osloniš u teškim situacijama, ali i naći rame za plakanje. Želela bi da taj On, zapeva serenadu, pa makar me i blamirao u soliteru, da donese cvet i kad nije stogodišnjica našeg prvog poljupca i da se sam seti onog što me raduje, a to nikako nije fudbalsko prvenstvo u nekoj Nedodjiji, niti bilo kakvo lupkanje loptica.
Volim, ko ne voli??
Tražim, ko ne traži??
Nalazim?? To već malo teže.
Nije da nema, ima, ali ti obično traže neku tupavu plavušicu koja trepće napućenih ustašca, moli za pomoć u svakoj prilici i tragediju slomljenog nokta može samo On da reši. Nije da nisam plava, ali tu prestaje i svaka sličnost sa idealnom ženskicom.
I onda jednog jutra čujem kuckanje na moj prozor. Onako, laganica, znaćajno, udar, pa tišina, pa opet lagani udar.
On.
Dodje mi neka milina oko srca, glupavi osmeh od uha do uha.
On.
Znala sam, uvek sam znala da će kucnuti na prozor. Živim u soliteru, ali nije na osmom spratu, za viteza je i konj dovoljan da se približi mom carstvu.
Opet kuc kuc
Nemam drugu sliku vrapca, otišli svi u selo kod koka, bolja tamo hrana...
Dižem se iz fotelje u kojoj sam zavaljena po milioniti put gledala scenu nekog sladunjavog filma. Primičem se prozoru onako zavodljivo, kao one štrkljave manekenke što pletu nogama. U sekundi mi proleti misao da niko tako ne hoda, ali mora da je zavodljivo i nastavljam ti glupim koracima izvijajući kukovima ka prozoru. Usne sam namestila zamamno kao na naslovnici časopisa, onako poluotvorene kao da si zinula, pa zaboravila da ih zatvoriš. To je valjda sexi. Jednom rukom dižem bujnu plavu kosu koju ću da pustim da mi pada niz ledja kad se približim prostoru. Hvatam samo čuperak od 5cm, jer je ta bujnost kose u nekom časopisu, a ne na mojoj glavi. Smaragdno zelene oči zatvaram da bi gledala kroz trepavice. Neko mi reče da na to padaju kao muva na med, ne na ono što ste pomislili. I smaragd je pomalo žućkast, ali nećemo da tražimo dlaku u jajetu.
Smargdne oči, plava kosa, lelujav hod, usne poluotvorene. Osvojiću ga i nagraditi što se penje po soliteru sa gitarom..
Tras Bum
Onako zatvorenih očiju, isprepletenih nogu, uzbudjena, zaboravih da sam premestila fotelje i kauč, i sapletoh se preko stolice. Zavodnička usta se namestiše kao u soma kad ga izbace na obalu, vaza sa cvećem, srećom bez previše vode, otkotrlja se po tepihu i zaustavi pred stočićem sa televizorom. Na ekranu samo nešto štucnu i nestade slika. Druga vaza mi pade na glavu.
Viteže, ah, viteže, pomagaj, kličem ja onako polivena vodom, upetljana u zavesu bespomoćna kako prava ženska i treba da bude.
Oči nam se sretoše, pogleda me sa visine svog položaja, odmahnu glavom, i odleprša na drvo pod prozorom. Moja nada, moj vitez, moja ljubav, beše jedan mali vrabac koji je u roletni obnavljao svoje prošlogodišnje gnezdo. Ja vapijući sa poda, podigoh ruke, uhvatih se za ostatke zavese, začu se šiiiiiik, pa zastoj, šiiiiik, i zavesa se otkači zaleprša u stilu duha iz nekog vampirskog filma…
Mesto, molim…
Veza selo grad dvadesetak kilometara je automobilom oko sat vremena.
Ako žurim, autobus je pola sata.
Kod muških šofera je obratno, ali to je zato što njima sama kola iz prvog poteza izlaze iz garaže. Kad ja krenem, automobil se sa svima pozdravlja, pa se vraćamo gore, dole, malo levo, još malo, op, stop. Onda ja izlazim da proverim dokle smo se pomakle. Nezgodne susede imam. Meni za inat kupili neka skupa kola pa ako tresnem u njih otplaćivaću celi život njihove popravke.
I tako krenem busom u selo. Taj autobus prolazi pored svih bolnica u gradu, pa je uvek krcat. Naravno, ne voze se u bolnice mladi, zdravi, sportaši, pa je sesti pravi podvig i bolesnim. Onda idu razno razni sedači, uglavno oni koji imaju pametne telefone u glupim rukama pa ih ne znaju staviti negde nego celo vreme pipkaju i bulje u njih, valjda su skupi pa da im ih ne ukradu.
Stojim, a rado bih sela, kad gleda me neki šarmantan gospodin, tamne oči, bradica, ruke onako muške, tesan pulover pa preko jeans prsluk. Do tenisica nisam ni stigla. Ima sve baš, baš, tek kad se okrenu… Uf što ovi muški znaju biti zgodni u aprilu (travanj za neupućene). Gledam ga i mislim, ako mi ponudi da sednem na njegovo mesto, tresnu ću ga torbom pa neka mi to bude zadnje u životu. On meni, da sam ja nikakva i da mi treba mesto. Svadjam se nemuštim jezikom, kad bezobraznik ustaje smešeći se. Možda izlazi, nadam se.
U životu žene postoji trenutak kad daje svoje mesto drugima, vrlo je kratak, do trenutka kad joj mladi ustupaju mesto.
Tako i ja, sela bih, nije da ne bi, ali izmedju solucije stolice u busu i biti mlada, radje se opredeljujem za ovu drugu.
Onaj bezobraznik ne izlazi nego mi se smeši i ustaje. Zadavila bih ga, pa i nije tako zgodan, dapače, nikakav je.
-Oprostite gospodjo (ključam), samo malo se pomaknite prema prozoru da ova žena sa detetom sedne.
Sunce sija, vetar, ćarlija, dan je prekrasan, čovek je stvarno zgodan, a ja se smeškam i može se letiti bez krila, zar ne??
