Marketing
Mesto, molim…
Mesto, molim…
Veza selo grad dvadesetak kilometara je automobilom oko sat vremena.
Ako žurim, autobus je pola sata.
Kod muških šofera je obratno, ali to je zato što njima sama kola iz prvog poteza izlaze iz garaže. Kad ja krenem, automobil se sa svima pozdravlja, pa se vraćamo gore, dole, malo levo, još malo, op, stop. Onda ja izlazim da proverim dokle smo se pomakle. Nezgodne susede imam. Meni za inat kupili neka skupa kola pa ako tresnem u njih otplaćivaću celi život njihove popravke.
I tako krenem busom u selo. Taj autobus prolazi pored svih bolnica u gradu, pa je uvek krcat. Naravno, ne voze se u bolnice mladi, zdravi, sportaši, pa je sesti pravi podvig i bolesnim. Onda idu razno razni sedači, uglavno oni koji imaju pametne telefone u glupim rukama pa ih ne znaju staviti negde nego celo vreme pipkaju i bulje u njih, valjda su skupi pa da im ih ne ukradu.
Stojim, a rado bih sela, kad gleda me neki šarmantan gospodin, tamne oči, bradica, ruke onako muške, tesan pulover pa preko jeans prsluk. Do tenisica nisam ni stigla. Ima sve baš, baš, tek kad se okrenu… Uf što ovi muški znaju biti zgodni u aprilu (travanj za neupućene). Gledam ga i mislim, ako mi ponudi da sednem na njegovo mesto, tresnu ću ga torbom pa neka mi to bude zadnje u životu. On meni, da sam ja nikakva i da mi treba mesto. Svadjam se nemuštim jezikom, kad bezobraznik ustaje smešeći se. Možda izlazi, nadam se.
U životu žene postoji trenutak kad daje svoje mesto drugima, vrlo je kratak, do trenutka kad joj mladi ustupaju mesto.
Tako i ja, sela bih, nije da ne bi, ali izmedju solucije stolice u busu i biti mlada, radje se opredeljujem za ovu drugu.
Onaj bezobraznik ne izlazi nego mi se smeši i ustaje. Zadavila bih ga, pa i nije tako zgodan, dapače, nikakav je.
-Oprostite gospodjo (ključam), samo malo se pomaknite prema prozoru da ova žena sa detetom sedne.
Sunce sija, vetar, ćarlija, dan je prekrasan, čovek je stvarno zgodan, a ja se smeškam i može se letiti bez krila, zar ne??
Post je objavljen 05.04.2018. u 11:20 sati.