Nije post.
Ovo sam htela da uguram u odgovore na anketu.
Neće da uđe... Nešto se uskopečilo.
U 24 satnoj izolaciji, u stanu sam.
Sedim gledam u frižider i ne znam da li da čuvam zalihe ili sve pojedem i ne razmišljam kako kuhati bez soli, ili jesti bez kruha. Najvažnije je jesti??
Dogodila se čudna stvar. Sve knjige koje sam volila su nestale, a na njihovo mesto došli neki dosadnjakovići. Te pate zbog ljubavi, te voli-ne voli , te kapljica rose sliva se tri stranice sa lista koji plače zbog pobune buha na Himalajima. Svaka čast piscu, neka je i klasik, ali glupo.
Prvo sam trčala kroz kuću sa krpom za prašinu kojom sam mislila spasiti svet od pandemije..
Uživala sam u klasičnoj muzici koju je slušao nepoznati, novi sused, pet dana, a onda mi je došlo da i pikolo koji pišti i ovu violinetinu koja zavija kao mačak u februaru, pridavim.
Najvažnije je da vežbam. Kako je olimpijada odgođena, ima nade za mene. Vežbam kao i Johnny Weissmuller, predomišljam se dva dana, pa trčkaram deset minuta po traci. Ako je on postao Tarcan, i osvojio silne olimpijske medalje, ja ću bar Čita. Ne trudite se vi koji ne znate ko je to. Sad smo okruženi retko sa Tarcanima, većinom srećemo Čite.
Iskreno!!
24, totalna izolacija?? Spremam se možda, možda, ne ove nedelje, možda one druge u 4 ujutro iskoristiti svoje pravo i nešto kupiti. Nije mi do hrane, do ljudi, živih mi je.
Iskreno??
Nisam sama, blog je tu. Uhvatila sam se za njega kao za slamko, ne vidim da li brod tone dok je blog i ljudi koji su jaki, bore se daju mi volje.
Hvala blogu što postoji, postao mi je važniji svih.
Nigde nikoga nema, a on me verno čeka da i trpi sve moje glopave postove. Znam, nada se da će ovo skoro proći i da ću se uozbiljiti. Proći hoće, a za ozbiljnost ne garantujem
Hrabro, blogeri.
Kriza meco, kriza…
Kriza, potamanila si čokoladu... nema više... jaka si ti kao i vlas trave na vetru… po kojoj klizi kapljica vode i kliziće još dosta dugo. Vi ste mi sve!
Budite vi meni zdravi, veseli i debeli…