Čuveni dvorac, osnovao ga je, ko bi drugi nego, Karlo IV u XIV veku da sačuva krune, relikvije i slične tandrmolje.
Dušu sam ispustila dok se nisam popela uz „malu„ uzbrdicu do dvorca.
Kako naš vodič nije znao strane jezike, mogli smo birati grupu kojom ćemo obilaziti dvorac. Na ponudi nije bio prevodioca „odsvakogjezikaponeka reč“ pa sam izabrala najšarmantnijeg. Ko uopšte sluša što oni pričaju.
Uveli moju grupu kroz neka srednjevekovna vrata i odmah zaključali.
Sobe tamne, ogromne, nameštaja skoro i nema, prozorčići kao na kući za lutke.
Gde su držali mobitele, krinoline, čuveni Bohemia kristal, moravska vina i najpoznatije pivo na svetu koje troše na litre, preciznije 160 litara po glavi stanovnika. Nisu objasnili zašto pivu sipaju na glavu.
Pređosmo u drugu sobu, opet nas zaključaše.
Slikanje zabranjeno. Zidine su mogle odoleti strašnim vojskama i još gorem oružju, ali hordama turista sa fotićima, teško.
Poče da me obliva hladan znoj, drhtim, a srce kao da je naišao mister Univerzum. Panično se setih bosanske pesme gde Mujo zamandali vrata, a ja kao Fata. Izbezumljeno, hoću van, ne puštaju. Klaustrofobija vrisnuh i tad nasta cirkus, proveravanje, ljubim ti mobitel, pustiše me napolje.
U stilu, daj što daš, obilazim zidine, kad stepenice. Više za fotografisanje, vrat da slomiš spuštajući se.
Čekam…čekam, nema moje grupe.
U stranoj zemlji, bez poznavanja jezika, samo putovnica od dokumenata, sa znanjem da si negde oko 20km od Praga, neponovljiv osećaj.
Pojaviše se oduševljeni.
Pravim se i ja sretna, ko zna u kojoj sam grupi bila. Prisluškujem što pričaju, pa da posle i ja to prepričavam. Opalih nekoliko fotki, kao ja u prvom planu pred dvorcem, tek da se vidi da sam bila.
Mogla sam lepo da sedim i pijuckam pivu, kavicu, štogod u nekoj od bezbroj kavana.
Nastaviće se…
Znam za vikend niko ne dolazi, ali da ne bude posle umišljena sam. blog tjednica sam.
Da li ste znali da su Česi izmislili šećer u kockama?? Posle dobrog pića ruke znaju drhtati, a šteta za šećer.