AnaM

Nasmejano, sunčano jutro.
Uzimam svoju torba-kolica i krećem u nabavke. Nedelja je, ali ipak malo ljudi na pijaci.
Kupujem krompir, konzerve ribe, još samo da svratim u apoteku.
Dugi red, ljudi na razdaljini 1m čekaju. Brzo izlaze. Sretstva za dezifenkciju nema. Sve je brzo rasprodato, jer po zakonu o zapaljivim materjama u koje spada alkohol, količine zaliha su minimalne.
Klaj klak stižem u stan. Telefon cvrči, komšinica pita da li ću je primiti.
-Dolazi, popićemo kafu.
-Ne, samo da donesem tortu ako jedeš iz poslastičarnice.
Glupo pitanje, tortu ne jedem samo iz kontajnera.
Ulazi sa alkoholnom maramicom seda, trač partija kratko traje, jer je ona malo panična oko novonastale situacije, pa juri sve sa alkoholom i maramicama kući. Da li da je poškropim asepsolom??
Ceo dan sedim za kompjuterom ili za ekranom televizora očekujući razvoj situacije.
Predviđa se nešto strašno, nije preki sud, ah da, zatvaranje granica, vojska na ulicama, zabrana kretanja i ko zna još šta.
Panično grabim jaknu i trčim u apoteku.
Zatvorena
U samoposlugu.
Zatvorena.
Panika dostiže kulminaciju, Zaboravljam da je nedelja.
Navečer slušam vesti ne baš prvi put u životu, ali…
Gotovo je, dobila sam skoro nanogicu, ni kriva ni dužna.
Deke i bake neka nađu nekog od 15, 16 godina da im kupi što mi je potrebno. Gde da nađem uslužnog tinejđera, ne kažu.