Oduševio me Karlov most.
Uvek je puno ljudi.
Neki sviraju, poneko šeta, gleda u reku.
Na ulazu su prodavači svega i svačega
Na samom mostu je ploča koju treba dodirnuti. Mnogi je i pomiluju i ispuni želju. Mora se precizno šapnuti, niko ne sme znati što se poželelo i nikome se ne sme reći do ispunjenja što si poželeo. Ne može biti želja koja bi nekoga povredila.
Nigde ne kažu koliko se čeka.
Turistički vodič nam je objasnio kako se poželi želja, ali me je toliko naplašio da sam cele noći sastavljala kako moram reći. Kralj Karlo neki put previše bukvalno shvati želju, pa nagrabusiš.
Sutradan na mostu sam došla do zaključka da je najveća glupost misliti su svi ljudi isti.
Amerikanci su pitali da li je u ponudi više želja ako je na kredit i da li treba depozit, Englezi su se konsultovali sa vodičem o sigurnosti u ostvarenje, Nemci su tražili da bude red koji mnogi nisu poštovali, Taljani nisu poštovali tajnu, na sav glas su uzvikivali ljubavne parole.
Meni se želja ispunila, kralj Karlo nije dobro shvatio, ispunio mi je bolje nego što sam mu tražila.
Sad imam prava ponovo dotaći ploču i nešto poželeti.
Lista želja mi se promenila, i nije više tako euforična.
Samo da dobro sastavim rečenice
Tehničke stvari ne vredi ni zamisliti, stalno se menjaju.
More?? Mislim na godišnji, a ono otopljavanje i more poplavi kuću.
Ili poželim gomilu para, inflacija, i cap ca rap gomila išta ne vredi.
I ljubav toliko izvikana je nezgodna za želju… Ko zna da li bi Karlo iz onog doba shvatio ovo doba. Čisto sumnjam.
Zdravlje?? To svi žele. Ranije se zdravlje podrazumevalo. Sada čijom zaslugom ili krivicom, ne bih ulazila u detalje.
Uf uf Karlo, na muke me stavljaš, kakvu želju da ti šapnem.
Ispratio nas je dečak koji sedi na zidu.
Ne, nije živ, samo skulptura dečaka...
Nastaviće se...još malo, ne brinite...