AnaM

Zna se u banje, planine i slične objekte ne idem...još sam mlada za banje, a za pentranje...
Ostaje jedina varijanta more.
Kakvim se gužvama nadaju, izgleda da će trebati broj za ulazak u more.
Kako živim u zemlji koja more ima samo leti kad svi postanu turisti ostaje mi prelaz preko granica..

Grčka se nudi najpovoljnije. Pametno su ćutali za vreme pandemije i nisu se hvalili sa brojem bolesnih. Nezgodno doći do nje. Ili 4 sata đupiti na aerodromu, pa onda gledaj kuda ćeš, ili ići u avanturu autom.
Crna gora već zatvorila granice, nešto se političari prepucavaju. Tamo se može ići samo u šestom mesecu. Posle im dosade turisti, pa samo motkom što ih ne teraju.
One destinacije sa privlačnim reklamama po kojima skaču gole ženske, ne dolaze u obzir, jer su najavili cunamije, orkane i druge sve moguće i nemoguće vazdušno-kišne zafrkancije.
Krk zove... Nije da neću, ali tek da napravim koju fotku pa okačim na blog... Ako mora, mora.

Momentalno najsigurnija mi je varijanta bašta i ruže. Ruže prolaze, voćke nešto i nisu rodile, a i što je rodilo vapi za kemijom...e nećeš je od mene dobiti.
Znači bazen, ljuljaška pod smokvu i tra lalalalala... Malo rotiljati, malo kafenisati...
Kad je bal neka je sa muzikom.

Posle premeštanja fotelja kauč, sledi premeštanje ruža ruža...
Padoh sa nogu koliko su razmažene, stalno nešto traže.
Trnova ružica uspavala princezu, pa se penje na terasu.

Crvene se plaše da ne napravim slatko od njih

Bele hoće kod susjede koja im preti makazama...

Naranđasta je usamljena jer nema drugaricu iste boje

. Ostale crvene se bore za primat i osvajanje prostora.
Ni ruže nisu što su nekad bile, skromne, mirisne, lepotice. One koje gvirkaju na ulicu ispružile bodlje, odbrane...

Što ih više gledam sve više mi liče na ljude.
Svaka misli da je najvažnija, naklepša, da se bez nje ne može...
Ne slute da su se ljubičasta i oranž, silikonke, to jest veštačke ruže, spremile za kontra revoluciju osvajanje simpatija...
Pozdrav svima iz ružičnjaka.
Pogodite gde je

Prvi 600metara nisam ni primetila, drugih sam već išla vrckavije, da mi je neki tip dobacio
-Gde to lepa dama tako rano šeta sama??
Htela sam mu reći po češnjak kao zaštitno sretstvo, ali sam se samo nasmešila.
Trećih 600 metara mi je bilo dosta i šetnje i nabijanja kondicije i samozaštite, samo sam gledala gde je neka klupa.
Klupe nije bilo, a ni lastavica nije doletela, nego poslala poruku koju ja naravno nisam videla pročitati, pa sam je poturila pod nos nekom mladiću.
Prezrivo je pogledao moj mobitel i rekao da nešto nabavim, pojma nemam šta, ali to je odlično. Ozbiljno sam klimnula ko da ću iz tih stopa potrčati kupiti to.
Produžio je zadovoljan.
Stajala sam pod lipom izigravjući Penelopu, ali srećom, šarmantna lastavica je doletela doterena sa frizurom cakum pakum i osmehom. Nije mi dala ruku, ali nije pokazala ni lakat.
Planirla je ručak, ali sam energično bila protiv hrane na splavu na koji niko nije 2 meseca išao, a ni na ćevape nisam htela

U prvi otvoren restoran sam se zaletela, preskočući neku posudu na sred puta.
Posle se ispostavilo da je to neko dezinfikaciono sretstvo u koje moraš capnuti.
Ispred svake radnje su. Mislila sam radnja zatvorena i to stavili da ne ulaze kupci.
Kelner je dolepršao maskiran kao da će na maskenbal. Malo sam se pribojavala računa, tako maskirani obično idu u banku sa papirićem i izađu sa torbom punom novca (uticaj dvomesečnog gledanja kriminalnih filmova)

Bilo je ugodno. Nije mi se išlo vlastitim nogama do kuće, a ni u taxi.
Kad sam videla ovaj bicikl nisam se dala od njega, ali lastavica je samo krenula dalje ne tretirajući moje vapaje…
Tužno sam šljepesala dalje…

Kad sam stigla kući, čula sam da je sinoć najavljena odluka da psi i oni „mladi“ ne smeju u bus poništena. Mnogo nezgodno delovala asocijacija.
Kad ne slušam vesti tako mi i treba.

Posle dva meseca premeštanja fotelja kauč fotelja dobijam poziv za izlet u nepoznato. Biti il’ ne biti pitanje je sad.
Od prevoza imam samo noge, gradski bus zabranjen za pse i mene, na što li me to potseća??
Na skali od 1-10 imuniteta, negde sam oko-2 garant, tako da taxi otpada. Mogu samo da gledam u mesto u garaži, auto sam prodala.
Liznam prst, glava kroz prozor, ne prst…ne duva.
Navlačim masku oko vrata, rukavice u džep, i hrabro krećem u neizvesnost. Snage za jedan pravac imam, ko misli na povratak??
Avantura može da počne.
Nastaviće sa kad dobauljam do kuće…

Coronče svečano odlazi danas u 18h.
Mora da je se uželeo njen šišmiš.
Sretan joj put.
Kako joj je prezime pandemija, biciklom sigurno neće ići, nego avionom. One mere da se dođe 4 sata pred poletanje stupile na snagu. Dok prikupi papirče od šaltera do šaltera, ja je pozdravila ovako moderno, pokazala joj lakat i krenula slobodno na ulicu među normalan svet, a ne među zombije oko pola noći.
Sunce izašlo, trava se zeleni, sve se rascvetalo, ali neka to. Na sve strane ljudi, mali, veliki, deca , omladina, pravi, živi ljudi.
Došlo mi da ih sve zagrlim i vičem
Ljudi, ljudi…
Nisam, beže jedni od drugih kao da su šugavi. Neko nosi brnjicu do očiju, neko ispod nosa, ja kao da sam političar, oko vrata. Nije važno, živi su. Rukavice kako ko, više ne nego da.
Kad sam krenula po radnjama, nijednu nisam propustila.
Hodala sam dok sve pare nisam potrošila.
Stignem kući, dočekali me računi. Ko bi rekao da ću im se obradovati, potvrda da treba još londrati.
Brzo zgrabim najveći, pa pred poštu. Kao teško mi što stojim , čekala sam 40 minuta na suncu da platim. Milo mi što sam među ljudima ma i na 2 metra. Kad je jedan hteo da se ubaci preko reda, ja se zakašljah. Pobeže glavom bez obzira.
Moram na sunce jer mi je imunitet nula. Komarac da proleti pored mene dobiću neku upalu od tog propuha.
Provela sam se kao da sam bila na koncertu.
Sad više nije kazna bajbok i pare, nego lična odgovornost.
E, tu su se prešli žestoko. Da je bilo lične odgovornosti do ovog i još koje čega ne bi ni došlo.
Nego, da nazdravimo, pa šta bude.

Frizura je jako važna.
Mnogima je bitnije što je na glavi nego u glavi. Naravno, to se ne odnosi na one koji u partneru traže dušu, karakter, i slične lagarije.
Kad ženskica hoće nešto promeniti, a ne može muža, decu, posao, kuću, promeni frizuru.
Uvek sam želela dugu smeđu kosu , pa kao vitlam kosom…
Zašto, ne znam, ali dalje od ramena nikad nije krenula, pa nešto plavo, tanko, ravno… Neko bi napisao kosa kao svila boje žita. Pesnička sloboda mi tu ne paše, volela bih ja grguravu, dugu nego ovu kao opeglanu.
Htela sam se ofarbati jednom u crveno, misleći da ću automatski postati zavodnica. Frizerka (uvek neko pokvari naše maštarije) odbila. Kaže biće boje mrkve. Šta mrkvici nedostaje??
Elem, dođe coronče.
One grgurave zarasle u lokne ne vidiš ih. Neću napisati na koga liče. Crvenokose za dva meseca netragom nestale, manje više i plave.
E tu sam te čekala.
Ona moja kosica izrasla, pa dodirnule ramena, onako paž frizura. Staromodno, ali ispeglano.
Ne možeš uživati.
Pustili frizere , jurnule ženske kao da je rasprodaja…
Moraću i ja…

Vraćamo se normalnom životu.
Popuštaju mere zabrane na svim nivoima.
Lepo smo dočekali prazniik rada. Malo se roštiljalo, družilo na 2metra.
Neki poneli megafon pa se slatko ispričali. Malo nezgodno bilo kad su ogovarali suseda kako ne ume da raspiri vatru, ali smo se pravili da ne čujemo.

Od danas, pored teretana, baš me briga, frizera, za sada uradi sam, proradili i kafići.
Otvaraju se birtije.
E, tu sam te ček’o.
Ko čeka taj dočeka

Dobro su govorili da će ovo sve da prođe.
Ni coronče nije mogla više da istrpi sve ludorije koje smo joj priređivali. Ode negde u neku stabilniju, uređeniju sredinu. Pokušala da baci sat, kalendar, ali nije vredilo.
Biće i meni žao, ali sve što je lepo kratko traje, ili nam se bar tako čini. Soliteru, jel’ ti žao što se rastajemo??

Popušta, ali više u pompeznim izjavama.
Za sada status quo.
Svi smo zdravi, veseli, a bome i debeliškasti…

#OstaniDoma foto-izazov 3
Hoćeš nećeš sedi tu gde jesi.
Ni za to gde jesi nisi.
Stalno nešto nedostaje, te vruće te hladno te dosadno. Alternativa, bolest dobiti ili je drugom preneti i nije nešto što se dopada normalnom čoveku.
Gvirkam, kroz prozor, trava izrasla samo još nedostaju američki bivoli da trče po njoj.
Prestali smo se plašiti krupnih životinjka.
Sada zafrkavaju ovi majušni, bakterije, virusi, i malo veći krpelji.
Brrrrrrrrrr u cik zore oko 10h sati kosilica zbrunda pod prozorima.

Zaraslo žestoko, ima se kositi...

Sa druge strane, na ulici, brundaju malo veći , busevi, koji voze na posao i za koje se mora imati maska, rukavica, propusnica i dobra volja za višečasovni rad.

U daljini, priroda odahnula.
Kafići zatvoreni i samo poneki rascvetali žbun potseća na civilizaciju…

Ljudi su od pamtiveka crtali, klesali...
Negde u praistoriji, u nekoj pećini, odigrala se i ovakva scena...
Za divno čudo, muški primerak je ostao živ.

Malo sam skeptična na online kupovinu. Neko mi ispričao vic da je umesto naručene skupe robe dobio ciglu i to mi se uvrtilo u glavu. Naručujem samo od sigurnih firmi i knjige…pa šta bude.
Stižu paketi, nisam još od gladi umrla, ali nema mesa.
Okrni obrni, bilo je dosta okreni još više obrni jer su svi došli na istu ideju za vreme karantina.

Sad ću se počastiti za Prvi maj… onako po mom guštu.
Naručim sve što volim, pa zelenjave, pa ono povrće koje ne kupujemo jer je puno kemije, a naše organsko samo što nije stiglo. Kad je bal, nek je sa muzikom, naručim i jagode (u vrtu ih na kilograme)
Sve to nije dosta za dostavu, moram još nešto da nabacim. Nabacim neke gluposti, vodu, ulje, šećer, kavu, mleko dugotrajno… Imam sve to, ali da popunim račun.
Dostava između 15-18h
U 18h sam imala zakazanu skiterajku jedino vreme kad mogu izaći.
U 15h se tandrmoljim na video nadzor i ne trepćem.
Vreme prolazi.
Svaki sat kao duga godina…16…17… malo pre 18h javim prijateljici da ona krene, ja samo što nisam doćiće za minut.
Stigli su 9 minuta pre 19h (vreme je bitno)
Ubaciše mi neke kese sa vrata kao da sam šugava. Htedoh da ja njima bacim novac, ali nisam, još im dala bakšiš. Nije im lako pred blagdaene.
-Nešto mi ovo malo.
-Ne sve je u kesama, žurimo.
Nekad sam primala robu za velike apoteke…milion kutijica koje moraš prebrojati, pregledati rokove, eventualna oštečenja. Dobavljač uvek žuri… i tehničar i ja brzinom munje završavamo.
Onu prcoljče robu povadila iz kesa i pregledala za minut, dva.

Pogađate… Ništa iz frižidera nije stiglo, samo roba koju sam „nabacila“
Imam 6 minuta za reklamaciju. Imam i sreće…
-Sad ću ja da ih zovem da se vrate, čekajte vi.
Otkazujem mobilnim prijateljici koja sama hoda i okreće se čekajući me.
Piljenje od sledeća tri sata u ekran kamere se nastavlja. Naravno nisu došli…
Ujutro zovem, automat, i čekam živog čoveka da mu sve po spisku (sastavila sam poseban spisak psovki) Ljubazna neka, samo što se ne rastapa. Sve će odmah rešiti. Mogu birati hoću li tu robu ili novac.
-Paareeeeeeeee… razderem se kad mi je rekla da će to stići za 5,6 dana.
I tako počastila sam se. Otopila punjene paprike, juhica (kesice) sa griz knedlicama i napravila šlag za kesten pire od pre tri četiri meseca.
Ono ulje, šećer, mleko, vodu i pored najbolje volje nisam mogla za svečani ručak.

Od hrane online, samo pizzu od sada…
Budite mi zdravi, veseli i debeliškasti.