AnaM

Moda kao moda, ne treba joj biti rob, ali pokušavaš je pratiti.
Kad je bilo moderno zeleno, bila sam od glave do pete u zelenom. Kad je bilo moderno mini suknjica, noslila sam ultra mini. Mnogi su me kopirali.
Primewćujem da sad slabo pratim modu. Pre neku godinu bio je moderan neki tigrasti komarac, pa neki koji je doputovao pravo iz piramide sa Nila. Normalan svet je bio piknut. Mene zaobišlo.
Sledeće godine navalili neki kpelji sa Lajamskom bolesti. Mangupi ujedali, i mene neki bedan nezaražen, ali mi je samo isterao pare iz novčanika, za pretrage.
Onda je stigla gospođa Corona. Svi viđeniji ljudi, sportisti, pevaljke, političari, sve to čvrknula. I sad oni kao daju svoje „stručno“ mišljenje, sve epidemiolog do epidemiologa.
Laički rečeno, iako mi je laboratorija i struka, i godinama bio posao, ništa mi nije jasno.
Obavezno se testirati, savet.
Ima test iz krvi, a ima i neki od nekuda drugde. Sve to povezano sa slovima ( ime testa) koji laiku ništa ne znači, ali on bira. Test može biti negativan što ne znači da nisi zaražen, jer ima tu i inkubacije (vreme od zaraze do ispoljavanja simptoma). Može biti i pozitivan, ali ne znači da ćeš se razboleti.

Pozdrav prvog letnjeg dana
uz želju da turistička sezona bude dobra,
da svi nađu ono što traže
da na blogu vlada mir i ljubav
i poneki cirkus da ne bude monotono.
Svakom šaljem po krin koji je malo zakasnio, i nemoj da se neko buni, te otrovan cvet, te boli ga glava, te nema vaznu.
Raduj se daru, smeškaj i stavi komentarče
Kakvi ste takvi ste, moji ste, ali i ja vaša, pa me trpite
Voli vas Meca

Sva bogatstva si mi dala sve ljepote ovog sveta …
Mladosti, moja lepa mladosti,
mladosti moja lepa radosti…

Ptičice cvrkuću, sunašce izašlo, travica se povija pod milovanjem povetarca.
Budim se sa osmehom, protežem…i juriš po kući, kavica, kupatilo i naravno, buka TV ekran.
Krasan je ovaj svet…
I onda je počelo, vesti… Toliko i toliko oboleleih u gradu, zemlji, svetu, toliko umrlih na respiratoru, pa slike. Da sam htela gledati bolnice, umiruće ljude, užase bolesti, otišla bih u doktore. Osmeh na licu mi nestao.
Sledeća vest, katastrofa poplave, orkani, vulkani, klizišta… Na licu već grč.
On je otišao tamo, vamo, a došli su mu ovi, oni… Za vreme tih katastrofa zakuvavam kavu, ali On čeka da se vratim da mi objasni kako mi je mnogo dobro i kako brine za mene. Ne brini više, molim te, i ovo mi je previše…
Ne čuje, vidi samo sebe.
Idi k vragu TV idem ja na blog da odmorim mozak.
Na blogu uobičajeno, većina piše u svom stilu, neki pokušavaju objasniti kako je XY WR-ov ljubimac, a ona M-lonica sve zna i gde je ko spavao i da li je spavao, i zašto je mogao, kad je mogao.
Branioci X-ća se povukli čekaju razvoj situacije, a mlađahni ZR pokušava objasniti da je glavni krivac neki TZ koji je tu iako ga nigde nema. Čini se da prste u svemu ima YGRS, ali to već ide u teoriju zavere.

Nije da gunđam,ali stvarno što si ovo vreme zamišlja...
Izađem van kao pošten čovek, a vratim se kao miš koga su bacili u bure sa... vodom, vinom??
Kako ono beše??

Krenula sam u banku da uzmem 100, 200 evrića.
Prišćem ono dugmence, crveno, pa crveno. Neće zeleno da me pusti unutra.
-Nemate masku,-upozori me mladić iza mene.
Gledam levo, desno, a na vratima upozorenje od pola metra
BUDITEO DGOVORNI, STAVITE MASKU I RUKAVICE.
Spadam u one glupave koji su uvek bili odgovorni, ali ne da mi vrag mira. Sve mi u torbi, jedva nađoh zamotuljeno na dnu, za svaki slučaj.
Stavila sam masku-brnjicu, rukavice, pa opet na dugmence.
Otvoriše se rajska vrata odgovornoj osobi.
Skoro sam pala u iskušenje da umesto onih stotinjak evrića, poturim cedulju sa natpisom
PARE ILI ŽIVOT… SVE IZ KASE…
Odustala sam, nisam imala ni torbu za novac, ni auto sa upaljneim motorom… i uzeh onu bedinju, a bila je prilika…
Veni vidi vici, ne paše za post, ali
Dođoh na blog,
Da objavim post,
pa da čekam komentare,
kad tamo topovi Navarona…
Bež bež meco…Opasna situacija… spasavaj glavu.

Plivam u ogrmnom okeanu. Nigde nikoga nema.
Glasovi…
-Meni na oko, nemoj omlet.
Trese se celi okean, kao da neko planetu gura. Opet glasovi, dubok se smije
-Poručuješ li ti nešto meni?? Sva su okrenuta na gore??
-Ma, ne, nisam, onako, slučajno- semejulji se drugi glas.
Čuje se smeh kao grmljavina… plivam i uživam u životu. Jučer sam došao na svet u ovo ogromno meko, drhtavo prostranstvo. Lep je svet, lepo je živeti.
Ona grmljavina dolazi do mene, sigurno ću biti omlet, radujem se. Nije me odabrala. Uf…nemam sreće. Možda drugi put. Plivam, želim sve da vidim.
Grubo me hvataju prekidaju sanjarenje i nose… neću, pusti me… u pomoć… Nema mi spasa.
Mirno ležim hladno je, ali ne, postoji neka ugodna toplina oko mene… plivam, radujem se, da li je to taj omlet?? Moj okean je sve manji, nije više ni more… tesno je… gladan sam i jedem. Hrana nestaje. Ne mogu više se maknuti, okean je nestao, udaram glavom o beli zid, još… još…zovem u pomoć.
Piju, piju, niko me ne čuje, piju… Mučim se i niko mi ne pomaže… Aha, probio sam opnu… nešto meko, toplo je tu i divno priča kvo kvo kvo…
-Jesi li ti moja mama??
-Kvo kvo kvo… nežni mamin glas, me gura pod krilo.
Ona smejuljka gvirka, ali mama me krije. Čeka da gvirnem. Da li da joj se javim??

-Meco, jesu li izašli??
-Crni petlić.
-Nadam se da je kokica, kaže onaj grubi glas.
Prevario si se, mislim si ja, pun sam testasterona, zato sam prvi i izleteo. Dvonošci ništa ne znaju, a i ne vole muškiće, misle da smo svi kokice. Svašta, vrsta bi nam nestala, da je po njihovom. Voleo bih da smo svi petlići pa da se tučemo celi dan.
Neka to, dobar dan svete, ja stigao, a za dalje videćemo.
Jesam li zgodan, što kažete??

Dolazak na selo i pisanje posta.
Lako je pisati post u civilizaciji, napiši ga ti na selu. Interneta ima, nije da ga nema.
Ideje samo frcaju, sve jedna bolja od druge, ali dok se okrenem, trepnem, zaboravim je… i ode u nepovrat. Dobro, neka ideja i ostane.
Sad to treba napisati, učantrati se i poslati blogu.
Imam dve mogućnosti.
Prva je klasični kompjuter koji stoji na muškom šrajbtišu…
Ženskice će me shvatiti, muškići ne.
Sto je potpuno u muškom redu, od papira, kutijica, praznih kutija od cigareta, pikavca, knjiga, olovaka koje pišu, još više onih koje ne pišu, vaznica uspomena koja se ne sme baciti (razbiću je kao slučajno prvom prilikom), slika, starih novina, križaljki, važnih ceduljica, telefonskih brojeva bez imena, ali ako zatrebaju…Objavljenih knjiga, ideja napisanih na ceduljici.

Izem ti prvi dan lipnja…
Miris lipe nema šanse da se probije kroz zastor kapljica.
Trešnje se stisle u vrtu ćudeći se gde su došle. Ruže obesile glavice i prete da iduće godine neće izaći dok ne bude +30.
Kiša, kiša, kiša i magletina.
Vrapci matori se sakrili, a maleni misle da je ovo normalno pa se deru ne možeš ni spavati.
Moja nova suknja planirana za +50, najavljenih, nije ni raspakovana.
Smrzoh se načisto u letnjoj rezidenciji. Kašljem kao magarac, ne smem ni među ljude, razbežaće se paničari.

Sad sam još pokisla zbog ove slike, a I ne vidi se da pljušti… Uf… uf… uf…
Nego, zna li neko kad počinje centralno letnje grijanje da se vratim u civilizaciju.

>