AnaM

Plivam u ogrmnom okeanu. Nigde nikoga nema.
Glasovi…
-Meni na oko, nemoj omlet.
Trese se celi okean, kao da neko planetu gura. Opet glasovi, dubok se smije
-Poručuješ li ti nešto meni?? Sva su okrenuta na gore??
-Ma, ne, nisam, onako, slučajno- semejulji se drugi glas.
Čuje se smeh kao grmljavina… plivam i uživam u životu. Jučer sam došao na svet u ovo ogromno meko, drhtavo prostranstvo. Lep je svet, lepo je živeti.
Ona grmljavina dolazi do mene, sigurno ću biti omlet, radujem se. Nije me odabrala. Uf…nemam sreće. Možda drugi put. Plivam, želim sve da vidim.
Grubo me hvataju prekidaju sanjarenje i nose… neću, pusti me… u pomoć… Nema mi spasa.
Mirno ležim hladno je, ali ne, postoji neka ugodna toplina oko mene… plivam, radujem se, da li je to taj omlet?? Moj okean je sve manji, nije više ni more… tesno je… gladan sam i jedem. Hrana nestaje. Ne mogu više se maknuti, okean je nestao, udaram glavom o beli zid, još… još…zovem u pomoć.
Piju, piju, niko me ne čuje, piju… Mučim se i niko mi ne pomaže… Aha, probio sam opnu… nešto meko, toplo je tu i divno priča kvo kvo kvo…
-Jesi li ti moja mama??
-Kvo kvo kvo… nežni mamin glas, me gura pod krilo.
Ona smejuljka gvirka, ali mama me krije. Čeka da gvirnem. Da li da joj se javim??

-Meco, jesu li izašli??
-Crni petlić.
-Nadam se da je kokica, kaže onaj grubi glas.
Prevario si se, mislim si ja, pun sam testasterona, zato sam prvi i izleteo. Dvonošci ništa ne znaju, a i ne vole muškiće, misle da smo svi kokice. Svašta, vrsta bi nam nestala, da je po njihovom. Voleo bih da smo svi petlići pa da se tučemo celi dan.
Neka to, dobar dan svete, ja stigao, a za dalje videćemo.
Jesam li zgodan, što kažete??