AnaM

Pre nekoliko godina aronija stigla na naše tržište.
Lekovita biljka , nema od čega ne leči, a cena bobica da ti se zavrti u glavi.
Rešila ja da postanem bizismen, posadiću aroniju i postati milioner, u evrićima, naravno. Guglam kakva je to biljka, kakvo joj zemljište treba, nega, da znam gde da je posadim. Raste 4metra, naše područje joj odgovara, ne traži ništa... dalje mi je bilo dosadno da čitam. Kupim ja sadnice, a i one skupe , mogla sam da kupim deset marelica za jednu aroniju.
Čekam godinu dana, stručnjak guglovski. Izađođe neki listovi, ne liče na aroniju sa neta, ali... Posle još godinu dana čekanja, izrasla breskva.
U međuvremenu zasadim još jednu aroniju, od viška glava ne boli. Izrasla aronija, nije da nije, ali umesto 4 metra, napravio se žbun. Tako m i i treba kad ne čitam do kraja što Google kaže.

Tri godine sam čekala da daju neki plod koji nećeš pojesti dok šetaš vrtom. Prošle godine dobili smo oko kilogram. Možda je zdrava, ali da je na stolu sve voće koje postoji na svetu, nju bih zadnju pojela. Vitaminska bomba je bomba, naročito u ovom zagađenom svetu gde živim i počnem je miksati sa bananom i drugim voćem. Perfektno je.
Ove godine rodila, ne možeš obrati koliko puno. Sad ću postati milioner...
Mora da su na istu ideju pre pet godina mnogi došli, jer samo badava što nije. Nije važno, aronija je u zamrzivaču, blender na stolu, ma miksam svaki dan jednu bombu.
Ko voli neka izvoli...

Pravila sam čistac cipela.
Ne nisam ih čistila nego nosila na smeće.
Prvo su otišle u vreću one sa visokim petama. Onda one koje su kupljene dva broja manje,ali jako su lepe i divno bi mi stajale da kao Pepeljugina sestra otsečem petu ili prste.
Divim se prijateljicama kao porculanskim lutkicama sa brojem cipele 36. Momentalno nemam ni jednu takvu, prelazimo u teže kategorije.
Da sam Kineskinja iz prošlog veka, lepo bi mi vezivali noge ...Lotos stopala, i ime mu je lepo.
Ideju sam dobila jer sam pozvana na zabavu, distanca 1.5 metra. Nema gužve, sve se vidi...
Obukla sam cipelice, božanstvene, broj manje.

Niko nije gledao u noge, svi u lice i pitaju
-Bolesna si??
-Nije ti dobro??
I sve tako neka pitanja kao da gledaš Tv program gde od jutra do sutra svo pričaju o boleštinama i svi sve znaju.
Lice mi je bilo pačeničko, nije mi se ni jelo ni pilo, samo sam čekala da se ta zabavetina završi.
Nisam izdržala otišla sam kući, skinula cipele i uronila u majušni bazenčić u vrtu. Ne bi se osećala tako blaženo ni da sam uronila u more...

Najsrećnija sam na svetu, sama sebi se radujem i životu.
Prava sreća je kratka...
Iz daljine se čula muzika.
Sreća je lepa samo ako se sa nekim podeli...
To je pomislio i roj komarca praveći žurku na mojoj glavi...
Roni, meco, roni i bež bež...

Najsrdačnije čestitam rođendan

Neka ti život bude pun ljubavi

Zdravlje naka stanuje u tvojoj kući

I neka se ispune sve skrivene nade i želje

SRETNO

1000…
Broj kao broj ni veliki ni mali, nešto kao 1000 eura, kad ih dobiješ dosta, kad treba nešto toliko platiti, mnogo.
1000 poljubaca može biti strasna ljubav, a 1000 razočarenja život koji je pod lupom.
Sve u svemu 1000 je broj koji nosi zadnji moj post, tako piše.
Sad da nosi i ne nosi, jer u statistici dole, piše malo drugačije 1002, ali vi to ne vidite, pa čestitke darove i divljenje primam sada.
Nećemo o statistici, jer piše da nema ni jedan post sa slikom, da je pauza bila negde dve godine, a nije to sam samo izgubila šifru pa se nisam mogla učantrati, što će reći da sam gnjavila i više. Broj reči neću priznati, ali blog misli da sam brbljuša.

Posle mene potop reče Luj XIV,
ili svako brine svoju brigu...

-Šta kažeš došla Corona??
-Ne, Covid 19.
-Dobro je , samo kad nije ptičiji grip.

Kažu da hiruške maske pružaju zaštitu.
Nije istina.
Malo pre neki čovek prelazio ulicu, zgazio ga automobil, a imao je zaštitnu masku na licu.

Neko vreme nisam bila u gradu, pa sam vrlo oprezna sa oblačenjem. Novo je ovo vreme, hej, treba biti u toku sa događajima.
Traperice na +33 i nisu neki izbor.
Oblačim ugodnu do poda dugu suknju, majicu, i naravno, maska, rukavice platnene, zaostale od doba kad su za prevoz služili jahači konji. Od onih doktorskih skuhaju mi se ruke..
Šešir da ili ne, pitanje je sad. Dobro mi stoji, izbor je za.
Zrihtana kao srednjevekovna dama krećem u snabdevanje.
Ko bi rekao da ću izazvati skoro međunarodni incident.
Ona suknja ugodna, hladi… idem kupiti još jednu za selo.
Naravno butik „firmirane“ robe je izbor dana.

-Imate li ovakvu suknju u nekoj drugoj, svetlijoj boji??
-Mislite na padajući slap?
(Ne, mislim na slap koji puže uzbrdo.)
-Pravi se samo u crnoj boji, kupite, to su stare zalihe iz Turske.
Skoči sa druge tezge prodavačica
-Laže, jučer joj stigla roba, kupite kod mene, Kina je zatvorila granice za šverc robu. Moje su zalihe stare.
Kina ili Turska, pitanje je sad?? Ko ima stariju robu, po mogućstvu malo gricnutu moljcima, kao garant starine i kvaliteta.
-Corponašice jedna.-viče prodavačica iz Kine
-Ko mi kaže, zna se da je virus iz Kine došao.
-Nije dokazamo odakle je došao, iz svemira je, vanzemaljci ga poslali.-ne odustaje „Kineskinja“
-Ti mi znaš, i nije bitno odakle je, nećeš se za njega udavati.
U daljini se samo čuje vika svađa i muški glas koji ih smiruje
-Bolje da je iz Kine, njihova roba traje 3 meseca, da je iz Nemačke videle bi vas dve svog Boška Boškovića…
Polako se izvukoh iz međunarodnog sukoba, stare robe i navukoh šešir na čelo, a masku još dublje preko nosa…
Hteli ili ne, polako se navikavamo da živimo sa virusom, oko, tu, u , nama…