AnaM

Pravila sam čistac cipela.
Ne nisam ih čistila nego nosila na smeće.
Prvo su otišle u vreću one sa visokim petama. Onda one koje su kupljene dva broja manje,ali jako su lepe i divno bi mi stajale da kao Pepeljugina sestra otsečem petu ili prste.
Divim se prijateljicama kao porculanskim lutkicama sa brojem cipele 36. Momentalno nemam ni jednu takvu, prelazimo u teže kategorije.
Da sam Kineskinja iz prošlog veka, lepo bi mi vezivali noge ...Lotos stopala, i ime mu je lepo.
Ideju sam dobila jer sam pozvana na zabavu, distanca 1.5 metra. Nema gužve, sve se vidi...
Obukla sam cipelice, božanstvene, broj manje.

Niko nije gledao u noge, svi u lice i pitaju
-Bolesna si??
-Nije ti dobro??
I sve tako neka pitanja kao da gledaš Tv program gde od jutra do sutra svo pričaju o boleštinama i svi sve znaju.
Lice mi je bilo pačeničko, nije mi se ni jelo ni pilo, samo sam čekala da se ta zabavetina završi.
Nisam izdržala otišla sam kući, skinula cipele i uronila u majušni bazenčić u vrtu. Ne bi se osećala tako blaženo ni da sam uronila u more...

Najsrećnija sam na svetu, sama sebi se radujem i životu.
Prava sreća je kratka...
Iz daljine se čula muzika.
Sreća je lepa samo ako se sa nekim podeli...
To je pomislio i roj komarca praveći žurku na mojoj glavi...
Roni, meco, roni i bež bež...