AnaM

Već drugi mesec ljude vidim čudno. Ili buljim u ogledala po kući i tu mi se smeška jedna ženskica, ili preko kamere.
Danima mi je to jedina komunikacija sa svetom.
Ne računam dva puta što sam videla ljude uživo, mislim njihove rukavice maske, kape…
Razgovaram sa ljudima, navikla već na njihova lica. Svi kao patimo što ne možemo da idemo na planirani put oko sveta. Prosto mi neugodno reći da sam ja planirala proleće na selu, svakodnevne šetnje do placa, u vrtu, oko ruža. Rekli bi mi koja primitivka.
I sve bi bilo dobro, da ta kamera na lap topu nije pokretna i otišla u vrt.
Zabezeknuto gledam
-Šta si to uradio mojim ružama-samo što ne plačem. Naranđasta ruža otišla na mesto ružičaste, bela zamenila mesto sa žutom, a crvene haos… čak i ona majušna, sa Krka, ode u život …
Božur i krin u krugu stoje na svom mestu, ali ruže prebacio na drugu stranu. Kod jorgovana mi već bilo sumnjivo. Hajde, da je iskopao i presadio čitavo drvo, ali ograda, kamena, nema šanse da se premesti.
Iz malog mozga došulja se misao iz škole, tek da ne bude da sam badava volila fiziku.
-Digni levu ruku.On diže desnu
-Levo, kažem, opet desna.
Kamere, daju sliku u ogledalu…
Auuuuuuu, kad sve prođe, kad izađem među žive ljude, da li će mi ceo svet biti naopako…
Hoću li se moći naviknuti i prihvatiti drugačiji svet i drugačije ljude ili će me vući prošlost??
Ma neka sve prođe, onda ćemo levo ili desno.
Budite vi meni zdravi, veseli i debeli.