AnaM

Dva meseca niko da uđe u stan.
Priznajem, bilo je do ispred vrata nekoliko uljeza, ali onako izdaleka. Baci on papirče, bacim ja olovku, i tako igramo rukomet minut, dva dok se sve ne ispotpiše.
Gledam i kroz prozor. Sećam se uvek mi je bilo žao ljudi koji se naklate na prozorsku dasku i satima gvirkaju kako život ispred njih teče.
Probala sam gledanje dalekozorom, ali badava, sve miruje, ni vetar da pirne.
Ko čeka taj dočeka. Srećom nije bilo ono dalje, ko ne dočeka, taj se načeka.
Svanuo je dan, ustvari, nije svanulo, bilo je već podne, kad u kuću neko uđe.

Nisam gledala ni odakle je, ni kakva je, samo sam joj veselo mahnula, a ona se smestila na ono lišće što stoji po saksijama (neki to zovu cveće, ne znam zašto)
Uletela buba mara…
Za sada imam i ja opciju izletanja, ali uglavnom iz sopstvene kože.
Nakupilo mi se i smeće. Spremam akciju kriminalac sa vrećicom u kasne sate. Biće to uzbudljivo jer se policija natandrmoljila da dežura 100metra od moje kuće.
Kolebam se između akcije hajduk i akcije uskok. Hajduk je sa oružjem na gotovs, pa ko pretekne.
Opcija uskok je privlačnija, skok do kontejnera, bacanje smeća, i skok natrag. Problem je što mi atletika nije bila omiljena, pa su skokovi bedni, ali zato košarka će dobro doći… Molim, ne zamiljajte tu scenu.
Šuška se šuška da će me puštati na pola sata svaki treći dan… Čeka se odluka da li mi treba povodac 300metara dug, ili se pretpostavlja da neću kršiti i to pravilo.
Budite vi meni zdravi veseli i debeli …