AnaM

Obično-neobičan dan
Jučer me iz najslađeg sna (doba kad normalan svet ne spava) probudi mobitel.
Stiže obaveštenje od ubačene aplikacije brojanje koraka
-Jesi li živa??
Odgovaram mu da jesam, ali da ne šetam od špajze do dnevne sobe sa mobitelom oko vrata.
Pomalo se navikavam na ove zatvorske uslove. Neobično mi kad dobijem pola sata za šetnju i vidim žive ljude.
I spremanje za izlazak je drugačije.
Ne šminkam se da se brnjicane ne zaprlja, jer novu ne mogu nabaviti. Nije što ne smem izaći, nego momentalno ih ima samo u sretsvima za informisanje. Ionako služi samo za dekoraciju, ali što sam zgodna na slikama, da ne veruješ
Na prošlom izlasku, dok sam menikenisala, policaj me zaustavio
-Hajde, hajde, policijski sat je počeo

Nisam znala da li da mu pokažem lakat, moderan pozdrav, ili da dam osobnu, ili da to uzmem kao kompliment jer je bilo 17.55h.
Uvek jurim pred rudu i nisam htela da zakasnim ni na ovaj sastanak sa samom sobom.
Prijateljica šeta 2metra od mene kao da sam šugava. Zakašljah se. Ne mogu da dišem ono mi začepilo nos. Nekoliko ljudi 10metara od mene se razbežaše. Vičem, kao prijateljici
-Moraću cigarete da ostavim.
Ona se smije, zna da ne pušim, ali oni ljudi se smiriše.
Mladi tata gura kolica sa bebom, a dečačić od 3-4 godine maše mi ručicama, mali muški zaštitnik
-Teto, teto, požuri kući, za pet minuta izlazi vuk.
Mali dečak, a pametan...
Danas imam ponovo izlazak, čekam uzbuđeno kao mlada prvu bračnu noć
Budite mi zdravi, veseli i debeliškasti…