Bio je to restorančić tipa krčme, onakve ugodne, balkanske, domaće krčme s kariranim stolnjacima, pletenim košaricama za kruh, po lamperiji povješanim slikama s prizorima iz pastoralnog života i vršom i šargijom za ukras iznad glave. Jesti s prijateljima s kojima jedeš cijeli život za prigode i bez njih uvijek je topla, udobna priča. Ona je rekla da ima pončo, o rekoh, za tebe?, ne, za tebe, za mene?, da. za tebe, super, nisam pončo tip pomislim ali zavoljela sam, čitajući Borgesa, žilave argentinske gaučose, mogu probat nešto što nisam nikad. Ona stock, ja pelinkovec, dečki pivu, smo pijuckali uz razgovor, a onda su na stol stigle četiri porcije ogromnih divno prženih šarana kojeg sam pojela u slast jer je bio ukusan kao maslac, topilo se slasno meso u ustima izvučeno vilicom ispod hrskave kožice. Šaran mora i zaplivati, pa smo popile i dobru domaću frankovku divne dimaste arome i u ambijentu vremena iz filmova Sakupljači perja ili Kuduz, ili bilo kojeg domaćeg filma sa turbo scenom iz balkanske krčme, opisao je jednu i Majdak u svom Baršunastom prutu, falila je još samo Silvana da zapjeva iz punih grudi: “Šta će mi život bez tebe dragi, kad drugu ljubav ne želim da iiiii mam…” pa da shvatim zašto su nekad davno letjele čaše po usijanim krčmama, a bome i sijevali noževi i padale glave zbog - ljubavi.