“Ali ja, u ovom članku, ne želim da se bavim svakodnevnim ili površnim aspektom Novog Meksika, izvan celofanskog omota. Želim da zađem ispod površine. I stoga uopšte nisam zainteresovan za ponašanje američkog Indijanca kao američkog građanina. Ono što mene interesuje jeste ono što on doista jeste - ili kakvim se bar meni čini, u svom drevnom, rasnom i religioznom biću.

Meni Indijanci izgledaju mnogo stariji od Grka ili Hindusa ili ma kog Evropljanina ili čak Egipćana. Indijanac, kao civilizovan i istinski religiozan čovek, civilizovan preko tabua i totema, kakav je on na jugu, religiozan je u možda najstarijem i najdubljem smislu reči. Odnosno, on je ostatak najdublje religiozne rase koja još uvek živi. Tako se to meni čini.

Ali ponovo moram da se ogradim. Indijanac koji vam prodaje pletene korpe na stanici u Albukerkeu ili onaj koji lunja trgom u Taosu može biti poslednji propalica ili neopisivi bednik. On lično možda je čak manje religiozan od njujorškog sitnog lopova. Možda je raskinuo sa svojim plemenom, ili je njegovo pleme možda izgubilo svoj stari religiozni integritet i prestalo, doista, da postoji. On je, tada, pogodan jedino za brzu apsorpciju od strane bele civilizacije, koja mora da ga iskoristi na najbolji način.

Ali ukoliko održi svoju religiju i nastavi sa svojim religioznim običajima, i ukoliko svaki član plemena učestvuje u tim običajima, onda postoji plemenski integritet i živa tradicija koja se proteže unazad, pre Hristovog rođenja, pre piramida, čak pre Mojsija. Velika stara religija koja je nekad vladala svetom zadržala se u neprekinutim običajima Novog Meksika, starija, možda, od svega ostalog u svetu osim urođeničkih tabua i totema u Australiji, a to, uostalom, još nije religija.

Religiju možete da osetite, njenu atmosferu, oko puebla. Ne, naravno, kada je mesto zatrpano izletnicima i automobilima. Ali otiđite u Taos u neko blještavo snežno jutro i pogledajte belu figuru na krovu: ili dođite na konju u suton neke vetrovite večeri, kada se crne suknje nemih žena viju oko širokih belih čizama, i osetićete staro, staro korenje ljudske svesti kako doseže do dubina o kojima ništa ne znamo: i na koje smo, tako često, ljubomorni. Sve mi se čini da neće još dugo proći pre nego što puebla budu iskorenjena.

Ali nikada neću zaboraviti pogled na niz igrača, muškarce sa lisičjom kožom zanjihanom između butina, kod San Džeronima, i žene koje slede sa zvečkama od semena. Na dugu, bujnu, sjajnu crnu kosu muškaraca. Još je na drevnom Kritu duga kosa bila sveta na glavi muškarca, kao što je još uvek kod Indijanaca. Nikada neću zaboraviti potpunu obuzetost plesom, tako mirnim, tako sigurnim, bezvremeno ritmičnim i tihim, sa beskrajnim udarima, uvek ka zemljinom centru, sama suprotnost bujanju dionisijske ili hrišćanske ekstaze. Nikada neću zaboraviti duboko pevanje muškaraca za bubnjevima, koje se nadima i gasne, najdublji zvuk koji sam ikada čuo u svom životu, dublji od oluje, dublji od zvuka Pacifika, dublji od urlika dubokog vodopada: prekrasan duboki zvuk muškaraca koji se obraćaju neiskazivim dubinama.

Nikada neću zaboraviti dolazak u seoce San Filipe jednog sunčanog jutra u proleće, neočekivano, kada su cvetovi počivali na stablima u savršenom seocu, starijem, mirnijem i idiličnijem od svega kod Teokrita, i prizor malog prigodnog plesa. Ne impresivnog kao neki spektakl, već, za mene, duboko uzbuđujućeg zbog njegovog istinski užasavajućeg religioznog zanosa.

Nikada neću zaboraviti božićne plesove u Taosu, sumrak, sneg, mrak koji dolazi preko velikih vetrovitih planina i usamljeni pueblo, onda iznenada, ponovo, kao mrak koji se obraća mraku, duboko indijansko grupno pevanje oko bubnja, divlje i strahotno, iznenada poneto ostatkom sumraka dok procesija kreće. I tada se, iznenada, vatre podigoše u čistim sukljajima plamena, stubovi nenadnog plamena koji je gradio prolaz za procesiju.

Nikada neću zaboraviti kivu* od breze, daleko u zemlji Apaša, ovog puta u Arizoni, šatore i lelujave vatre, njištanje konja nevidljivih pod grdnim mrakom noći, a posvuda Apaši, u svojim tihim mokasinama: dok u kivi, kraj male vatre, starac recituje, recituje nepoznatim apaškim govorom, neznanim divljim indijanskim glasom koji odzvanja nazad sve do Potopa, i pre, recituje očigledno predanja i legende plemenâ, bez prekida, dok mladi ljudi, današnji ratnici, ulaze, poslušaju i ponovo izlaze, savladani silinom i veličanstvenošću tog beskrajno starog plemenskog glasa, ali ipak nesigurni zbog svoje polupripadnosti modernoj civilizaciji, zbog te dve združene stvari. A jedan od ovih ratnika gurnuo je lice pod obod mog šešira, u noći, i zagledao se svojim svetlucavim očima u moje. Ubio bi me smesta da se usudio. Nije se usudio: i ja sam to znao: i on je to znao.

Nikada neću zaboraviti indijanske trke kada mladići, čak i dečaci, trče goli, prošarani belom zemljom i oblepljeni orlovim paperjem radi nebeske brzine, a starci ih dotiču orlovim perjem kako bi im dali snagu. I oni trče na neobičan način primitivnog sveta, vučeni unapred, ne razvijajući brzinu namerno. A trka se trči radi pobede. Nije takmičenje. Nema nadmetanja. Ona je veliki skupni napor. Pleme danas sabira svoju mušku energiju i napreže je do krajnjih granica - zbog čega? Da stekne moć, da stekne snagu: da dospe, kroz taj skupni napor muških tela, u dodir sa velikim kosmičkim izvorom vitalnosti koji daje snagu, moć, energiju ljudima koji ga mogu dosegnuti, energiju za vrhunac dostignuća.

(*Kiva - prostorija za verske obrede Indijanaca.)

Bila je to prostrana stara religija, veća od svega što mi znamo: otvorenije i ogoljenije religiozna. Nema Boga, nema predstave Boga. Sve je Bog. Ali to nije panteizam na koji smo navikli, koji se izražava kao: >>Bog je svugde, Bog je u svemu.« U najstarijoj religiji sve je bilo živo, ne natprirodno, već prirodno živo. Samo su postojali sve dublji potoci života, sve prostranije vibracije života. Stene tako behu žive, ali planina je imala dublji, prostraniji život od stene, i čoveku je bilo mnogo teže da dovede svoj duh, ili energiju, u vezu sa životom planine i da tako crpi snagu iz planine kao iz velikog bunara života, nego da dođe u vezu sa stenom. I morao je da pokrene veliki religiozni napor. Jer se napor celog čovekovog života sastojao u tome da dovede svoj život u vezu sa iskonskim životom kosmosa, planin-životom, oblak-životom, grom-životom, vazduh-životom, zemlja-životom, sunce-životom. Da dođe u neposrednu vezu i da tako dobija energiju, moć i neku tamnu vrstu zadovoljstva. Ovaj napor ka čistoj nagoj vezi, bez pomagača ili posrednika, je osnovni smisao religije i u svetim trkama trkači su stremili u užasnom skupnom naporu, kroz vazduh, da konačno stupe u nagu vezu sa samim životom vazduha, koji je život oblaka i isto tako kiše.

Bila je to prostrana i čista religija, bez idola ili slika, čak ni u svesti. To je najstarija religija, kosmička religija ista za sve narode, ne raskomadana na posebne bogove ili spasioce ili sisteme. To je religija koja prethodi predstavi o Bogu i stoga je već i dublja od ma koje bogo-religije.

I ona još uvek postoji, još malo, u Novom Meksiku: ali dovoljno da za mene bude pravo otkrovenje. A Indijanac, ma koliko mu se može zameriti u nekoj prilici, još uvek ima nešto od neznane lepote i patosa religije koja ga je stvorila i koja ga sada vodi u zaborav. Kada smo Trinidad, indijanski dečak, i ja sejali kukuruz na ranču, moja duša je zastajala da osmotri njegove mrke šake koje su hitro nanosile, u čistom ritualu, zemlju preko zrnevlja. Deset minuta kasnije pravio je budalu od sebe u radu s konjima. Konji nisu nikada bili deo Indijančevog religioznog života, neće nikada biti. On nema za njih ni deseti deo osećanja koje ima, na primer, za medveda. Zato konji ne vole Indijance.

Ali eto šta se zbiva: najnovija demokratija istiskuje najstariju religiju! A kada jednom najstarija religija bude istisnuta, čovek oseća da će demokratija i njen celokupni miraz propasti, i da će najstarija religija, koja nam dolazi iz čovekovih preratnih dana, ponovo započeti. Neboder će se rasuti na vetru kao čičkova vunica i prava Amerika, Amerika Novog Meksika, ponovo će krenuti svojim putem. Ovo sada, to je period međuvlašća."

'New Mexico' by D.H. Lawrence (1928)