„Nepoznata gospođa na Promenadi sunča svoju bebu u novim novcatim blistavim metalnim kolicima, u krznu, u čizmicama, elegantna. Nisam se mogao sjetiti odakle je znam.

Sanjam o toj nepoznatoj gospođi. Crno u crnom, ona ista sa Promenade, u sivoj, bogato plisiranoj suknji, kao kreda bijeloj bluzi, aranžira velike crne grozdove sa lincer-kolačićima u kristalnoj zdjeli, očito za neki bogati servis, i tu sam se u snu sjetio da je ta dama bila kelnerica u restoranu »Palace«. Vitka, vesela, privlačna, vatreno crveni nokti, vatreno crvene goruće usne, vesela udovica, a netko je psuje prostački glasno, i hoće da navali na nju, grubo, drsko, neki tip, đavo bi ga znao odakle je dojurio u staromodnoj kočiji, u sivom dresu za trke, sivi cilindar, sivi redengot, bijele kamaše, neko reprezentativno gospodsko lice, varijanta jednog Delcasséa, Vivianija, Françoisa Ponceta ili grofa Ormessona, vatikanskog ambasadora. Izazvati na dvoboj grandseigneura je riskantno, pa ipak s kojim pravom inzultira ovu kelnericu iz »Palacea«?

11 h uveče
Slušam prvu radio-izvedbu Trećeg klavirskog koncerta Stjepana Šuleka. Jedan koneser o Šuleku: “On je eklektik. Nema svoga lica ni ideja. Njegov treći koncert za klavir svršava kao bagatela sa sasvim kratkim trećim stavkom iznenada zbog toga što kompozitor u onom trenutku nije imao ništa više da kaže. Da se javio prije ,Arijadne na Naksosu' njegov klavirski koncerat bio bi datum. Nažalost, tome je već davno. Prvi stavak jako iglato talasanje jedne apstraktne skerco-teme. Slikovito, ništa više od toga.«

Šulek je moja simpatija, bez obzira na zlobna zanovijetanja. Živi u ovome gradu priznat i nepriznat. Osamljen. Nije jedini. A što se tiče Šulekovog violinskog koncerta (mislim prvog), za moje grubo neuko uho to je doživljaj kakav se ne zaboravlja. Nisam za neke datume ni u muzici ni u poeziji. Muzika ili knjiga govore ili ne, pa nije važno kako dolazi do kontakta, glavno je da ono što slušamo »našem srcu godi«.

Moj se jaglac još uvijek drži, ne da se, bori se iz petnih žila svom snagom, stoji na svojim nogama, prkosi, nije mala stvar, snijeg je tako zvjerski, kozmički bešćutan, a moj vitez sa žutom perjanicom bori se protiv giganta. Ja sam ga oslobodio na trenutak, ali ove noći opet ga je poklopilo, pa sad neka se vrši volja vražja. Nije bezizgledno. Mokar februarski snijeg lomi granje, a kosovi čeprkaju po snijegu puni optimizma. Oni su u svakom slučaju bolji meteorolozi od nas.“

Miroslav Krleža, Godina 1958