„PRI PRVOJ POSETI Veri, Sredoje donosi na poklon Gospođičin dnevnik, i mala crvena knjiga od tada leži čas na njenoj polici, čas na stolu, oboma uvek pred očima. Ona s početka izaziva u Veri ushićenje: stiska je na grudi, pa je otvara, pa je opet privija uza se, ali joj je Sredoje otme iz ruku da bi joj pokazao mesto zbog kojega ju je uzeo i zadržao: sam Verin zapis o datumu i okolnostima Gospođičine smrti. Vera zagleda mesto i nalazi da je rukopis - mada ne poriče da je njen, čak se dobro seća da ga je tu stavila - neobičan, nesličan njenom sadašnjem rukopisu, pa hoće to odmah da dokaže, traži po
sobi hartije, moli Sredoja za olovku i seda da napiše nekoliko reči. On, nagnut nad njom dok piše, smatra međutim da nije u pravu, rukopisi su isti, pa se oko toga prepiru, on hoće da uzme hartiju a ona ne da, umalo je ne rastrgnu i to ih oboje zasmeje za dugo vremena. Uopšte, ponašaju se detinjasto, kao da je vreme za njih, dok su zajedno, stalo u onom ranijem zajedništvu: mnogo se smeju, zadirkuju, vijaju se oko stola ako neko od njih neće drugom nešto da dadne, a kad se uhvate, gube snagu da izvrše ono zbog čega su se nadmetali, zacenjuju se, padaju isprepletenih ruku na otoman ili na pod i tu se ljube. Ljube se dugo, satima. Sredoje naniže hiljade laganih, jedva osetnih poljubaca na Verinu kosu, rame, ruku, a s najvećom nežnošću na onaj pečat iznad njene dojke utisnut crnim neizbrisivim slovima ,,Feldhure", koji Vera prvi put posle logora pred nekim ne krije. Ona se tada ukoči, obamre, spusti na oči trepavice boje rđe i s izgubljenim izrazom i bledilom na licu prima i u sebi broji te neprekidne, stalno jednake, a ipak uvek drukčije poljupce. Oni joj ne uzburkavaju krv, kao ni njemu: oboje imaju osećanje da piju, žedni, neku nepresušno pritičuću svežu tečnost koja ih odmah i napušta dajući mesto žeđi za novim njenim kapima. Ta nesmišljena obostrana čednost čudi ih i opet zasmejava: dolaze sebi zbilja kao deca dok tako satima leže zagrljeni i ljubeći se, a ne tražeći, ili tražeći samo uzgred, da im se zagrljaj ostvari na način koji su davno usvojili. Sredoje tvrdi da je to baš zbog snage njihove ljubavi, koja, on je to negde pročitao, može da umrtvi ili i da sasvim ukine požudu. Veri objašnjenje nije po volji, ne što u njega ne bi verovala, već što joj smeta da se uopšte o ljubavi, a pogotovo o požudi, razgovara. Kao da se stvarno vratila za deceniju i više unazad, ima želju da se samo igra, bez misli, bez suda, bez polaganja računa o tom šta čini. Čak nerado sluša Sredojeve sanjarske izjave i podsećanja na njihovo ranije uzajamno privlačenje: volela bi da se smatra da ova ljubav nema prošlost, nego da je sva u sadašnjem susretu. I kad joj Sredoje ipak naturi sećanje na scenu grudvanja, kako ju je spasao napasnika i potom poljubio, ona najednom poriče: ne, ne seća se
da su je dečaci ikad napali grudvama niti da ju je on poljubio, a na igrankama je plesala gotovo isključivo sa Milinkom, svojim dečkom, ni sa kim više. Tu među njima iskrsne prvo neslaganje.“

Aleksandar Tišma, Upotreba čoveka


https://www.cdm.me/wp-content/uploads/2020/11/1.-upotreba-coveka