„Na dan svete Gertraude 1549.
Pada mi u oči da danas uopšte ne mogu da se oslobodim čudne zaljubljenosti u ledi Elizabet. To je nešto novo kod mene. Do sada je zapravo ledi Elizabet u mom srcu bila nešto potpuno ravnodušno. - Moje je samo da poslušam proročanstvo iz ogledala - Tu sigurno nije bilo nikakve prevare. Nečuvena stvarnost tog događaja urezana mi je u dušu tako sveže kao onog prvog jutra potom.
Ali danas moje misli kruže oko - - tako mi svetoga Đorđa, zapisaću:
- - -Oko moje verenice! - Elizabete!!!
Šta ona zna o meni? Verovatno ništa. Eventualno samo: da sam pokvasio noge kad sam pecao vodene ruže; eventualno i da posedujem jedan njen šamar.
Više nipošto.
A šta ja znam o ledi Elizabet?
Ona je čudno neko dete. Istovremeno tvrda i meka. Veoma iskrena i govori sve direktno, pa ipak je zatvorena kao stara knjiga. Sećam se kako postupa sa svojim služavkama i prijateljicama. - Nekoliko puta mi je došlo da pokažem šta je red jednom drskom dečaku u ženskim haljinama.
Ali ono smelo i snažno u njenim očima baš mi se mnogo sviđalo. Sve mi se čini da popovima gazi po žuljevima kad god može i da ni prema kome ne pokazuje veliko poštovanje.
Ali ume da moljaka kao mačka, ako samo hoće. - Zar bih se inače bacio u onu močvaru?
A ni onaj šamar nije bio blag, pa ipak kao od najmekše mačje šape.
In summa, što bi rekli logičari: kraljevska je.
Pomislim, nije to neplemenita divljač za kojom se šunjam, a danas mi je sve vrelo po telu pri samoj pomisli.
Masci je ponovo nestao.
Danas mi jedan moj verni drug reče o jahanju princeze na dan svete Gertraude. To je dan kada sam se i ja osećao tako čudno. Princeza je odjahala u aksbridžke šume, a magistar Masci je zalutalom društvu pokazao put do majke Birgite u močvari.
Elizabeta je popila moj ljubavni napitak! Bože u nebesima, neka nam je taj napitak blagosloven. -
Ledi Elinor od Hantingtona bi nam po svoj prilici u ime večnog blaženstva rado pokvarila svadbu: ona je u svojoj nedoličnoj oholosti htela da princezi udarcem izbije napitak iz ruke. Ali taj atentat nije uspeo.
Mrzim tu uobraženu Elinor i njeno hladno srce.
Sav gorim da odem u Ričmond. Čim obavim neke određene poslove, čim neke određene obaveze budu obavljene, naći ću izgovor koji će me odvesti u Ričmond.
A tada: - doviđenja, Elizabeto!“
Gustav Meyrink, Anđeo sa zapadnog prozora