"Posle rezolucije Informbiroa kojom je isključio jugoslovensku kompartiju, opet
sam iznova studirao Kratku istoriju SKP(b) i marksističke knjige. Sve nedostatke koje
sam video u Sovjetskom Savezu (bio sam tamo posle rata 1945. g.) pripisivao sam ratu.
Svakako, u partiji se vodila neprekidna borba protiv frakcija. Istina, u partiji je bilo i
lopova, konfidenata i špijuna. Socijaldemokrati su bili najgori štrajkbreheri pre rata.
Nama, starim komunistima, bilo je teško poverovati da je Moskva pogrešila. Onima, koji
su ušli u Partiju kasnije, na primer, tokom rata, bilo je to mnogo lakše. Sada me okrivljuju
i zato, što sam ispričao ono što mi je poverio poznanik kad se vratio iz Amerike, gde je
bio na službenom putovanju: da je njemu Luis Adamič rekao; ,Jugosloveni su, doduše,
junački narod, ali ne bih voleo biti u njihovoj koži narednih godina, takvi im se crni dani
pišu.’ Tragično je nazvati prvu zemlju socijalizma — imperijalističkom. Kako će bez
pomoći Sovjetskog Saveza uspeti revolucija u svetu? Italijanski proletarijat je razbijen na
tri struje, Toljati, Neni i socijaldemokrati, Francuzi već itekako trpe zbog podeljenih
mišljenja. Kako će ići, ako Moskva ne bude vodila glavnu reč? Sve je postalo tako
komplikovano, da ne znam šta da mislim! Čuo sam za mišljenje jednog našeg višeg
funkcionera koji je rekao da treba revidirati kompletnu taktiku revolucije, čitavu
strategiju i ideologiju. Možete li zamisliti šta to znači? Da mi je neko prognozirao da ću u
ovoj zemlji i pod ovim rukovodstvom dospeti ovamo, među ove kriminalce — rekao bih
mu samo: luđak! Jedina knjiga o revolucionarnoj tehnici je Staljinova Taktika i strategija.
Mi pred neprijateljima ništa ne krijemo. Marksizam-lenjinizam nije nikakva tajna nauka,
kod nas nema nikakvih tajni. Na Zapadu studiraju ovo učenje i kapitalisti su sposobni da
dosta duboko analiziraju razvoj marksizma. Ponekad se pojavi i neka mera koju
jednostavni ljudi pripisuju uticaju naših ideja. A nacionalizacija u Engleskoj nije nikakva
nacionalizacija — zločin je plaćati kapitalisti fabriku, jer je nije zaradio svojim poštenim
radom! Videćemo i revoluciju u Americi — premda ne želim da budem prorok, ali sve
ukazuje na to. Zaista se postavlja pitanje kako to da je revolucija uspela samo u zaostalim
agrikulturnim zemljama (kao u Rusiji, Kini, u Jugoslaviji, Vijetnamu), a ne u industrijski
razvijenim, gde je proletarijat najobrazovaniji i najnapredniji. Marks je proricao
revoluciju u Nemačkoj i Engleskoj. Istina je takođe, da jako mali procenat masa poznaje
marksizam kao učenje, većina mu pripada sasvim religiozno i upoznaje ga tek posle
izvršene revolucije.“
Njegova ideja sveta je jednostavna i pravolinijska: borba klasa do poslednjeg sukoba
u revoluciji, pobeda svetske revolucije je sigurna, sve je samo stvar vremena i pravilnosti
delovanja vođa.
Ono, što čitamo o Americi je čista propaganda: kad bi u Americi zaista bilo tako
dobro, ne bi im trebala revolucija, jer bi to već bio socijalizam.
Proletarijat, kojem je dobro, više nije proletarijat i ne planira revoluciju.
Kako postoji mogućnost da je u Americi trenutno veće blagostanje — ubrzo će opet
doći do krize, a revolucionarna misao će izbiti na površinu još većom snagom.
Sve ono ratno prebacivanje industrijalaca u vojsku, a generala iz Pentagona u
industriju, donekle je prikočilo razvoj. Ali i sve nacionalizacije i socijalna zakonodavstva
nisu ništa drugo do veštačko produžavanje života kapitalističkog sistema.
Kapitalista, naime, uopšte nije glup.
Glavna stvar je pridobiti mase za program revolucionarne partije, odbaciti režim
izrabljivača i razvlastiti ih. Tek kad revolucionarna partija preuzme vlast, moći će da
vaspitava mase.
Klasna mržnja je veoma važna za izvođenje revolucije i istrebljenje njenih
neprijatelja.
Vladajuća klasa se služi svim sredstvima u borbi protiv proletarijata.
Zašto bi proleter bio sentimentalan prema svojim dželatima i krvopijama?
Vreme humanizma biće onda, kad nastane radosna civilizacija, kad se odnosi među
ljudima socijalizuju.
Stajali smo uz prozor. Mlada zeba je skupljala muve koje joj je nameštao maloletni
ubica. Sunce nije htelo u tamnicu, samo je sa strane obasjavalo okvir prozora.
Socijalisti su izdali revoluciju, govorio je ravnomerno. Socijaldemokrati su sve sami
špijuni, štrajkbreheri, plaćeni agenti i idioti. Zar iko veruje da će kapitalista dati fabriku
radnicima dobrovoljno?
I šta onda ako je nacionalizovana? Ko je vlasnik? Država. Ko drži državu u
kandžama? Vladajuüa klasa!
Dakle, sama obmana i prevara radnog naroda.
Sve ostale građanske partije su prirodni neprijatelji, jer ih vode predstavnici
vladajućih eksploatatorskih klasa.
Nije znao da mi odgovori na pitanje gde su granice među društvenim klasama, jer
sam u partizanima viđao mnogo građanskih sinova i ljudi s većih imanja, dok je među
belogardistima bilo mnogo bezemljaša i radnika.
Lumpenproletarijat, objasnio je.
Zavideo sam mu na tome što mu je bilo sve jasno. Ja sam razmišljao o grotesknoj
priči; kako, u zaostaloj agrikulturnoj zemlji pobeđuje revolucija koju vode disidenti
eksploatatorskih klasa protiv izdajica proletera.

Kod drugog prozora župnik je pričao šalu: „Jedna žena je često odlazila u crkvu;
sekretar Partije je primeti kako predveče ulazi u praznu crkvu; krene tajno za njom i
pritaji se iza stuba; sluša njenu molitvu: ,O, Marijo, pomozi mi! Deca su gladna. Pošalji
mi bar dve hiljade?’ Žena ode, sekretar za njom, napravi se kao da ju je slučajno sreo i da
joj hiljadu dinara. Ode. ali tada primeti da se žena vraća u crkvu, pa opet šmugne za
njom. Žena kleči ispred oltara, pa govori: ,Najlepše ti zahvaljujem. Marijo, za poslane
pare! Samo, kako si mogla da ih poveriš onoj barabi sekretaru koji mi je dao samo jednu
hiljadu, Z drugu je zadržao za sebe.’“

Jehovca je mučio nekadašnji partizanski kurir; ispitivao ga je: „I ti ne bi uzeo oružje u
ruke ni kad bi ti pljačkaši napali kuću, pobili decu i pred tobom silovali ženu?“ Jehovac
govori da ne, već bi pokušao da se brani rukama. Kakva je razlika — ruka, nož, pištolj,
motka, puška, top? Doveo je jehovca u gadan škripac, posebno kad mu je izložio sledeći
primer: „Ubica pokuša da ti ubije dete — ti bi mogao da se umešaš, ali nećeš, jer, po
svojoj veri. ne smeš uzeti oružje u ruke, goloruk ne možeš ništa da uradiš, jer je ubica jak
i naoružan — i ti postaješ krivac zbog ubistva deteta, u suštini ti si takođe ubica!“
Jehovac se izvlačio kako je znao i umeo, najzad je pribegao (kao i svi jednomisleni ljudi)
formuli pouke — Sveto pismo kaže (poglavlje to i to, red taj i taj): ,Ko se mača laća. od
mača i pogine.’

Župnik je već prešao na teološke istine, „istina je samo jedna u bogu i nepromenljiva
je“ (veritas una in Deo et immutabilis — premda je znao da niko ne zna latinski, uvek je
uplitao rečenice na latinskom koje je posle prevodio i tumačio, socijalistički političari i
privrednici tako˙e se rado izražavaju u frazama koje ni živa duša ne razume, sem njih —
samo što kasnije svoje izreke ne prevode na narodu razumljiv jezik; upotrebljavaju tuđicu
za tuđicom, neke poznate u novim značenjima — druge iznova iskovane, razumljive
samo šačici posvećenih; komesar čete, u kojoj sam u početku bio partizan, imao je
sveščicu tuđica koje je učio napamet; jednom ih je pokazao, gledao sam ih i primetio:
"Ej, ovde ima mnogo grešaka — hoćeš li, da ti ih ispravim?“
„Ne treba“, rekao je, „već sam ih ionako naučio.“

Slična je „media latinitas“ seoskih popova. Bar za uvo naviklo na Ovidija i Cicerona.
Župnik i jehovac su se više mrzeli, nego obojica zajedno ateistu učitelja. I to je
tipično.
Ciganin je uvredio ,,šupa“, jer je pre njega uzeo porciju sa ručkom i tako su se svađali
ceo dan; u navali besa nekadašnji nemački policajac je uzviknuo: „Imao je pravo Hitler
što je ubijao Cigane! Samo što ih je premalo pobio!“
Istovremeno, ravnomerno se drmala ćelija klozeta: ubica, koji je obožavao klanje
prasića tamo je onanisao, namerno je preterivao, da bi svi videli kako je on jak muškarac.
Kad je izašao, bacio se na ležaj i odmarao glasno dahčući. Špekulant je zato počeo priču
o svom seksualnom životu koji je takođe bio prilično špekulantski:

„Mislim da je glupo mrcvariti samoga sebe. Još gluplje mi je — poklanjati se ženi.
Jedni se na ženi prave kako su svršili, pa još jednom, pa još jednom, dok zaista ne svrše
— samo da žena kaže — tri puta me zaredom! Magarac! Šta ima od toga? Mog šegrta je
pomoćnik podučavao kako da se pravi da je štrcnuo, treba da pljune u ruku i uhvati se za
kitu, kako bi žena pomislila — aha, štrcnuo je — onda opet na nju, jer ga to diže u
ženinim očima. Baš me briga šta žena misli o meni! Ja ženi pri tucanju govorim o tome
šta ću joj dati, ona je sva van sebe od strasti, jer je svejedno što ću posle zaboraviti na
obećanje. Jednu sasvim mladu popalio sam time što sam joj govorio kakvu odeću ću joj
doneti iz Italije, pa kakvo rublje! Sve bi za mene učinila! Briga ženu da li je središ tri
puta ili jedanput, imaš li pišu kao jastreb ili kao crv! Jadnicima uzeti — hvalisavcima dati
!“
Ženu je tucao jednom u proleće i jednom zimi, kad su večeri duge, inače je više voleo
„polukurvice“, takve, koje nešto očekuju, a ne usuđuju se da kažu direktno „daj!“ Ženu
nikada ne treba predobro potucati. To ga je spasilo kad ga je poznanik ogovarao da se
vuče sa curama. Još iste večeri je pokazao ženi kako mu uopšte više ne stoji. Muvala ga
je čitav sat, a onda ostavila — i više mu nije prebacivala neverstvo.
Ovde je lopov dodao, kako je već deset godina impotentan, a žena to uopšte ne zna.
Da ima veštačkog od gume i uvek joj prilazi u mraku, nikada nije dopustio da ga uhvati
za njega i ništa je nije čudilo što ga je prilikom tucanja uvek držao rukom — jer mu se
krivio.
Špekulant je primetio da je to glupo. On poznaje jednog krojača koji je ubedio ženu
da je impotentan, ali pored nje uvek ima neku švalerku. A kad su dobre duše obavestile
njegovu ženu, zajedno su se smejali naivnim klevetnicima. To je pametan čovek.
Koji đavo tera tri četvrtine muškaraca da se hvale — kad od toga nemaju nikakve koristi.
Ako priđeš ženi koja od tebe mnogo očekuje (jer si se tako hvalio da si postao čuven) i
kod dobro obavljenog posla pašćeš u njenim očima. Posebno što će na takvog hvalisavca
navaliti najnezasitije uspaljenice. Tiha voda breg roni.

Župniku su ovakvi razgovori dojadili, ali je napravio grešku što je dao oduška svom
„dušebrižništvu“. Nije uspeo. Morao je da ih sluša još ceo sat: sve od pape koji je
opasivao belu kobilu, pa do onih popova koji ministrantima drkaju maloga. Nisu ga
poštedeli ni pričama o parohijskim kuvaricama i ceo celibat obrađivali su sasvim
renesansno. Posle sledeće šale čovek više nije mogao da izdrži i „bacio se na molitvu“:
Došao župnik s vodenom bolešću u prepunu bolnicu. Stavili su ga među ostale pacijente i
iste noći operisali. Te iste noći porodila se žena pored njega, pa su dete, privremeno,
smestili pored župnika koji je još bio pod narkozom. Probudio se župnik, ugledao dete,
primetio da mu je trbuh splasnuo, dograbio novorođenče i pobegao kući. Dete je lepo
iškolovao i kad je bio na samrtnoj postelji, pozove ga k sebi, kao, ima da mu kaže važnu
tajnu. „Već znam na šta mislite“, reče momak, „reći ćete mi da niste moj stric, već otac,
zar ne?“ ,,Ne“, reče župnik, „ja sam tvoja majka, tvoj otac je presveti nadbiskup.“

Špekulant je i učitelja voleo da muči antiruskim vicevima, u kojima je uživao župnik.
(Partsekretara u manjem kolhozu pitaju šta je to prelaz iz socijalizma u komunizam?
Pošto nije znao, odvezao se u Moskvu da pita. Član Ce-Ka mu na to pokaže kroz prozor:
„Šta vidiš, druže?“ „Auto, koji prolazi“, odgovori ovaj. „Šta vidiš sad?“ posle nekog
vremena upita vrhovni. „Opet auto!“ „Dakle, vidiš auto — pa neko vreme ništa — pa
opet auto — to je socijalizam. U komunizmu će biti auto-auto-auto! Razumeš li?“
Razumeo je i otišao kući, pozvao svoje mužike i kad su se okupili pokazao im kroz
prozor — „šta vidite, drugovi?“ Prolazio je prosjak. „Prosjaka“, odgovoriše mužici.
Sačeka neko vreme, pa pita opet. „Još jedan prosjak“. „Dakle, vidite, to je socijalizam.
Kad dođe komunizam, biće ovako prosjak-prosjak-prosjak-prosjak.“

Prema zatvorskom kodeksu, učitelja sam pustio da se sa vicevima snalazi sam. Kod
direktnih napada na njegovo ubeđenje ipak sam se umešao (došlo je do ovakvih izjava:
kakvo je uživanje videti ovakvog tipa u našem apsu, ili: idi u Moskvu, što jedeš naš hleb;
ubica mu je jednom rekao „probaj još jednom da se natreseš na mene, natovariću ti takav
korpus delikti da će te obesiti“). Župnika i jehovca nisam nikada branio kad su njihovu
ideologiju seckali na komadiće, ponašali su se preglupo. Ali sam zato (sa svojom klikom)
zaštitio muslimanskog brata i jezuitu jer su imali svoje dostojanstvo, i što su bili spremni
da nešto žrtvuju za svoje ubeđenje, ma kakvo ono “bilo“. Ni musliman ni jezuita nisu
nikoga silovali svojim „ja sam u pravu“. Musliman je često ostajao gladan jer je sumnjao
da je u hrani svinjska mast, jezuita se ni kod svih izolacija i kazni nije žalio, jer „njegova
država nije od ovog sveta“. To je pokazivao i kod hrane, koju je pametno (da ne zna
levica šta radi desnica) delio onima kojima je bila potrebna — a ne prema simpatiji.
Musliman je od njega dobio više od pobožnog obućara, osuđenog zato, što je osuđivao
napad na biskupa (koga su negde polili benzinom i zapalili, zadobio je samo opekotine);
obućar je širio „neprijateljsku propagandu“, da su pokušali da ga zapale policijski agenti;
bio je to uplašen čovek koji je plakao dok je pričao kako su ga „šamarali kao balavca“.

Teško je bilo pisati u to vreme i u toj sredini."

Vitomil Zupan, Levitan