MALDOROROVA PJEVANJA

(iz trećeg pjevanja)

„Oh! nikada nećete znati koliko je katkad teško držati u rukama uzde svemira! Krv navire ponekad u glavu od naprezanja da se iz ništavila izvuče još jedna kometa s nekom novom rasom duhovâ. Razum, i suviše iznuren, povlači se kao poražen, i može jednom u životu da padne u iskušenje čiji ste bili svedoci!
*
Crvena lampa, zastava poroka, okačena o vrh trougla ljuljala je svoj kostur pod bičem unakrsnih vetrova, iznad teških, crvotočnih vrata. Prljavi trem što zaudaraše na ljudska bedra gledao je na jedno dvorište gde su čeprkali po đubrištu petlovi i kokoške, mršaviji od svojih koščatih krila. Na zidu koji je opasivao dvorište, prema zapadu, bila su gusto nanizana okna razne veličine, zatvorena rešetkama. Gusta je mahovina prekrivala zidove svratišta, koje je, bez sumnje, bilo neki samostan, a koji je, sada, zajedno sa sporednim zgradama, služio kao boravište svih ovih žena što su svakodnevno pokazivale onima koji su navraćali unutrašnjost svojih vagina u zamenu za malo zlata. Stajao sam na mostu čiji su stubovi plivali u močvarnoj vodi šanca. Sa te uzvisine posmatrao sam u selu tu građevinu, povijenu pod teretom starosti, kao i najsitnije pojedinosti njene unutrašnje arhitekture. Katkad bi se, škripeći, sama od sebe podizala prečka rešetke, kao pod snažnim pritiskom neke ruke koja je silovala prirodu gvožđa: jedan je čovek pomaljao dopola svoju glavu kroz taj otvor, proturao ramena, na koje je padala ljuspasta sadra, zatim se pojavljivalo njegovo telo prekriveno paučinom. Stavljajući svoje dlanove poput krune na svakovrsno smeće što je pritiskalo zemlju svojom težinom, dok se nogama još batrgao u mreži rešetaka, on je najzad zauzeo prirodan stav, krenuo da zamoči ruke u jedan žabokrečni čabar čija je sapunjava voda videla rađanje i nestajanje čitavih generacija, zatim se udaljio najvećom brzinom od tih periferijskih uličica kako bi mogao udisati čist vazduh centra grada. Kada je mušterija već bila izašla, na isti se način izvuče kroz okno jedna potpuno naga žena i uputi se ka onom čabru. Tada se sa svih strana dvorišta, privučeni mirisom prčevine, sjatiše petlovi i kokoške, oboriše je na zemlju i, uprkos njenom žestokom otimanju, počeše da čeprkaju po njenoj utrobi kao po đubrištu i da kljucaju udarcima kljuna, sve dok je krv ne obli, mlohave usmine njene nabrekle vagine. Prekljukani, petli i kokoške nastaviše da čeprkaju po dvorištu; a žena, postavši čista, podiže se dršćući, prekrivena ranama, kao probuđena iz mučnog sna. Ona ispusti krpu koju je bila ponela da obriše noge; nemajući više potrebe za zajedničkim čabrom, vrati se u svoju jazbinu kao što je bila i izašla, i nastavi da čeka sledećeg gosta. Videvši taj prizor, zaželeh i ja da svratim u tu kuću! Upravo siđoh s mosta, kad videh pod svodom stubova ovaj natpis, ispisan hebrejskim slovima: »Vi, koji prolazite ovim mostom, ne idite dalje. Tamo borave zločin i porok; jednoga će dana prijatelji uzalud očekivati mladića koji je stupio kroz ta kobna vrata.<< Radoznalost nadvlada strah; za nekoliko trenutaka stigoh do jednog okna čije su rešteke bile od debelih, čvrsto isprepletanih prečki.“

COMTE DE LAUTRÉAMONT
Isidore Ducasse

OEUVRES COMPLETES

Les chants de Maldoror
Poésies, Lettres

PARIS 1961.
Librairie José Corti