Once upon the time sam probala razgovarati (engleski) (bila sam primorana, sedili smo skup u busu za Birmingham) s jednim Indijcem, nema šanse brate, da se razmete, e, nema šanseeeeeeeeeeeeee!!!!!!!!!!! Da mi je pripovedal na hindiju, mame mi, bolje bi ga razmela.

Nedavno me na Trgu banana Jelačića zaustavil jedan (pola čovjeka, iz Alana Forda) - Tunižanin, on meni spika francuski, ja njemu engleski, nit on zna engleski nit ja znam francuski, beš mi sve ak se nismo sporazmeli (tražil je turstički biro koji je bil metar iza nas, hahahahah), ali spikati engleski sa Indijcem, ne, hvala! A Tunižanin i ja, brate, nasmijali smo se, onak, ja hrvacki on arapski.

U privitku je the argument, pa ko voli nek izvoli.


http://www.youtube.com/watch?v=aeaPanpU-iw&noredirect=1

ovaj link je uklonjen, zainteresirani mogu ukucati:
Funny Video-online job interview with indian guy

Oznake: ingliš

Idemo mi rijetki zaposleni na posel. Jutro, sumrak, oblačno, ovih dana.

Uđem u tramvaj i spustim rit na ono sjedalo kaj se voziš suprotno od smjera vožnje, pitam se zakaj to svi izbjegavaju. Možda misle da se opče ne voziju. Ili da se voziju u suprotnom smjeru. Ili opanački. Svima kao zlo. Meni je zlo kad se neki dasa raširi pa ja moram sedit nahero i onda mi svi gaze po kurjim okicama. Istini za volju, to mi se samo jednom desilo, obično neki dede nude da stave moje noge između svojih i tako slično, al babe od 18-35 godina su najgore. Spustiju se na pol ležećki u svom sedalu koje putuje u pravom smjeru, noge spružiju do mog sedala, pogledaju me prezrivo u svoj mojoj veličini i laju ga na mobitel ono, na najjače, čuje ih vozač u prvom vagonu. Obično prije izađu i ne libe se roknut me u koljeno jer su zbog njih moje noge okrenute prema sredini tramvaja, i to ono, baš, ono, vuglom od nove, tvrde torbe koja čini se samo uglove i ima!

E to jutro je sedil jedan Bosačeros, tak, 45 godina, suhi, glasni, pričal je, okrenut malo jače na stranu tj. iza, s nekim kaj je sedil iza njega pa sam misla da je to pajdaš. Međutim, ovaj izađe, doviđenja, Bosanac njemu - e zbogom, vidimo se (sad već ne bih rekla zbog različite spike, al ajd).
Okrene se aj nek mu je ime Huso, ko ono, u radnom prednacrtu projekta, mada je on više djeloval ko projektil. E i daklem Huso se koncentrira na dečke prek puta i vikne:

Huso: E, ma kolko je to sati, je li, šta!?
Dečko: Hm, a, sati, 7.20.
Huso: Eeeeeeeee, ja imam autobus u pola 9. Eeee, ja stignem i jedno pivo da popijem dotad. Ma šta pivo, i da poseksam nešto. Ma šta jednom, dvaput poseksati, i bog!
Onaj dečko iza vremenskog informatičara nabio kapu na glavu, digel kragn do prek uha, sagnul se na stolac od ovog kaj zna kolko je sati i trese se od smeha. Ja se smijem skup s njim, znam da nebum prošla lišo al čkomim.
Huso dečku: Eee, šta t'to, šta'ć'ti tooo? A? Čuješ!?
(Dečko ne odgovara, stavlja mokri sklopljeni kišobran u neku šarenu vrećicu, Sanja je se ne bi postidila).
Huso odustane, vjerojatno je zaključil da je ta gesta s kišobranom bila sasma pederasta, ba, nema on s takijem posla.

Pogleda mene vizavi (mislim si - sad sam najebala bona), malo duže, procijeni pa izvadi cigarete i veli: Gospođo, izvol'te cigar duvana.
Smijem se, zahvalim i odbijem.

Huso: Šta neš, jel nepuš'š? Jel nepuš'š te?

Osjećam zamku, postal bu prost, ponovno odbijam.

Huso: Ma šta, oš dvije!? Evo vala i ja ću da uzmem! Uzmi!
Ja: Hvala ne, al gospon i tak nesmete pušiti u tramvaju.

Huso: E, jebotebog, pa nisam ja htio da zapalim, pa nisam ja nekulturan čovjek!! Eee jebote, nisam ja nekulturan, e odeee ona.

Je, izašla sam.
Spas u pravi čas ta moja grda stanica di presedam.
Nije ni tim tramvajima lako.
Kad bi naši tramvaaaaaji znali pričatiiii ooooooo teeeebi Huso, i tebi sličnima.... Ne bi blog ni trebali.

Oznake: balkanska kultura

Pa, Seka, kad buš baka, već su ti deca velka, kaj?
Obično velim – kaj ne pitate moju kćer!?

Nju pitat neće niko jer bi dobil odgovor onak ne baš ugodni. Možda odgovor ne bi bil oštar al treba gledati njenu facu dok ga izgovara, hahahaha, zamišljam si, al bolje da ne zamišljam, želim zadržati njeno lepo lice u mislima za slučaj da ju sanjam. Za sina još ne dave, al ak se zaposli, o, da, budu.

To pitanje dakle čujem svako tolko, na svoj užas, jer za razliku od većine mama, ja ne želim ali baš ne želim, ajd – bar ne još, postati baka. Ne želim; kaj je to tak teško shvatiti?

Idem danas malo upotpunit kućne rezerve hrane tj. kupit išta za frižider u kom nema ni mleka ni jaja, a to je zadnji stupanj gladi; no, bolje da ne skrećem na tu temu, elem, ide baka s unukom, curicom.

Stane mala pred baku (baka tak oko 60 i sitno, curica oko 5).

Stani baka!

Baka stane. I veli: Stala sam. Ja u glavi odma vrtim ono stani stao sam što si radio srao sam, pa ono buksa ti ne gine, znao sam – pa onda kad si znao što si srao......... No dobro: dakle unuka:

- Oću još bombona.

- Nema više bombona, samo slatko jedeš celi dan.

- Oću bombona!!!

- Nema i gotovo!

- Kaka mi se! (ne kužim ovaj strateški zaokret u komunikaciji)

(zaokret u komunikaciji: drastično)


- Pa idemo doma.

- A ipak hoću bombona!

Odoh ja reko sad bu tu i sranja po cesti, ni dost da su se otopila pesja govna i razgazila boktenemarad, sad bu još i ova kenjala a možda za nagradu i bombon dobi.

Niš, baka pri živcima pa su nastavile hodati uz neki razgovor tipa daj ne dam, al sam bila strašnovito sretna kaj to nije moja unuka. Uostalom ja opće ne volim bombone, samo čokoladu.

Oznake: rođaci