Idemo mi rijetki zaposleni na posel. Jutro, sumrak, oblačno, ovih dana.

Uđem u tramvaj i spustim rit na ono sjedalo kaj se voziš suprotno od smjera vožnje, pitam se zakaj to svi izbjegavaju. Možda misle da se opče ne voziju. Ili da se voziju u suprotnom smjeru. Ili opanački. Svima kao zlo. Meni je zlo kad se neki dasa raširi pa ja moram sedit nahero i onda mi svi gaze po kurjim okicama. Istini za volju, to mi se samo jednom desilo, obično neki dede nude da stave moje noge između svojih i tako slično, al babe od 18-35 godina su najgore. Spustiju se na pol ležećki u svom sedalu koje putuje u pravom smjeru, noge spružiju do mog sedala, pogledaju me prezrivo u svoj mojoj veličini i laju ga na mobitel ono, na najjače, čuje ih vozač u prvom vagonu. Obično prije izađu i ne libe se roknut me u koljeno jer su zbog njih moje noge okrenute prema sredini tramvaja, i to ono, baš, ono, vuglom od nove, tvrde torbe koja čini se samo uglove i ima!

E to jutro je sedil jedan Bosačeros, tak, 45 godina, suhi, glasni, pričal je, okrenut malo jače na stranu tj. iza, s nekim kaj je sedil iza njega pa sam misla da je to pajdaš. Međutim, ovaj izađe, doviđenja, Bosanac njemu - e zbogom, vidimo se (sad već ne bih rekla zbog različite spike, al ajd).
Okrene se aj nek mu je ime Huso, ko ono, u radnom prednacrtu projekta, mada je on više djeloval ko projektil. E i daklem Huso se koncentrira na dečke prek puta i vikne:

Huso: E, ma kolko je to sati, je li, šta!?
Dečko: Hm, a, sati, 7.20.
Huso: Eeeeeeeee, ja imam autobus u pola 9. Eeee, ja stignem i jedno pivo da popijem dotad. Ma šta pivo, i da poseksam nešto. Ma šta jednom, dvaput poseksati, i bog!
Onaj dečko iza vremenskog informatičara nabio kapu na glavu, digel kragn do prek uha, sagnul se na stolac od ovog kaj zna kolko je sati i trese se od smeha. Ja se smijem skup s njim, znam da nebum prošla lišo al čkomim.
Huso dečku: Eee, šta t'to, šta'ć'ti tooo? A? Čuješ!?
(Dečko ne odgovara, stavlja mokri sklopljeni kišobran u neku šarenu vrećicu, Sanja je se ne bi postidila).
Huso odustane, vjerojatno je zaključil da je ta gesta s kišobranom bila sasma pederasta, ba, nema on s takijem posla.

Pogleda mene vizavi (mislim si - sad sam najebala bona), malo duže, procijeni pa izvadi cigarete i veli: Gospođo, izvol'te cigar duvana.
Smijem se, zahvalim i odbijem.

Huso: Šta neš, jel nepuš'š? Jel nepuš'š te?

Osjećam zamku, postal bu prost, ponovno odbijam.

Huso: Ma šta, oš dvije!? Evo vala i ja ću da uzmem! Uzmi!
Ja: Hvala ne, al gospon i tak nesmete pušiti u tramvaju.

Huso: E, jebotebog, pa nisam ja htio da zapalim, pa nisam ja nekulturan čovjek!! Eee jebote, nisam ja nekulturan, e odeee ona.

Je, izašla sam.
Spas u pravi čas ta moja grda stanica di presedam.
Nije ni tim tramvajima lako.
Kad bi naši tramvaaaaaji znali pričatiiii ooooooo teeeebi Huso, i tebi sličnima.... Ne bi blog ni trebali.

Oznake: balkanska kultura