Pa, Seka, kad buš baka, već su ti deca velka, kaj?
Obično velim – kaj ne pitate moju kćer!?

Nju pitat neće niko jer bi dobil odgovor onak ne baš ugodni. Možda odgovor ne bi bil oštar al treba gledati njenu facu dok ga izgovara, hahahaha, zamišljam si, al bolje da ne zamišljam, želim zadržati njeno lepo lice u mislima za slučaj da ju sanjam. Za sina još ne dave, al ak se zaposli, o, da, budu.

To pitanje dakle čujem svako tolko, na svoj užas, jer za razliku od većine mama, ja ne želim ali baš ne želim, ajd – bar ne još, postati baka. Ne želim; kaj je to tak teško shvatiti?

Idem danas malo upotpunit kućne rezerve hrane tj. kupit išta za frižider u kom nema ni mleka ni jaja, a to je zadnji stupanj gladi; no, bolje da ne skrećem na tu temu, elem, ide baka s unukom, curicom.

Stane mala pred baku (baka tak oko 60 i sitno, curica oko 5).

Stani baka!

Baka stane. I veli: Stala sam. Ja u glavi odma vrtim ono stani stao sam što si radio srao sam, pa ono buksa ti ne gine, znao sam – pa onda kad si znao što si srao......... No dobro: dakle unuka:

- Oću još bombona.

- Nema više bombona, samo slatko jedeš celi dan.

- Oću bombona!!!

- Nema i gotovo!

- Kaka mi se! (ne kužim ovaj strateški zaokret u komunikaciji)

(zaokret u komunikaciji: drastično)


- Pa idemo doma.

- A ipak hoću bombona!

Odoh ja reko sad bu tu i sranja po cesti, ni dost da su se otopila pesja govna i razgazila boktenemarad, sad bu još i ova kenjala a možda za nagradu i bombon dobi.

Niš, baka pri živcima pa su nastavile hodati uz neki razgovor tipa daj ne dam, al sam bila strašnovito sretna kaj to nije moja unuka. Uostalom ja opće ne volim bombone, samo čokoladu.

Oznake: rođaci