Skraćeno preneseno iz današnjeg Jutarnjeg koji, kad je članak najzanimljiviji, napiše: Za ostatak izvolte kupiti Jutarnji list i pročitat ono kaj vas zbiljam zanima.
Prije je još u zagradi pisalo he he heh, al je to neko zbrisal. Alzo daklem:


"OSIJEK - Marmozeti ... novi su stanovnici osječkog Zoo vrta ..... sudeći prema reakciji marmozeta koju su iskazali prema našim kolegama fotoreporterima i snimateljima čini se da će oni biti posebna atrakcija za djecu.... vrlo malo vremena trebalo im je da se nogama i rukama počnu verati po njihovima ramenima, aparatima i kamerama.
Zanimljivo je da količinski jedu iznimno malo hrane, pa im se objed mora mjeriti digitalnom vagom....
Iz Zoo vrta do kraja ljeta najavljuju još novih vrtsa, pa bi tako krajem srpnja trebal/a....stići jedna veća egzotična životinja.... U kuloarima se spominje dolazak žirafe...
(Tekst: Nikola Patković)
(Vlado Kos / Cropix)"


Daklem ovak to zgleda kad se prevede:

Kolege fotoreporteri i snimatelji služe za procjenu kak buju deca reagirala na ovu smešnu malu zverad. Koja zvjerad navodno ima noge – i ruke???? Koja to zver osim čoveka ima ruke??? Jel to znači da buju klince puštali da žnjaraju mramorzetove, jadne životinje. Marmozeti su se alzo pentrali po snimateljima, tak da buju deca koja bu prilazila ili ulazila kak se čini, u kaveze, morala imati ramena, aparate i kamere. Dobro.

Mramorzetovci su inače od tak slabog apetita da im se klopa mjeri digitalnom vagom, čekaj, kaj oni koji tak malo jedu – ne znaju kad je dost? Pa maznu kilu jabuka mesto 2 mg, fakat imaju ljucke osobine, osim ruku, jelte.

Jel postoji neko cjepivo razvijeno od Mare Mozetija da se cjepiju deca kaj jedu prek mjere, ja bi odma naručila par doza.

Aha, došla bu još neka opaka egzotična životinja. Priča se po kuloarima, bate, to bu neka politička zver? Pa to ne bismo morali uvoziti, ima domaćih.
Po svoj prilici žirafa koja bu se držala u kuloarima. Možda budoarima? Ko je rekel pisoarima?!


A tekst je napisal Nikola Patković, zvan Pero Medvedović a uže društvo ga zove Ivek Krokodilković.

Snimio Vlado Kos, zvani Franjo Soko, za prijatelje Štef Vrabac.

Danas je Garfieldu rođendan. Garfielde, sretan ti rođendan.
Podsjećanje na tako svečani dan ko što je Garfieldov rođendan nemre proći bez jedne ribe.
Daklem, ona riba iz postova od tad i tad, zlatna ribica koja je već svima išla na živce, konačno je krepala. Krepala zlatna ribica namrtvo.
Kad je onomad ostala sama dobila je dve nove ribice za društvo, i dva puža – čistača akvarija. Krepal je i jedan od njih. Ne zna se je li krepal od tuge za prastarom ribom, ta se rodila valjda još dok je Zemlja nastajala, prije nastanka ameba; ili je krepal jer nije mogel podnesti sve kaj je pokrkal u akvariju koji je trebal čistiti. Možda se prejel, možda ga vlovil infRAkt srca, a možebitno su oboje krepali od E.coli, ne zna se.
Riba je svečano pokopana. Vlasnica i njeni sinovi (svi živi i zdravi) su ju nježno spustili u WC-školjku i spustili vodu. Amen.

Molim VaS da DRUGI PUT PSU STAVITE BRNjICU i ZAVEŽETE ili GA VODITE SA SOBOM A NE DA PLAŠI STANARE. SAT VREMENA NISAM IZAŠLA iZ STANA ZBOG PSA. OVO JE ZADNJA OPOMENA !

(doslovce prepisano, skup s razmakom od uskličnika, s cedulje s mog poštanskog sandučeka od jutros)

Alzo: idem jutros na posel i nađem ovo na svom sandučeku.

Ne znam kaj znači da cucak, i koji mrtvi cucak, čovječe, bude zvezan i za kaj? Noge bočno, paralelno, leva-desna, ili desna-leva, kak??? Vijetnamski čvor? I kaj ta brnjica koju imalo pametan pas skine? Onda dalje: Ja sam često i po duže od sat vremena doma, a da nikakvog cucka ni ne čujem, ma o čemu to meni neko piše? I ta pretnja – ovo je zadnja opomena – kaj, pred isključenje, opomena pred tužbu, ovrhu, samoubojstvo, ubojstvo, invaziju mačaka, bombaški napad????
Doma mi jedno jedino dete, spavalo je jutros kad sam izlazila. Drugo je prek socijalne skrbi na moru, bahati se u Domu Crvenog križa, a, si videl, sve se nema a na more se ide!
Jest da sam imala naselje osa u roletni, al to smo riješili. I one ne laju, zujiju.
Jučer sam našla jednog pauka, al bil je tiho čak i kad sam ga klepnula s jastukom po tintari.
Ja ne lajem, ja urlam kad sam ljuta, brnjica me ne bi sprečila da lajem da ju i imam. Tak da stvarno ne znam zakaj sam dobila opomenu za cucka, ima inače dva cucka u haustoru, i ne čuješ nego lupajuće nokte po štengama, ak je zalajal ono – ko da veli – ajmo, mislim ne kužim kaj sad s cuckom, pa mojim, pa meni bi kćer kavu zasolila da cucka doma dofuram, kaj je ljudima!???
Ne znam. A poruka je fino napisana, točno sam prepisala, samo su slova malo okruglija na papiru. Niš, uzela sam si taj papir i sad mi služi kao poCjetnik u knjigi.


EVO, EVO!!! SAD MI NEBU NIKO VEROVAL, NE, OVO SE SAMO MENI DOGAĐA! ZATO I NEMAM POST SVAKI DAN JER VELIJU DA PRETJERUJEM. A LEPO JE REKEL BOŽO KONJ /zvani Božo Suncokret/ JEBOTEBOG SEKA, TEBI SE FORT NEKAJ DOGAĐA!
E PAZI SAD OVO:

Ovaj čas ulazi u sobu studentica i veli: Jebo mupasmater!
No, no, kćeri kakse torazgovaraš?

Da mu jebopasmater! /Ja šutim, razmišljam kak da ju opako kaznim./
Veli kćer. Pa dodaje: Dolazim ja sinoć doma oko 11 ćuki i pređem one tri štenge, otvorim (ona klimava vrata kaj idu simtetamte, a to mi nikad nebu jasno kak ne opadneju, op. mame) vrata, a ono stoji cucak i gleda me. Ukočila sam se. Znaš kak se cuckih bojim. A idiot mi još prilazi - ponjuška mi nogu i maše z repom i za menom do pred stan.

Muku ti Isusovu, velim ja, pa kaj ja tebi nisam pokazala ovu čitabu?! I pokazujem joj listić o kom sam počela pisati. Hm, do sad mi je bilo smešno, bokibogme, više nije. I shvatim da je čitabu vidla – ko? Sanja na poslu, naravno. Sanja, bate, ona koja obožava cucke, njoj sam se našla jadati!

Veli mi dete – mama joj mama ti znaš kak se cuckih bojim, e, odma me astma vlovila, srce mi iskočilo skoro, štitnjača lupa, e, čim sam došla odma sam si zapalila (prvo, to je dobro za astmu a to bi trebalo i Cezara naučiti, koja dresura cuckih: Zapališ bijeli Marlboro, i stvar riješena!, sve se nema a Maxa se puši. Kaj sam pričala?). E nisam te, veli, htela buditi. Išla sam poooolaaaako, a on za menom prokleti idijot i maše repom i gleda me, joooooj kaj mrzim cucke!

Ja popizdim, velim: Rekla sam ti kad je tak nekaj imaš mobač, zovi muriju, nek nekaj delaju.

Ona sve još jednom prepričava.

Ja popizdim još jedamput: Jebeš susede, cucke i susecke papire, ali sad je moje dete u pitanju:

Slušaj! Si me čula kaj sam ti rekla?! - vičem, odma popizdim i treći put, kad se o deci radi, nema tu. Svoju decu smijem samo ja špotati i kritizirati!

Sam ti lepo rekla: Kad je tak nekaj, odma van, i zoveš psa!

Kćer me bledo gleda.

Ja čujem kaj sam rekla i dodam: Tak je. Nazoveš psa i veliš mu da je u hodniku murija!

Pasmater.

Veli dete ovaj čas: Gle, mama, cucak je možda ostal pred našim vratima pa su zato stavili cedulju na naš sanduček.

Batecucak, kaj imam pametno dete. Još samo da si cucka nabavim i da plašim obćinstvo.

Kad smo se rodili brat pa posle ja, prije nekih cca 200 godina, bil je red i običaj da decu rađa mama. I doji, da prostiš, ono, cica i to. To je prosto, mislim dojit dete pa još na vlastitu cicu. Odurno, ke ne? Al moja mama je tak radila, ne znam, gradska žena, čudno malo.

Tak da su negdi čak i zapisali da nas je rodila mama. Onda se taj certifikat zval Izvod iz matične knjige rođenih. Je.
A kad smo zrasli onda nam je naše rođenje morala prepričavat 100 puta tjedno, jer, zna se, sve je nastalo zbog svakog deteta. Pa kak brat nije htel cicati pa je stara skor riknula kad se to sve upalilo, važno da se on rodil na Božić, frajer. A ceste zaleđene, '47, a doktor neće doći, i njemu ceste zaleđene, stara kuri, puca toplomjer. To su bila vremena za biti majka, a ne danas, neko ti znese genecki tvoje dete, pa se bezbolno porodi i hop – flašu v gubec i piči, odma u vrtić, s 3 meseca! A do tri mjeseca ga je čuvala baka, jasno, mlada majka koja je klinca preuzela, umorna.

I da, mama dojila nas dugo, po 9 mjeseci, kak je pričala, mislim svakog ponaosob i u vrijeme kad smo bili bebe. Pa je pričala, kak je, a da bi imala mleka, jela rižu na mleku i zaokružila se kaj bumbar. Čudni neki običaji, da je popila pivo, kak se danas dela, em spavala bi kaj duga em nas ne bi morala dojiti, ko bi ju uspavanu zbudil. I opće to s pivom, no dobro. Možda s limunovim pivom (ne mislim to ni probat, kaj nije jednostavnije zet limunadu s Radenskom i šiknut nutra brlju?).

Dakle to riža na mleku. Ustvari s rižom još ratujem. Mleko volim, i jogurte i smrdljive sireve i mazne sireve, one kaj se mažeju na kruh jelte. I sirove sirove i sir Zdenka s ludarama (piše šampinjoni al ja nisam lakovjerna) i ono kiselo e da, kefir, koji je nekad bil čist drugog okusa, al dobro. E. Taman sam se htela pomiriti s rižom, kad – odem na Dolac i jednu opasno antipatičnu babu od oko 35 godina (baba se može biti i s 19 ak si opasno antipatičan) pitam da kakvu to rižu prodaje – piše vitaminizirana riža. Ona zareži da je to tak kak piše, riža s dodatkom vitamina. Ja dodatno pitam, ona dodatno zareži, je al sad je pokazala očnjake, reko niš, pa-pa draga, ajmo ćerce kod onog kaj puno priča, ova je opasna, užas.
Rekel bi Božo Konj zvani Božo Suncokret – tak je antipatična da joj ne bi dal ni da mi popuši.
Cigaretu, naravno, Božo je nepušač i pušenje cigareta je po njemu strašan greh po zdravlje, navek špota te kaj dimiju.

Alzo, na štandu – do, lik prodaje iste šeme. Postavim isto pitanje, veli čovek to vam je već skuhana riža, pa su joj dodali vitamine i onda je opet posušena. Al vidim nešto se nije potrgal da mi ju proda (nesme, već me pozna ko stalnu kupicu). E, tak. Upomoć – vičem ja, ništa od te riže nego, gospon, imate vi tu kakve smeđe riže? Ima čovek, ima i visoke cijene, sve ima bratesestro, al sve mi je objasnil, ima i crnu rižu. Kćer mi se skor zbluvala, veli pa kei si ti normalna, kuiš, to zgleda kei da je ono u žitu ono crna – nešto, gljivice, raž, kukolj, crna smrt, crna uš, crna pljesan, trulež!.. Reko gospon dajte mi samo 10 deka to tak da ja probam da ne potrujem decu. I tak se već dugo pokušavam ubit al mi nede. Pištolj zaštekal, tablete nisu djelovale, a bacat se s prvog kata neću, samo bum noge potrgala kakve sam sreće.
Čovek ima smisla za humor ko bager, ali i dalje ni prestal pričati i reklamirati sve proizvode domaće (kao ja ne vidim da i orahe uvozimo iz Argentine, dalje ih valjda nije bilo), tak dakle, tak da niko ni bluval, pokušavaš ga pratiti kolko može lagati a istaknul deklaraciju. Kćer gleda mene, ja gledam deklaraciju, gospon gleda mene, pa ja gledam njega pa opet kćer pa deklaraciju i pitam zakaj laže, ma veli ne lažem, to samo ta šihta došla iz Argentine. Aha.

O majko moja, o blago meni.

Kupim crnu rižu za samoubojstvo dakle, i pol kile lanenog sjemena.
I svako jutro krkam laneno sjeme i čašu mleka. Samo mleko, čašu ne.
I tak i jutros.
I osjetim da sam sa mlekom i lanom u usta metnula dlaketinu, opet oću bluvat, al žal mi mleka. Pa sve mislim ajde, da ne bluvam, zvadim z gupca i pogledam dlaku, nije domaća! A nema ni deklaracije! A ni ni od nas, sin obrijal glavu, kćer ima dugu kosu (konačno, do sad je i ona brijala bulju i htela si ugraditi kost u kljuku, ono ko u Alanu Fordu – Skok u prazno), moja nije, ne odgovara boja, e, dakle dlaka došla s nečim. A propos dlakih: Stara je bratu ceketala da je sitničav i fort da traži dlaku u jajetu, sve dok on nije zbiljam našel dlaku u jajima kaj mu je spremila za doručak. Ne znam kaj je posle tražil. Žohare nikad nismo imali.

Dakle tako mlatim po mlekecu i lanenom sjemenu, uredno, to s dlakama (još mi nije svejedno u želucu). I gledam RTL jučer. Mislim RTL danas, ali je ovo bila repriza.

Pa pričaju o Kinezima. I o kravama. I o GMO mleku. Krave koje proizvode mleko ljucko. Ko majke koje su nekad rađale decu. Dakle: Gledam krave. Na televiziji. Onda jednu kravu metneju u gro-plan, lepa kravica, ima rinčicu onu na uheku za prepoznat ju ak se zgubi onak skup z lancima zvezana u štali i tak. Maše krava, crno-bela, a TV u boji, maše krava s uhima i ko da gleda mene iz televizora. A ovaj stalno priča kak proizvodi mleko ko ljucko i tak.

A ja, usprkost dlaki viknem: MAMA!?!?!?!?!!

Upala, odnosno uletila nepozvana, muha u kuhinju, dinsta se meso, kaj bi muha nek na šnjof. Otvorim prozor, muha ne doživljava, ostaje u kuh'nji. Djetešce poživčani, gle muhendaru jebenu, veli, i tak, viče, ko da bu se muha splašila. Dete upali španjulet (ne kuži kaj to je – španjulet, he, he) sa šibicama, ode muha, poludila jadna, bazdi kuhinja za popizdit. Ni muha ne voli sumpornu smrdočinu.

Jučer pak uletila lena mua (to se tak zove kad imaš blizu dete od godinuipol) alzo jedna muha, u trambaj. Sedmicu. Pa lepeta, majku joj smušenu. Muhastu. Omuhavljenu. I sedne se na vrata, tak da smeeeta, jelte, smeta ulazu i izlazu. Ne jebe putnike posto pola, ne doživljava iste. A ja nisam platila kartu (naravno) makar ne znam kaj sad to veze ima, al dobro.
I onda tako to, jelte. I fino, muha se vozi, a dete veli jebote muha a ja velim kaj fali muhi, pa šverca se ko i ja. Aha, sad znam zakaj sam napisala da sam se švercala.
No, dobro, uglavnom: Veli mi dete da nisam normalna. Zbog muhošverca.

Kaj to zbiljam tak?

Možda bi trebalo uvesi muhe - kontrolore za one muhe kaj se švercaju. Ak ide retrogradno, ja bum svjedočila, ova muha bez karte je ušla kod Branimirca. Nije imala čak ni mobitel da se spasi od kontrole, imam i svjedoka, puuuuuuuuuuuuuun trambaj penzića, u 1 popodneeeeeeee, čovječe kam idu ti penzići, invalidi, starci dvaput/već/krepani, upomoć, ni studenata nema ni deca još ne markiraju, kam idu, samo paseju di buju se deli. Da, za svjedoka - ima i jedna kćer.
A i ta muha, kam je ona naumila. Ma ne, stvarno su teška vremena, sve to plazi ko muha bez glave.

Od moje mlade prijateljice (Blizanac), kratki opis znakova, pa ko voli:

Ovan - I am
Bik - I have
Blizanci - I think
Rak - I feel
Lav - I will
Djevica - I analyze
Vaga - I balance
Škorpion - I desire
Strijelac - I seek
Jarac - I use
Vodenjak - I know
Ribe - I believe

He, he, he, pa da, oće to, oće.

Mislim nemrem verovati, ni ZET-ovo prometalo više nije mjesto gdje se starci iživljavaju. Uđe babac u poluprazni tramvaj i ne dopadaju joj se slobodna mjesta pa diže neku curu koja uči, a baš na mestu di bi ova rit stavila, a vidi se dete je u frki pred ispit. I to tak nekaj svako jutro, ali:

Sedi sad njih troje u parku na klupi, škvadra ono 20 i koju i pričaju.

Prolazim, pozdravim, pitam za zdravlje i za starce i idem dalje, baš im ja trebam. Kad:
Ide baba (još starija od mene ak je to opće moguće, ali vidim hoda bez štapa), skuplja papire i kartone, za pod rit, znači može se i saginjati, i veli toj deci:

Ajde, deca, bute se ustali da se ja i moja prijateljica koja bu sad došla sednemo na tu klupu.

Veli jedna iz škvadre: Gospođo, pun park klupih i sve su u sjeni, sednite se nekam drugam.

Kaj, vi ste mladi, ja sam iz bolnice došla i moram sediti na klupi s naslonom.

Drugi se mladac okrene iza sebe, glečte gospođo, 50 metara od nas vam je klupa s naslonom.

Ja sam došla iz bolnice i teško se krećem (hallo, a skuplja novine za pod rit stavit, međugracka???), ja bi se tu sela, vi ste mladi, vi možete i bez naslona.

Je veli ovaj, ak bum već sad sedil na klupi bez naslona onda bum s 3 banke već bolestan ko vi, a vama bi bilo dobro da malo prošećete.

Je, al ova klupa mi je blizu prozora di mi prijateljica stanuje. (Valjda bu ova s drugog kata skočila kroz prozor jer joj je klupa mam pod oblokom!?)

Ja deci šaljem iza ugla zgrade SMS: ak se ustanete, nemojte mi doma dolazit!

Srećom, treći odgovara u duhu svježih zagrebačkih zbivanja: Gospođo, nama vjera ne dozvoljava da se dignemo s klupice na kojoj sedimo, a vi bute se seli posle.

Dolazi prijateljica od te fosilke, sjedne na klupu (bez naslona) i kritizira omladinu. Opravdano. Jer kad je ona bila mlada, klupih nije ni bilo.

Do kud ide balkanska bahatost?! Ili sam ja skroz proštepala i ne rezoniram kak treba? Kam sad ovaj spot, pod Glazbu? Zdravlje? Umjetnost preživaljavanja, e, to.

Kad sam imala 6 godina slavila sam doma rođendan tak da sam posložila po sobi na strateška mjesta, kao ukras sobe, reklame za Plavi radion. Tadašnji fensi deterdžent, ni u snu nije bilo ideje da ga išta na svijetu ikad može zamijenit!!!!! Reklame u 3 il 4 boje, a kaj smo vršnjak Ferdo i ja skupili kad su bacali te reklame iz aviona, na nekom formatu manjem od A-4, tak, e, je-bate u kojem sam ja stoljeću rođena, haaaaloooo???? E to sam poslagivala po sobi pol dana. Pa sam pripremila prectavu s planom: za starce i brata i brojati od 100 na niže, ka uzviku: Danas je moj rođendan!!!! Kad su svi trebali od oduševljenja opasti u nesvest i čudit se ko pura /smrznutom/ dreku i opće to pričati ko čudo svecko bar do idućeg ročkasa! Deca najme misliju da je svet nastal isključivo zbog njih.
To s brojevima stara nije mogla pojmiti da mogu (a znala sam zbrajati/oduzimati negativne od pozitivnih brojeva, tak nekaj, a kaj je smatrala metodom slučajne pogađancije, zakaj ljudi misle da su im deca idioti???).

Onda sam međutim, ipak, jelte, skužila da to malo predugo traje. Brojat 100 dana do tog datuma. Pa sam počela od 60 naniže. Mislim da je onda išlo od 25 na niže, a 25-godšnjak je i tak za mene onda bio zreli čovek, zreli za biti deda. (Jednom mi neki student u ancugu, skroz neobično, e, od 22 godine starosti, gospon u godinama, u vlaku kod Delnica - nikak nije sel, jer mi je rekel da sad naš vlak nije prošel kroz tunel nego ispod nadvožnjaka, bate i to pješačkog, strašno sam se uvredila, a mama je to skužila i nije znala kak da me utješi. Još mu nisam oprostila! Prasac, kaj njega jebe ak ja nadvožnjak brojim pod tunel?) Točka

Dobro, i tak to za 6. ročkas je tata blagonaklono sedil i slušal brojeve to za 6. rođendan, a brat se kreveljil i prehitaval s kreveta, na pod naglavačke, taj je imal feferon vriti ko i nećak mu koji bu sad punoljetan, a kojeg nije nikad videl; E, s onog kreveta s drvenim stranicama, a mama je ko fol sudjelovala, a bežala je fort u kuh'nju da joj jelo ne zgori. Dinstala luk žena.

Posle nisam slavila, nije bilo zainteresiranih. Tri točke

Trinaesti rođendan od 120.000 pozvanih došle su blizanke Adriana i Katalina (nije greška, dve cure iz dijaspore, iz Argentine). Jele smo jagode sa šlagom, sve tri željne a sve se gradile fine. A mojoj staroj je to užasno sve išlo na živce. Ona je doma šivala da familiju prehrani i nije znala, jednostavno nije znala primat goste, pa dječje, ništa, nula bodova.

Punoljetnost sam dočekala sva očajna sama učeći tak početkom lipnja za kraj godine i baš mi je bilo krivo. A stara Škorpijetina mi je rekla da to opće nije strašno jer me čeka još puno rođendana. Pušiona. Jedan je 18. Mislim i jedan je 56., ali je 18 neki važniji datum, jebote 3 puta 18 jednako 56. Manje više dva, nemojmo sad i logaritmirat - Uskličnik

Danas je moja šefica pitala Sanju jesam li ju častila. A Sanja veli vjerna sebi: Je, dala mi je dva krekera i jednu marelicu, mi smo na dijeti. Istina je da sam bez love kaj Sanja odlično razme, i da nismo bile nekaj gladne, pa bumo se nakrkale u ponedjeljak. Nekaj fensi i zdravo a osobito pohano, a osobito iz Konzuma. Kaj ima veze, ispalo bu da ročkas slavim tri dana. Četri - Upitnik
Sanja mi je poklonila krastavac, domaći, bez bakterija onih gadnih i popratila komentarom: Evo koka, ja znam da je tvoj bivši imal većega (istina, odvratno!) ali kak si stara i debela, bum ti dala instrukcije: ovo je krastavac. Služi za salatu. Oguliš ga i onda se lakše skliže, mislim na nož, onda ga narežeš posle upotrebe, mislim posle upotrebe noža, razmeš, i ne držati ga dugo u toplom, razmeš, frižider, Seka prestani se smijati boktemazo, ja pričam o krastavcu. A sad mi daj rupček da si obrišem suze od smeha, sva sam se zbalavila!

Od Bibe sam dobila za ročkas 10 kn. Htela mi je platiti kaj sam joj kupila dve glavice češnjaka, svaki po 3 kn, reko jedan ti poklanjam a drugi neću naplatiti, pa smo odlučile da bu mi lova poklon. Diš bolje.

Sin mi se ispričal da je zaboravil koji je datum, al se dal poljubiti u obadva lica! Allahu ekber! (Allah je velik). Kad je došel iz škole, već je i zaboravil kaj je i nije htel ni šveps popit, a mi baš nismo navalile, e, da, kći:

Kćerkica je rekla – joooj, mama, kaj ti moram kaj kupiti, jebate, a kaj da ti kupim, joooj. Pa smo dogovorile sutra kavu Kod džezve. Miriši mi da nebu imali sitnoga i da bum ja častila. Ko i uvek.
(Ak je kći nominativ, onda je deminutiv kćikica, hm.)

Moj prijatelj Boris nema poooojma da mi je rođendan. Dost da mu je kći Blizanac.

Sandra je rodila prije 3 tjedna i mada joj je termin bio na moj ročkas, kaj ti je, prvo dete je svecko čudo i niš na svetu nije bitno (dok dete ne počne zajebavat, a mama tražit savjete).

Brat se javil, nemrem reći, mada se nismo vidli 26 godina. Otkad nisam vidla ni nećakinju koja se isto javila, srce tetino. Pobrala sam u vreme njenog rođenja u svom tadašnjem društvu tak puno bodova kaj sam teta, bila sam strašno mlada i strašno važna zbog nje. To mi je bil poklon do kraja života.

Božo Suncokret mi je napisal pjesmicu. Budući da se znamo 2/3 života, ima još nade da bu svladal samoglasnike, licenciju pojetiku i broj slogova. Jer je i on Blizanac. I to uskoro, mislim Blizanac već je, a ročkas, joj jedva čekam. Pa veli Božo Konj, zvani Suncokret:

Draga Prijateljice :)
Za tvoj dragi rođendan ne šaljem ti kitu cvijeća ,
jer to zasigurno nije dugotrajna i istinska sreća .
Darujem ti malenu pjesmicu i hrpetinu ponajboljih želja ,
s naglaskom na dug život pun zdravlja,ljubavi i veselja :)
Udahnula si život na današnji dan ,
ostatak nek ti prođe ko divan san .
Nije ti strana niti jedna ljudska vrlina ,
pa ni zahtjevna spisateljska vještina .
Želim ti uzvračenu ljubav , često slavlje ,
stalan osmjeh na licu i odlično zdravlje :)
Tvoj prijatelj Božidar

Prijatelj Božidar ne slavi rođendan nego imendan i užasava se već desetljećima kaj se uvek setim na njegov rođendan. Prije me i špotal, al je odustal.

Vip mi je čestital, batećuk. Zvale su me dve poznate i jedna nepoznata (krivi spoj) ali se nisu setile da mi je rođendan. Ljudi su fini, meni je puno godina i njima je neugodno, ne znam zakaj meni nije.

Pa me se setila Jasmina. Jasmina je kći moje nažalost pokojne prijateljice koja nikad niš nije zaboravljala. Jasmini je rođendan sutra.

Zakaj se svi žalostiju kaj ja starim, meni je to baš fora, novo mi je svake godine.

Fejsbuk je totalno zakazal il su svi na B-netu koji je krepal po kvartovima.

Marijana se 200% setila na moj ročkas, ona bi se ubila da kaj zaboravi, al nije stigla, ona tak živi, i kad ju nazovem 18. 11., rekla bu – ti znaš da sam 3. 6. mislila na tebe, Marijana, naravno da znam.

Čemu panika? Imam očajni horoskop al imam sve planete, imam blagi podznak (Rak) i očajnu krvnu grupu (A+) i eto, imam sebe, par dece, par prijatelja i par (2) sobe. Sve se nema, a i dva bubrega se nose!

I tak, 150 godina, i sve pet.

Svaki je ročkas samo jednom godišnje i treba ga ko takvog cijeniti. Svim ljudima dobre, a može i loše volje, bil bi red da je sretan svaki rođendan. Što svima želim; a sad lepo idem čitati Andrića - Znakovi pokraj puta. Eviva.

Prvo smo jedan fensi bloger i ja ustanovili da mrzimo nedjelju i da je to sasvim nepopularno: jer govori o čovjeku da si dozvoljava dosadu, što je nedopustivo nekomu sa SSS kvalifikacijom naviše. Pa je nezadovoljstvo ostalo na ponedjeljku, a la Garfield. A menja na stvari, ono. Niš.

A danas sreda pa ovak: Prvo se prerano zbudim posle loše prespavane noćke – al sam zato pogledala dobar mlif. Kao – dobro.

Ustanovim rano zjutra, vešajući veš (noćno pranje, jeftina struja, a imam veći račun od celog Novog Zagreba) da opet nema kaj za jesti jer moja deca mrze hranu i uništavaju ju. Zato je bilo dobro dići se ranije i prevarit ih, složit im od ostataka hrane normalan doručak. Ne znam, je li jasno, ne od veša, od hrane...

Nove cipele – žuljaju me, jučer sam novi par cipela hitila u smeće, ono jesu bile superjeftinajra s placa, al nove, pa bi mi trebalo biti krivo, ništa! I mada ne moram ići na ples nek na posel, popizdim totalno, krvave mi ahilove pete, maltene kost vidiš! - nema doma hanzaplasta, svud recesija pa i u kutiji za lijekove! Koja nema nego andol 100, hanzaplast (nema), neki termometar koji ne pokazuje temperaturu, dve pipete za hranit od majke roditeljice odbačene zečeve, a što nismo nikad napravili, i – prašina.

Onda sam uzela kćerine cipele koje su mi tri broja prevelke, obukla čarape, termice, umetnula uloške za/protiv platfus i trifrtalj ćuke odvezivala dupli vuzl na žnirancu, jer su valjda zato bile na sniženju te cipele. Zbog žniranačke dužine. Jedna žniranačka dužina, to je nova mjera, jednako 2,5 metara na kvadrat. I tolko sam psovala da se studentica probudila i počela urlikati, a ja sam rekla da sve u pizdu materinu i otišla s jednim neodvuzlanim vuzlom van. Niiiikaaad se ne znaaaa sa studentarijoooom, 1972. ili 1971., i moj prijatelj Božo Konj je dobil pendrekom po plećima, samo jer je tramvaj čekal, a sad je proljeće.... Pa ko razme... Hrvacka...

Vani zaboravim kupit pljuge.
Kao, dobro.

Na Trgaču me skoro zgazi tramvaj. Žurim i provjeravam samo jedan ZET-ov smjer. Kraj mene je neki lik tak zastal, vidim onak, ko u crtiću, na hendek, gledal me - mislit nije stigel, a kamoli viknut – stani! Al sam osjetila frekvenciju Narodnog radija, kad jelte, i 20 cm ispred mene prozuji 17-ica a vozač mi se mame setil, stoposto.

Odem na Dolac, i tak kasnim, kupit nekaj u jednoj zdravoj – nečemu, i prodavač priča babi kupici: laneno sjeme, osim što regulira stolicu, odličan je za skidanje “zločestog” kolesterola, pa ovak pa onak, pa ujutro juhenu žlicu s lajt jogurtom, (e, ja cupkam, vidim žena ciljano kupuje, valjda zna zakaj kupuje, vidim i tamniju vrstu sjemenkih - niš, frajer čaaaapriii - sto posto je Blizanac/Riba u horoskopu. Očajno.) - Pa vam, priča lik - to djeluje tako. Evo i ja sam si pripremil. Evo, vidite gospođo: (pokazuje policu na kojoj stoje vrećice s napuhanim posijama i nema veze ni s jogurtom ni lalenim sjemenkama). Ali, on dalje: bolje je da se malo napuhneju (ja sam već napuhana ko američka pipa, ko zna, ko ne, opet dobro) i onda vam to tako djeluje u crijevima. Dapače, i ako se ne napuhnu u lajt jogurtu, i to ima svoje prednosti, a možete ih i grickati ako imate s čim (baba ima s čim, viš joj gebis još iz Harmice), a možete laneno sjeme i samljeti na mlinac za kavu i tako konzumirati. Usput, to sjeme od lana je vrlo ljekovito (nabraja 1001 bolest) i spasilo je mnoge duše.
Ja gledam, da nisu sjemenke s krilcima, batebog, daj zgotovi spiku! Jedina sam za babom u redu, halooooo ajmoooo!!!???
Tako da to možete konzumirati doista po vlastitom izboru, i tijekom dana posipati samljevene sjemenke od lana po hrani, ako kuhate – ovak i onak...
Isuse!!!!!!!!!! I nakon 5 minuta, ak ne i više: poludim i velim: Gospon, dajte gospođi te sjemenke, već joj se ruka trese kolko te nofce drži vama pred nosom, meni se žuriiiiiiiiiiiiiiii!!!!!!!!!!!!!!!! Da, daaaa, gooospođo, sad ću ja, evo – i nastavlja pričat. Pooooolako naplati, baba se već tresucka takaj, pa i odlazi, on još za njom. A ona zastaje iz pristojnosti i slušucka ga. Ja mislim: Drop ded! Nemrem verovat da neko tolko nema filing za osjećaj, ne, nemrem. I vičem: Halooooo, može dvaput po-pola-kile lanenog sjemena, tamnijeg, sve znam, dajte mi samo vagnite i naplatite. I sad on celu priču priča meni. Isuse, kolko samokontrole, kaj mi nije ni urođeno il svojstveno nit sam ikad naučila; pa nemoj mi to raditi, 15 do 8 ujutro, ljudi se tek bude, vani pritisak, vrit, ne, ne trebam niš više, je, znam, skida kolesterol, znam, i cijena je dugo ista, je, najjeftinij ste, najbolji ste, ono, mašala, znam, i gospođa koja je tu radila 5 godina kolko to već kupujem, a je, je, još je više pričala, bok, fala, pusa, je, došla bum opet. Allah sab'r versin. Inšalah! Bokstobomiduhomtvojim. Užas!

Kupim trule marelice i natrule breskve, cijena – prava sitnica. U vagu je teta uračunala i onu kaj me naterala da pojedem i konstariram da su kajsije (turcizam) ne slatke, nego plastične. Dobro, idem, na Trgu nemreš do bankomata, smeta papinska građevina. Ma superiška. A superiška - jer sam našla električni račun od prošlog meseca, i posmrtni račun, a to mi je važno jer se Sanja iz toga sprda pa se veselimo.

Na poslu nikak nemrem svladati e-spis, bilo kaj na e-me-živcira, pa Fatima (kavomat) sere, neće primit 50 lipa, ali zato - zove Sanja na mob - kaj di si, kasniš. S kim bum ja laprdala!?
Dođem u sobu sretna kaj bum pričala s njom, kad ona opali do 9 ćuki lajat sa dragim. Mislim razišli su se to jutro, skup žive. Pa se u pol sata nadogađalo toga, bracooo.

Pa kad su kooooonačno prekinuli, opalila spiku da kaj ona kolegica s prvog kata fura šešir, da još nije ljeto, da je stara za crvene šeširiće i da zgleda ko Crvenkapica. I da ne samo to nego Crvenkapica koja se boji da bu ju u šumi fuk poje/ba/l.

Ajd, tu smo imale pauzu za smeh.

Uvale mi dodatan posao jer je kolegica posle bolovanja uzela mjesec dana godišnjeg. Znam ja kaj je to, džabalebarenje, javašl'k, politika, žena u žalosti radi politiku, al dobro. Ak nesmeš naglas na poslu, moš na svom blogu.

Printer sere kreč, zapinje. Sanja više ne priča, a to je opasno!
Nestalo klamerica, nema ekonoma. Penkala ne piše. Kava ne djeluje.

Zahod zaštopan. Dolaze nam javit. I to me zabole. Do gole duše. Da ne velim kaj drugo.

Na povratku kući me, ali zbiljam, ovo nije normalno, skor pobere auto, ajde, taj je bar tolko trubil da sam ga skor preskočila. A srce mi još nekontrolirano pucketa.

Na istom povratku kući, dakle, uletim u 13-icu (ko veli da je to nesretan broj) i odem do onog glupog Šeratona. Tam tražim stanicu za natrag i čekam 8, nema, pičim onak bolne krvave noge do Branimirove. Furam se jednu stanicu i kupim glavicu češnjaka za 3 kune. Haloooooo? Dobro, kupim odma i za Bibu. Jednu bum joj šenkala, protiv uroka, a drugu mi ne mora platiti. Što znači da sam kupila 4 komada, a to je navodno nesretan broj, ono 1 pus 3.

Dočekam sedmicu, niš mi se ni rasteplo po tramBaju, odnesem laneno sjeme jednoj poznatoj kaj sam obećala i osvanem doma kasno, stiže studentica ko raspeta na križu, potrpamo ručak u sebe i veli ona – mama laku noć.
Oyasumi! (Halo, Nichonkichigai?!)
I sad ona misli da ja krmim a ja se jadam na blog.

Usput, i Skroz nevezano za ovo, opravdano time kak je grah opal - i mojim zodijačkim znakom: jučer navečer ili noćas u ne znam koje levo doba su na TV-u izreklamirali jednu knjigu koju sam pročitala i kojom sam duboko razočarana. U kojoj žena kao opisuje neke svoje dane, kao ja sad ovu šugavu sredu (još sam živa, al ne treba gubit nadu).
Budući da se radi o kakti poznatoj zagrebačkoj spisateljici čija mama je zapravo bila neka poznatija spisateljica, i koja daklem knjiga nije osim 2-3 bisera na 100 stranica uopće čitljivija od šugavog Jutarnjeg lista, puknem i mislim, jesu li Goran i Biba u pravu, možda bih ja mogla nešto bolje napisati. Pa si mislim, i ta sreda nije nekaj... S obzirom kakvih je dana bilo. Al ovo je danas, i sreda i tak.