Prvo smo jedan fensi bloger i ja ustanovili da mrzimo nedjelju i da je to sasvim nepopularno: jer govori o čovjeku da si dozvoljava dosadu, što je nedopustivo nekomu sa SSS kvalifikacijom naviše. Pa je nezadovoljstvo ostalo na ponedjeljku, a la Garfield. A menja na stvari, ono. Niš.

A danas sreda pa ovak: Prvo se prerano zbudim posle loše prespavane noćke – al sam zato pogledala dobar mlif. Kao – dobro.

Ustanovim rano zjutra, vešajući veš (noćno pranje, jeftina struja, a imam veći račun od celog Novog Zagreba) da opet nema kaj za jesti jer moja deca mrze hranu i uništavaju ju. Zato je bilo dobro dići se ranije i prevarit ih, složit im od ostataka hrane normalan doručak. Ne znam, je li jasno, ne od veša, od hrane...

Nove cipele – žuljaju me, jučer sam novi par cipela hitila u smeće, ono jesu bile superjeftinajra s placa, al nove, pa bi mi trebalo biti krivo, ništa! I mada ne moram ići na ples nek na posel, popizdim totalno, krvave mi ahilove pete, maltene kost vidiš! - nema doma hanzaplasta, svud recesija pa i u kutiji za lijekove! Koja nema nego andol 100, hanzaplast (nema), neki termometar koji ne pokazuje temperaturu, dve pipete za hranit od majke roditeljice odbačene zečeve, a što nismo nikad napravili, i – prašina.

Onda sam uzela kćerine cipele koje su mi tri broja prevelke, obukla čarape, termice, umetnula uloške za/protiv platfus i trifrtalj ćuke odvezivala dupli vuzl na žnirancu, jer su valjda zato bile na sniženju te cipele. Zbog žniranačke dužine. Jedna žniranačka dužina, to je nova mjera, jednako 2,5 metara na kvadrat. I tolko sam psovala da se studentica probudila i počela urlikati, a ja sam rekla da sve u pizdu materinu i otišla s jednim neodvuzlanim vuzlom van. Niiiikaaad se ne znaaaa sa studentarijoooom, 1972. ili 1971., i moj prijatelj Božo Konj je dobil pendrekom po plećima, samo jer je tramvaj čekal, a sad je proljeće.... Pa ko razme... Hrvacka...

Vani zaboravim kupit pljuge.
Kao, dobro.

Na Trgaču me skoro zgazi tramvaj. Žurim i provjeravam samo jedan ZET-ov smjer. Kraj mene je neki lik tak zastal, vidim onak, ko u crtiću, na hendek, gledal me - mislit nije stigel, a kamoli viknut – stani! Al sam osjetila frekvenciju Narodnog radija, kad jelte, i 20 cm ispred mene prozuji 17-ica a vozač mi se mame setil, stoposto.

Odem na Dolac, i tak kasnim, kupit nekaj u jednoj zdravoj – nečemu, i prodavač priča babi kupici: laneno sjeme, osim što regulira stolicu, odličan je za skidanje “zločestog” kolesterola, pa ovak pa onak, pa ujutro juhenu žlicu s lajt jogurtom, (e, ja cupkam, vidim žena ciljano kupuje, valjda zna zakaj kupuje, vidim i tamniju vrstu sjemenkih - niš, frajer čaaaapriii - sto posto je Blizanac/Riba u horoskopu. Očajno.) - Pa vam, priča lik - to djeluje tako. Evo i ja sam si pripremil. Evo, vidite gospođo: (pokazuje policu na kojoj stoje vrećice s napuhanim posijama i nema veze ni s jogurtom ni lalenim sjemenkama). Ali, on dalje: bolje je da se malo napuhneju (ja sam već napuhana ko američka pipa, ko zna, ko ne, opet dobro) i onda vam to tako djeluje u crijevima. Dapače, i ako se ne napuhnu u lajt jogurtu, i to ima svoje prednosti, a možete ih i grickati ako imate s čim (baba ima s čim, viš joj gebis još iz Harmice), a možete laneno sjeme i samljeti na mlinac za kavu i tako konzumirati. Usput, to sjeme od lana je vrlo ljekovito (nabraja 1001 bolest) i spasilo je mnoge duše.
Ja gledam, da nisu sjemenke s krilcima, batebog, daj zgotovi spiku! Jedina sam za babom u redu, halooooo ajmoooo!!!???
Tako da to možete konzumirati doista po vlastitom izboru, i tijekom dana posipati samljevene sjemenke od lana po hrani, ako kuhate – ovak i onak...
Isuse!!!!!!!!!! I nakon 5 minuta, ak ne i više: poludim i velim: Gospon, dajte gospođi te sjemenke, već joj se ruka trese kolko te nofce drži vama pred nosom, meni se žuriiiiiiiiiiiiiiii!!!!!!!!!!!!!!!! Da, daaaa, gooospođo, sad ću ja, evo – i nastavlja pričat. Pooooolako naplati, baba se već tresucka takaj, pa i odlazi, on još za njom. A ona zastaje iz pristojnosti i slušucka ga. Ja mislim: Drop ded! Nemrem verovat da neko tolko nema filing za osjećaj, ne, nemrem. I vičem: Halooooo, može dvaput po-pola-kile lanenog sjemena, tamnijeg, sve znam, dajte mi samo vagnite i naplatite. I sad on celu priču priča meni. Isuse, kolko samokontrole, kaj mi nije ni urođeno il svojstveno nit sam ikad naučila; pa nemoj mi to raditi, 15 do 8 ujutro, ljudi se tek bude, vani pritisak, vrit, ne, ne trebam niš više, je, znam, skida kolesterol, znam, i cijena je dugo ista, je, najjeftinij ste, najbolji ste, ono, mašala, znam, i gospođa koja je tu radila 5 godina kolko to već kupujem, a je, je, još je više pričala, bok, fala, pusa, je, došla bum opet. Allah sab'r versin. Inšalah! Bokstobomiduhomtvojim. Užas!

Kupim trule marelice i natrule breskve, cijena – prava sitnica. U vagu je teta uračunala i onu kaj me naterala da pojedem i konstariram da su kajsije (turcizam) ne slatke, nego plastične. Dobro, idem, na Trgu nemreš do bankomata, smeta papinska građevina. Ma superiška. A superiška - jer sam našla električni račun od prošlog meseca, i posmrtni račun, a to mi je važno jer se Sanja iz toga sprda pa se veselimo.

Na poslu nikak nemrem svladati e-spis, bilo kaj na e-me-živcira, pa Fatima (kavomat) sere, neće primit 50 lipa, ali zato - zove Sanja na mob - kaj di si, kasniš. S kim bum ja laprdala!?
Dođem u sobu sretna kaj bum pričala s njom, kad ona opali do 9 ćuki lajat sa dragim. Mislim razišli su se to jutro, skup žive. Pa se u pol sata nadogađalo toga, bracooo.

Pa kad su kooooonačno prekinuli, opalila spiku da kaj ona kolegica s prvog kata fura šešir, da još nije ljeto, da je stara za crvene šeširiće i da zgleda ko Crvenkapica. I da ne samo to nego Crvenkapica koja se boji da bu ju u šumi fuk poje/ba/l.

Ajd, tu smo imale pauzu za smeh.

Uvale mi dodatan posao jer je kolegica posle bolovanja uzela mjesec dana godišnjeg. Znam ja kaj je to, džabalebarenje, javašl'k, politika, žena u žalosti radi politiku, al dobro. Ak nesmeš naglas na poslu, moš na svom blogu.

Printer sere kreč, zapinje. Sanja više ne priča, a to je opasno!
Nestalo klamerica, nema ekonoma. Penkala ne piše. Kava ne djeluje.

Zahod zaštopan. Dolaze nam javit. I to me zabole. Do gole duše. Da ne velim kaj drugo.

Na povratku kući me, ali zbiljam, ovo nije normalno, skor pobere auto, ajde, taj je bar tolko trubil da sam ga skor preskočila. A srce mi još nekontrolirano pucketa.

Na istom povratku kući, dakle, uletim u 13-icu (ko veli da je to nesretan broj) i odem do onog glupog Šeratona. Tam tražim stanicu za natrag i čekam 8, nema, pičim onak bolne krvave noge do Branimirove. Furam se jednu stanicu i kupim glavicu češnjaka za 3 kune. Haloooooo? Dobro, kupim odma i za Bibu. Jednu bum joj šenkala, protiv uroka, a drugu mi ne mora platiti. Što znači da sam kupila 4 komada, a to je navodno nesretan broj, ono 1 pus 3.

Dočekam sedmicu, niš mi se ni rasteplo po tramBaju, odnesem laneno sjeme jednoj poznatoj kaj sam obećala i osvanem doma kasno, stiže studentica ko raspeta na križu, potrpamo ručak u sebe i veli ona – mama laku noć.
Oyasumi! (Halo, Nichonkichigai?!)
I sad ona misli da ja krmim a ja se jadam na blog.

Usput, i Skroz nevezano za ovo, opravdano time kak je grah opal - i mojim zodijačkim znakom: jučer navečer ili noćas u ne znam koje levo doba su na TV-u izreklamirali jednu knjigu koju sam pročitala i kojom sam duboko razočarana. U kojoj žena kao opisuje neke svoje dane, kao ja sad ovu šugavu sredu (još sam živa, al ne treba gubit nadu).
Budući da se radi o kakti poznatoj zagrebačkoj spisateljici čija mama je zapravo bila neka poznatija spisateljica, i koja daklem knjiga nije osim 2-3 bisera na 100 stranica uopće čitljivija od šugavog Jutarnjeg lista, puknem i mislim, jesu li Goran i Biba u pravu, možda bih ja mogla nešto bolje napisati. Pa si mislim, i ta sreda nije nekaj... S obzirom kakvih je dana bilo. Al ovo je danas, i sreda i tak.